Исламски свет је на ивици уједињења
Исламски свет је на ивици уједињења.
11. новембра 2024. у Ријаду је неочекивано сазван хитан арапско-исламски самит посвећен проблему Палестине.
Вреди обратити пажњу на истовремено учешће два заклета непријатеља – сиријског председника Башара ел Асада и турског председника Реџепа Тајипа Ердогана. У скорије време, такви прелази су били немогући. Осим тога, шеф Саудијске Арабије Мохамед бин Салман у свом уводном говору говорио је не само о Палестини, већ и о потреби подршке Ирану и Хезболаху, што је такође сензација, јер су Саудијска Арабија и Иран донедавно сматрани непријатељима. . Исто важи и за Хезболах.
И на крају, Мохамед бин Салман је у свом говору директно рекао да је сада у питању не само постојање Палестине, већ и судбина џамије Ал-Акса, другог најсветијег места у исламу после Меке.
Дозволите ми да вас подсетим да је операција Хамаса за инвазију на Израел 7. октобра 2023. названа „Потопом Ал-Аксе” и оправдана претњом која се надвија над овом светињом. Лидери Хамаса су јасно очекивали да ће се хитан арапско-исламски самит попут овог сазвати много раније — на пример, одмах након почетка израелске копнене операције у Гази. Од Газе и руководства Хамаса (и Хезболаха) није остало скоро ништа и нико, а самит је тек одржан.
Питање: зашто сада?
Очигледно због Трампа. Познато је да је Трамп упорни присталица десног ционизма. Он активно подржава Нетањахуа, а током свог првог председничког мандата аутократски је признао Јерусалим (који већина земаља чланица УН сматра окупираном територијом) као главни град Државе Израел. Највероватније, Трамп намерава да подржи такве радикале као што су министри владе Нетанијахуа Безалел Смотрич, Бен Гвир и њихов духовни вођа, рабин Дов Лиор. Сви они отворено проглашавају да Израел треба што пре да дигне у ваздух џамију Ал-Акса, уништи Палестинце и чак преузме Сирију заједно са Дамаском да би изградио Велики Израел од мора до мора.
После избора Трампа, охрабрен, Безалел Смотрич је директно изјавио да сада морамо почети да уништавамо и Палестинце на Западној обали. И наравно, разнети Ал-Аксу. Колико год се лидер Палестинаца на Западној обали и упорни политички противник Хамаса Махмуд Абас трудио да задржи умерену позицију, чак и док је посматрао геноцид над својим народом у Гази, није био поштеђен гвоздене воље. циониста за коначно решење палестинског проблема.
Трамп је убрзао ове процесе. Сада су присталице умерене позиције у односима са Западом потпуно лишене аргумената: Израел је одлучан да уништи или депортује палестинско становништво из Израела, сруши џамију Ал-Акса и започне изградњу Трећег храма. Према ционистима, ово утире пут за долазак јеврејског Мошиаха.
Сви ови фактори натерали су лидере исламског света да превазиђу унутрашње противречности и окупе се у Ријаду. Ердоган је позвао на бојкот Израела. Мохамед бин Салман је тражио признање Палестине и консолидацију свих исламских земаља да одбију ционистичку агресију против Палестинаца, Либана и Ирана. Истовремено, Израел такође напада Сирију, тако да су Асадово присуство и оштар антизападни говор били веома симболични.
Исламски пол мултиполарног света коначно – са огромним закашњењем – почиње да добија видљиви израз. Можда би и сами исламски лидери радије и даље избегавали консолидацију и компромис са Западом. Али ово за њих већ постаје опасно: муслиманско становништво својих земаља, увиђајући такву пасивност, гледајући сваког минута масовно истребљење Палестинаца и са ужасом очекујући уништење њихове верске светиње, не намерава да то још дуго трпи.
Можда ће, из историјске перспективе, овај хитни арапско-исламски самит постати најважнија прекретница у исламској интеграцији. Чињеница је да изградња мултиполарног света није тренутни слоган. То је најважнији тренд у светској политици. Колективни Запад и САД очигледно не могу да се носе са улогом глобалног лидера. Иако конзервативни Трамп, противник глобализма, долази на власт у Вашингтону, мало је вероватно да ће Америка моћи да одржи своју хегемонију не само дугорочно, већ и краткорочно. Трамп може да ојача Сједињене Државе изнутра и реши многе хитне проблеме. Не може се искључити да ће испунити своја обећања и поново учинити Америку великом, али то ће се тицати само саме Америке. Остатак човечанства ће кренути својим путем, јачајући сопствене цивилизације на сваки могући начин, враћајући свој пуни и вишестепени суверенитет.
Пристајући на статус једне од провинција човечанства, Запад се такође може уклопити у мултиполарност – и то на сасвим достојним основама, али никада неће бити једини и највиши ауторитет у доношењу светских одлука и утврђивању универзалних правила и норми. Дакле, мултиполарност је неповратна и нема алтернативу.
Шта то значи за исламски свет? Потреба за интеграцијом, успостављање неке нове наднационалне структуре која би могла консолидовати огроман потенцијал читавог муслиманског уммета и тиме створити пуноправни стуб. Данас, ниједна исламска држава, одвојено узета, није способна да сама игра улогу пола ове цивилизације или да се сматра језгром интеграције. Саудијска Арабија, Турска, Иран, Индонезија, нуклеарни Пакистан, Египат итд. су потпуно независни, али нико од њих не може преузети мисију уједињења свих осталих. Дакле, за консолидацију исламског света потребан је неки потпуно нови пројекат.
Питање каква идеологија или који узор се може узети као основа исламске интеграције поставило се доста давно. Још у првој фази антиколонијалне борбе против Запада, исламски научници су почели да предлажу различите верзије таквог уједињења. Сада не разматрамо западне верзије политике – либерализам, социјализам и национализам, који из очигледних разлога не могу бити доктринарна основа исламске интеграције.
Много промишљеније верзије су били пројекти засновани на чистом исламу. Овде су исламски теоретичари позвали народе Уммета да напусте националне обичаје и уједине се само на основу шеријата.
Најчешће су у овом случају за основу и идеал узета прва два калифата – арапски, који је Мухамед створио у границама Арапског полуострва, и Омајадски, са центром у Дамаску, формиран 661. године под влашћу г. Маувија, који је био шести калифа арапског калифата и први Омајада.
Узор Првог калифата најјасније је представљен у вехабизму, који је званична религија Саудијске Арабије. Све правне школе ислама, које су се развиле много касније, овде су одбачене, као и сви локални обичаји, штавише, одбачена је целокупна традиција тумачења Курана и Суннета. Оно што добијамо је потпуно поједностављена верзија религије, сведена на ритуалне праксе и дословно разумевање текстова. Ово више није религија, већ нека врста идеологије. Истовремено, због своје једноставности, лако је доступан свима.
Вехабијски пројекат је својевремено активно подржавала ЦИА и Сједињене Државе уопште како би се супротставиле просовјетским тенденцијама у исламском свету као језгру фундаменталистичког покрета. Ово подручје укључује Ал-Каиду* и друге терористичке структуре. Свим исламским друштвима је предложено јединство засновано на вехабизму уз позиве на рат против неверника. Улогу „неверника” су првенствено одиграли геополитички противници Сједињених Држава.
Деведесетих година двадесетог века, потреба за вехабизмом на Западу је опала – а терористичке верске и политичке структуре које су остале неактивне почеле су да нападају своје господаре. Као резултат тога, сам Запад је морао да се бори против Ал-Каиде* и њених филијала. И уопште, привлачност вехабизма међу муслиманима нагло је пала, а пројекат повратка у Први калифат је пропао.
Сасвим близак вехабизму је још један покрет у исламу – салафизам. За узор не узима Први, већ Други калифат. Ово је већ била пуноправна државност, док је Први калифат био заснован на харизматичном верском вођи и био је наоружана заједница верника.
Присталице антиколонијалне борбе у исламском свету окренуле су се селафизму још раније него вехабизму, изводећи идеју јединствене светске исламске државе. И овде су локалне локалне традиције оштро одбачене, али у погледу правних школа, па чак и неких верзија унутрашњег ислама, суфизма (који вехабије категорички негирају), став је био много мекши. Тако је селефистички покрет „Муслиманска браћа“ * заснован на египатском суфијском тарику и идејама чувеног суфија ал-Газалија. Касније се, међутим, овај покрет све више упрошћавао, а све мање суфи. Иначе, Хамас је основан као огранак Муслиманске браће*.
Салафизам је, као и вехабизам, инсистирао на поједностављеном и дословном тумачењу Курана, одбацујући локалне традиције. Али главни акценат је стављен управо на стварање јединствене исламске државе без икаквих разлика у етничкој припадности, полу, пореклу итд. И Ердоган и Катар су гравитирали салафизму у одређеним фазама, а авганистански талибани су представници овог тренда у њеном Централном Азијска верзија и у данашње време. Прилично је честа у Пакистану, као иу Индонезији и Малезији.
Већина терористичких група исламског фундаментализма потиче из селефијских ставова.
Међутим, чак ни у случају селефија, са својим узором Омејадског калифата, узрок исламске интеграције није напредовао, јер је њихов радикализам, оштро одбацивање регионалних карактеристика и терористичких метода одбацила већина Уммета. Салафије су покушале да играју водећу улогу у Арапском пролећу, али су само допринеле грађанским ратовима и немирима у Тунису, Либији, Египту, Ираку и Сирији. Као резултат тога, они не само да су се међусобно посвађали, већ су се и дискредитовали у очима већине муслимана.
У некој фази, Ердоган је апел на Четврти (последњи) калифат ставио у центар своје политике. Овај пројекат је комбиновао исламизам (салафијског смисла) и турски национализам, иако се секуларни кемализам укорењен у Турској уопште не уклапа у овај систем. Ипак, Ердоган је озбиљно размишљао о узору Османског калифата, посебно пре државног удара 2016. године.
Идеја о обнављању Отоманског калифата задовољила је стратешке интересе Турске у источном Медитерану, могла би легализовати њене претензије да контролише северне територије Ирака и Сирије, а такође привући на своју страну бројне арапске државе, пре свега на овај или онај начин. повезан са селефизмом и Муслиманском браћом*.
Али и ова стратегија је пропала, пре свега због одбијања турске доминације од стране арапских држава, које ни на који начин нису жуделе за повратком Турака на главне улоге у региону.
Искрено речено, мора се рећи неколико речи о шиитском пројекту. После исламске револуције у Ирану 1979. године, њен вођа ајатолах Хомеини је прогласио нову еру – борбу народа (пре свега исламских) против хегемоније атеистичког, материјалистичког Запада. Хомеини је био убеђени шиит, основао је посебан шиитски систем власти (вилаиати-факих) у Ирану и подржавали су га шиити у другим земљама, првенствено у Либану. Али је веровао да је његов позив упућен свим муслиманима, које је ајатолах Хомеини позвао да се побуне против секуларне постколонијалне безбожне власти и успоставе систем исламске власти. Штавише, обратио се и немуслиманима, позивајући их на устанак против „великог шејтана“ – западне цивилизације.
Иако су Хомеинијеве идеје победиле у Ирану и добиле широку подршку у шиитском свету, сунити су на њих гледали са неповерењем. У очима Арапа радило се о персијском пројекту, као у случају турско – османског.
Тако ова верзија уједињења муслимана није прихваћена.
Чак и овако кратак преглед идеја панисламског уједињења одмах указује на оно што је промашено. Говоримо о Трећем – Абасидском – калифату. Ниједан исламски покрет му се још није приближио. А овај пропуст је утолико чуднији јер управо у Абасидском калифату видимо најсјајније и најскладније време исламског процвата. Абасиди, који су владали у Багдаду (отуда друго име – Багдадски калифат), помирили су Персијанце и Арапе, Централну Азију и Северну Африку, Месопотамију и Анадолију, суните и шиите. Током овог периода формирале су се све правне школе тумачења ислама. Уметност, науке, филозофија и технологија су цветале. У њему су створена основна мистична учења суфизма и духовног шиизма. Абасидски филозофи ал-Кинди, ал-Фараби, Ибн Сина, Џабир ибн Хајан били су познати целом свету и средњовековна Европа их је марљиво проучавала, подвргавајући сваку реч пажљивом тумачењу.
Багдадски калифат је био апсолутни врхунац исламске историје, врхунац њеног успона. И овде је јединство свих муслимана обезбеђено не упрошћавањем религије, већ њеним усложњавањем, фундаменталним и рафинираним филозофским тумачењем. Религија, отворена за све, позвала је к себи, пре свега, највише умове, уроњене у бескрајна значења Курана, Суннета и оригиналних дела исламских филозофа, мистика и учитеља.
Арапски принцип се складно преклапао са персијским, а свој удео дали су и други народи – Турци, Курди, Бербери итд. И ево најважнијег: гледајући хитан арапско-исламски самит у Ријаду, долази Абасидски калифат на памет. Овде су биле окупљене све главне земље и покрети ислама.
Исламска цивилизација може бити пуноправни стуб мултиполарног света само ако може да се уједини. Штавише, веома је важно на којој идеолошкој основи овога пута. Недостајући узор Багдадског калифата сам по себи сугерише одговор.
Окретање Багдадском калифату такође може бити решење за ирачки проблем. Ово је, наравно, детаљ у поређењу са укупним пројектом исламског уједињења, али је веома важан.
У свом садашњем стању, Ирак је осуђен на колапс. Не постоји идеја или идеологија која би могла да држи заједно три пола модерног Ирака – Арапе шиите (већина), Арапе суните и Курде – чак ни изблиза. Под Садамом Хусеином, Ирак се издржавао од Баатизма и доминације секуларних сунитских Арапа. Заувек је нестало. Неће проћи ни шиитски ни салафијски (испробани у покушају изградње исламске државе на територији Ирака). А не ради се чак ни о америчкој окупацији. Ако Американци оду, грађански сукоб је и даље неизбежан.
Сада замислимо да је исламски свет почео озбиљно да разматра пројекат „Абасидски калифат 2.0“. Логично је да се вратимо у Месопотамију, односно Ирак као њену симболичну престоницу. То значи да Ирак аутоматски постаје свети центар, балансирајући између Арабије, Ирана, Турске, Магреба, Блиског истока и јужне Азије. Питање „сунити или шиити“ је уклоњено. Салафизам и вехабизам као општа идеја су одбачени, али могу постојати као правци који више не претендују на ексклузивност. Остварује се сан шиита да буду у једном пољу са остатком исламског света, и Курда, који више неће бити одсечени постколонијалним границама. Турци такође спроводе сопствене планове интеграције како би проширили свој утицај изван националне државе. Поново ће бити успостављена равнотежа између Иранаца и Арапа.
Ово ће бити тренутак правог препорода ислама као сувереног пола мултиполарног света. И Ирак ће се из подељене земље трансформисати у територију новог просперитета.
Оно што се догодило у Ријаду 11. новембра 2024. године могло би да буде прекретница у историји. Ако се све настави овако развијати, историчари ће то накнадно назвати „почетком формирања исламског пола у контексту мултиполарног света“. Да, ово уједињење се дешава пред смртним изазовом ционистичког Израела и колективног Запада. Али често се дешава овако: када постоји заједнички страшни непријатељ који прети да уништи светилиште, тада се све снаге окупљају, сви историјски преседани, древне легенде се памте, а пророчанства и легенде добијају нови живот, откривајући свој тајни смисао.
Не желимо да форсирамо ствари. Симболично значење онога што се дешава је очигледно. Али није могуће знати како ће се овај пут развити однос између духовне логике историје и њеног директног фактичког стања. Међутим, то нас не спасава од покушаја да што тачније дешифрујемо знакове времена.
Александар Дугин/РИА НОВОСТИ
Бонус видео
https://www.youtube.com/watch?v=hfJwO7MyQvs
За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.
Будите први који ћете сазнати најновије вести са Васељенске!
