Данашњи свет постаје потпуно опседнут

Недељна проповед

Тема јеванђељског читања ове недеље, која описује како је Господ изгнао легион демона из гадаринског бесомучника, далеко превазилази оквире саме јеванђељске приче. О феномену опседнутости написано је много мудрих и корисних књига. Ипак, већина њих остаје у домену уске антропологије и не нуди шире разумевање овог појава.

Док сам био студент на световном универзитету, сећам се како су нам професори причали о схватањима древних људи који су под опседнутост сврставали све облике лудила, парализе, епилепсије, па чак и физичких болести. По њиховом мишљењу, све то је било последица предрасуда и неразвијене медицине.

Међутим, касније сам, упознавши дела Мирче Елијадеа и других религиолога, увидео да свет древног човека, испуњен мноштвом духова, није био толико примитиван. Кинеска, а и уопште источњачка медицина, која на сасвим другачији начин разуме природу човека, није ни наивна ни глупа како је види просечан образовани европски лекар.

Западна наука, ограничена материјализмом, несумњиво види узроке свих наших проблема искључиво у материји. Стога човека лечи углавном хемијом и скалпелом. Али није искључено да алеутски или афрички шаман може схватати свет много дубље од професора медицине било ког европског универзитета.

Библија нас учи да је свет оно што је Бог створио из ничега. То значи да је све око нас, укључујући и нас саме, утелотворено ништа, које постоји захваљујући Божијој креативној енергији. У Божијем стварању присутни су и Добро и Зло. Али зло није дело Творца, већ изопачено Добро које је стекло злу, богоборну вољу. Црква нас такође учи да су болести и сама смрт последица прародитељског греха, односно деловање зле енергије на повређену природу човека, што се испољава, између осталог, и у облику болести.

За древне народе то зло које је продирало у природу човека није било безлично. Оно је имало разумну силу с којом је било потребно ступити у неку врсту договора. Магијске праксе лечења биле су својеврсни договор између шамана и духова који су „управљали“ одређеним болестима. И те праксе су, рекли бисмо данас, „функционисале“ и давале резултате, што је документовано.

Магија има власт и силу нарочито тамо где јој се не супротставља сила Божанске благодати.

До доласка Христа у свет, човек је био у потпуној потчињености злим духовима. Али након што је добио прилику да обнови своју природу у тајнама крштења и миропомазања, пали духови више немају ону власт коју су имали пре Христовог васкрсења. Иако не могу више деловати изнутра, задржали су могућност да утичу на тело, изазивајући болести, као и на психу у оној мери у којој им то Бог допусти, посебно ако сам човек својим животом ствара услове за то.

Отац Порфирије Кавсокаливит је учио да свет добра и зла има своју „таласну природу“. „Ако смо настројени на добро, примаћемо добро. Ако се, пак, прилагодимо злу, хватаћемо његове таласе.“ Слично је говорио и старац Пајсије Светогорац.

Најважнија битка коју ђаво води с човеком одвија се на пољу мисли и осећања.

Људска опседнутост не мора увек имати облик описан у причи о гадаринском бесомучнику. Људи могу бити „заражени“ деструктивним идејама или осећањима, што се манифестује кроз понашање налик демону. Ова зараза, попут епидемије, може да обузме читаве заједнице, стварајући масовно помрачење умова.

Свет данас изгледа потпуно опседнут. Заборавили смо једноставну истину: све што стекнемо или изгубимо у овом свету на крају је једнако ничему. Живот нам је дат не да бисмо се привезали за овај свет, већ да бисмо задобили благодат у својој души.

Спасење је стање безмисаоне уроњености у благодат Светога Духа, стање које у православљу називамо бесстрашћем. Све испод овог нивоа захтева духовно исцељење и обнову.