Хришћанско старања о деци у сиромашним породицама

Хришћанско старања о деци у сиромашним породицама.

Модел хришћанског старања о деци у сиромашним  породицама

Начин како треба да се црквена заједница понаша према  сиромашним породицама, свакако постоји у јеванђеоском приступу опхођења према људима, без обзира на  тешке околности у којима  живе сиромашне  породице.   Уместо уобичајене праксе одузимања деце из проблематичних породица и њиховог слања у сиротишта или хранитељске породице, Црква  Христова нуди решење датог проблема преко милосрдности, уз садејство државних органа.  Улога свештенослужитеља у решавању оваквих проблема  има кључну улогу.

Први корак ка заштити сваке сиромашне породице, свакако треба да буде подстакнуто јеванђеоским учењем, од почетне  поставке, да ко има две  хаљине, нека да ономе  који нема  ни једну, а ко има  хране  у изобиљу и баца по контејнерима, нека подели ономе  ко нема (Лука, 3,11), или ко има  новца у изобиљу, нека подели онима који немају! О виду помагања сиромасима указао нам је  још Стари Завет (2. Мојс. 23, 11; 3.Мојс. 19, 9 – 10; Иса. 58, 7), како би деца осетила радост у својим домовима  са својим родитељима.   Са милосрђем  целокупне црквене  заједнице, на челу са свештенослужитељима, који би уједно пружали сиромашним породицама поучавање у вери,   саветодавну, психолошку и финансијску помоћ, потпуно би нестао ризик од настанка проблема, да се деца раздвајају од родитеља и шаљу у сиротињске и хранитељске домове. Не треба  заборавити да свако дете има право да се радује у свом окружењу рођења и свог родитељског дома, јер топлину родитељског срца не  може нико да замени.

Обавеза  Цркве и Државе према сиромашним породицама

У Јеванђељу имамо јасну поруку да  „који даје, нека даје искрено; који управља, нека је ревностан; који чини милостињу, нека чини радосно“ (Рим.12, 8). Ако већ имамо на делу реторично добру сарадњу између Цркве  и  Државе, онда  то морамо да имамо и на практичном плану остварења. Наиме, Држава мора да се стара о свом народу према  нареченом моделу управљања и пружања сваког вида финансијске помоћи, док Црква мора бити присутна у свом духовном деловању, како би била подршка сиромашним породицама   које су угрожене материјално и које немају услова  за издржавање и васпитање своје деце. Није могуће да социјални радници одлучују о породицама које  нису материјално ситуиране и да им на  бруталан начин одузимају децу, остављајући уцвељене и родитеље и децу, са могућим трауматолошким последицама. За  сиромашне  породице, Држава мора да  обезбеди елементарну егзистенцију, док Црква тим истим породицама мора да пружи хришћанску и неопходну васпитно образовну помоћ  у формирању деце као здраве  психофизичке  особе  које  ће бити сигуран ослонац  својим родитељима, као и целокупном друшву у државном систему и црквеној заједници.

Кад се појаве ситуације где имамо иузетно тешке  материјалне  прилике, није могуће посегнути за једино правим решењем попут проналаска  хранитељских породица или социјалних установа, које су потпуно непознате деци и које  могу бити врло често без љубави    родитељске и хришћанске.

Јеванђеоски пример васпитања деце у очувању родитељског дома

Очување породичног хришћанског јединства, љубави и сваке  врсте битисања, заправо пружа породична атмосфера у заједничкој окупљености, са централном линијом водиљом преко христоцентричног модела  вере, наде и љубави. Овај модел подразумева  основно поучавање катихетског карактера (крштење, причешће, пост, Крсна Слава, поштовање недеље као нерадног и васкрсног дана, љубав према  ближњима, без мржње према  непријатељу са јасним циљем очувања исконског учења своје Цркве, живот у државној заједници са свим могућим различитостима људским, итд), који ће спроводити свештенослужитељи, вероучитељи и мисионари. Развој оваквог модела код веома сиромашних породица омогућио би заштиту права и обавезу родитеља и деце, са јасним циљем опредељености, као приоритетом живљења у хришћанској заједници.

Црква и световна педагогија, углавном, имају један задатак: да васпитају децу, како би постали  способни људи, који ће живети смислено као пуноправни чланови заједница у којима ће се исказати,      у својим смислено духовним димензијама,  који треба да има моралну димензију својих речи и дела, који доноси корист не само себи, већ и својим ближњима и својој Отаџбини. Дакле, веома  је  значајно и надасве потребно да Црква и Држава имају сагласје, по питању бриге за сву децу а посебно за сиромашну децу.

Хришћански живот сваког појединца ако се одвија без милосрдности и сваког вида духовне љубави, он  постаје  врло опасна појава.  Без милосрдности се ткиво црквене  заједнице, а самим тим и вере разједа, растаче и разбољева.

Црвени великодостојници не смеју да трче  за разним религијским групацијама, за разним деноминацијама, са слањем својих богослова да докторирају на Ватиканском свеучилишту,[1] а да основни вид своје вере преко милосрдности, запоставе у потпуности, са слабљењем православне њиве која добре плодове рађа. Сви они који докторирају на  неправославним свеучилиштима и факултетима разним, добијаће  основне  идеолошке смернице, као кривоверне смернице за будући свој духонни рад, односно недуховни рад.[2] А ми морамо знати да је сваки вид идеологије једна врло пролазна појава.  Како сведоче научници, идеологија не живи дуже од три-четири генерације, а затим умире, чак и ако у њеном развоју учествују огромне интелектуалне снаге, као што је то био случај рецимо у бившем Совјетском Савезу. У овој држави су радили читави научни институти, брањене су докторске дисертације, акумулиран је колосалан научни потенцијал, и све  је трајало до неке четврте генерације, кад је потпуно  нестало. Већ деведесетих година почело је да се заборавља на овакву прошлост и изучавање идеологије, која није имала  системско и трајно решење за живот човека и као јединке и као заједнице једне државе. При свему овоме, ако будемо све  више образовали свештеничке  кадрове по идеолошкој основи разних религијских групација,[3] врло брзо ћемо изгубити мисионарско, милосрдни однос црквеног кодекса пнашања, што даје  десница да не  зна левица. Значи, по некад човек мора и од самог себе да сакрије чињеницу да је  некоме  помогао. Са друге стране,  верско образовање, које мајка црпи из светог Писма (Приче Соломонове су добар пример), и које преноси својој деци:  „немој да лажеш ни ту девојчицу ни тог дечака, немој случајно да украдеш нешто; сине  мој, подај том дечаку свеску и оловку, јер ти имаш колико ти не треба, не  псуј, не срди се, не  буди лењ, него вредно ради и учи,“ итд, може да пружи у потпуности само породица која је подпомогнута хришћанским поучавањем, али и елементарно обезбеђена у својим материјалним потребама.  Ово су врло једноставна упутства која дете упија са мајчиним млеком, кроз мајчину љубав, али не и у сиротињско дому или усвојитељском дому! Код сваког детета се формира његова личност између треће и пете године. Хришћански систем вредности без којег је немогуће одгајати дете, мора се употребити у својој потпуности, како у добро ситуираној породици тако и у сиромашној породици. Кров над главом, одећу, обућу и храну, морају да имају сви!

Ако развијамо дух хладног религијског модела, који нам долази са кривоверних поља, нећемо имати само материјално сиромашне  породице, него ћемо имати веома  изражене  духовно сиромашне и појединце и читаве  породице, где  нико за никог неће знати да постоји, осим сопственог ега. Сада је време да размишљамо једни о другима и да захтевамо да Црква  задржи ортодоксно учење које  ће да се примени свуда и на сваком месту. Један од начина  свакако је и брига о сиромашној деци и њихових породица. Црква има  обавезу да се  стара о личностима деце, за њихове материјалне и духовне  потребе.

Старајући се о сиромашнима и њиховој деци ми обзнањујемо Светога Саву, испитујући уједно и самога себе на ком смо степену милосрдности, са јасним преиспитивањем  свог моралног фонда, који нам је  оставио у аманет овај светитељ и градитељ Српске Цркве. Очување хришћанско милосрдног  понашања и преношење на будуће генерације светосавског  система вредности, формирање у људима свих смерница христољубивости, које су уједно засноване и на традиционалном понашању нашег народа, најважнији је  задатак свештенослужитеља. То је немогуће решити без заједничких напора Цркве, Државе и целокупног  друштва. Модел приступа поводом решења за сиромашну децу свакако имамо у лику Светог Саве који својевремено зидао цркве, отварао школе, формирао старачке домове, за немоћне  старе и болесне, хранио сиротињу у свом непрестаном и непроспаваном животу, да би се Православна Црква и њен народ христољубиво понашао. Заправо је овде кључ нашег садашњег и будућег битисања у лику човека, јер  је Свети Сава по овом питању ишао напред а Држава га је  пратила где је год то било потребно.

Дакле, Свети Сава је ишао за Христом, а народ и Држава су ишли за Светим Савом. Зато је и настало чувено, незаборавно и незаобилазно вечно Светосавље које је увек у Христу и са Христом! Са оваквим приступом вери и човеку сиромашна деца никад неће бити сиромашна!

Аутор: Ипођакон Душан Миљковић

[1] Шта раде црквени великодостојници у нашој Цркви? Патријарх Порфирије се перманентно залаже само за некакав дијалог, трчећи што брже може у загрљај папи, врши некакве дијалоге са свим могућим различитостима у свету, док са својом браћом из Епархије Рашко – Призренске у Прогонству, не  разговара, док му се духовно биће све  више разједињује,   запостављајући основну своју духовну мисију. Јер није он у Цркви задужен да се само стара како ће да љуби папи руку, да проклиње сопствени народ који правилно исповеда веру, да мења садржај богослужење, да погрешно  учи о посту и причешћу, да уводи синкретизам, итд, него да узорно чува црквени живот и предање које му је  остављено у аманет, без одузимања и додавања у његовом саставу. Поједини епископи черече српско  православно биће преко рзаноразних неправославних понашања. Или, како објаснити, да рецимо Нишка епархија, формира хуманитарно друштво под називом Милосрдни Самарјанин, а шаље своје кадрове  да докторирају на Ватиканском свеучилишту, или им омогућава да задрже докторске дисертације  које су неправославног карактера, да у својим редовима имају   свештеника који је  завршио протестанску школу (након рукоположења за  свештеника),  или да се врши толеранција  појединих  свештеника који се  баве  трговином, итд. Овакав вид понашања свакако нема слуха за сиромашне породице и њихову децу, под којим условима они одрастају. Зашто смо ово навели на овакав начин, Разлог је  врло једноставан. Ако свештенослужитељ не  испуњава у потпуности своју јеванђеоску мисију, бавећи се маргиналним стварима, свакако да неће моћи да се бави и јеванђеоским добротољубљем.

[2] Сви кандидати који се шаљу на докторирање по белом свету, при повратку, као по правилу живе у књизи и кривоверним словима, без мере и осећаја за милосрдност, без осећаја и бриге за другог, и као по правилу забораваљају своју основну хришћанску доследност: вера, нада, љубав, покајање, милосрдност- односно дарежљивост, снисходљивост, итд. Са друге стране, они свештенослужитељи који се не  баве  високим школама, једни живе искључиво у Требнику, док се други возе у   блиндираним возилима (мисли се  на епископе),  јурећи материјална  богатства или светску славу, дајући себи за право да су они вема битни и неприкосновени у својим деловањима.  Мали је број истинских прегаоца јеванђеоског живота.

[3] https://teologija.net/pravoslavna-ideologija-vaspitanja/, др Ивица Живковић, Православна  идеологија  васпитања, у рубрици Аутографи, приступљено, 17.11.2024. Дакле, није могуће да један доктор православних наука напише у свом наслову да постоји православна идеологија, јер то не  постоји у православној вери. Вера је жива, стварна и постојећа јер долази од њеног Творца који је  такође жив, стваран и вечан. Па кад  већ имамо живу веру онда је она  и стварност а не идеологија, која је сама по себи плод људског ума, релативна и променљива категорија.

Борба за истину

Бонус видео