Иницијатива да се ћирилица стави под заштиту Унеска
Фото: Youtube printscreen
Иницијатива да се ћирилица стави под заштиту Унеска.
Иницијативу да се ћирилично писмо стави под заштиту Унеска, по угледу на оно што је урадила Грузија, данас је покренула професор српског језика у панчевачкој Гимназији “Урош Предић” Александра Михајловић.
Она је за Танјуг изјавила да је недавно посетила Тбилиси, где се уверила да Грузијци свуда користе своје писмо које је, како је упоредила професорица, налик глагољици.“Пошто их је много мање од нас, они су поднели своју научну документацију Унеску да би је заштитили” – рекла је Михајловићева и поставила питање зашто то не бисмо и ми урадили.
Она истиче да је ретка благодет Србије то што има два писма – ћирилицу и латиницу.“Удружење књижевника Србије направило је сарадњу с Удружењем књижевника Грузије. Тада сам питала колико тога и чега треба да се поднесе да би се наше писмо заштитило. То јесте озбиљна научна документација, али ми имамо сјајне научнике које се баве тим темама и сигурна сам да они већ без конкурисања имају радове на ту тему” – истакла је Михајловићева.
Срето Танасић, председник Одбора за стандардизацију српског језика САНУ за РТ Балкан каже да је сагласан са иницијативом, али да би пре него што се обратимо Унеску, требало да се сами као друштво позабавимо заштитом и неговањем националног писма.
“Србија треба себи да поднеси захтев да брине о свом писму као националном. Ми имамо своје законодавство, што је поред оног што вишевековна пракса – да је у службеној употреби српски језик и ћирилица. Све што имамо написано у 1.000 година дугој историји писане културе. На пример, на споменицима културе готово све је написано на ћирилици. То јесте баштина, која заслужује и поштовање у свету, али прво да ми урадимо да је заштитимо од нас самих, да се не односимо немарно према свом културном добру. Потребно је да бринемо о заштити свога језика и писма и да им вратимо оно место које треба да им припада” – каже он.
Језик је на различите начине понижаван, а писмо се једноставно не користи, истиче Танасић.
“Не видим да нам неко са стране, насилним актима, траже да се одрекнемо свога писма. То би био изузетак у свету” – каже он.
Танасић подсећа да многи, што због различитих навика, што због служења туђим политикама, још увек не знају да у Србији више није у званичној употреби латиница, јер је српско-хрватско књижевно језичко писмо раскинуто.
Са њим се слаже и Славко Петаковић, заменик директора Друштва за српски језик и књижевност Србије и професор Филолошког факултета Универзитета у Београду.“Прво да се ми недвосмислено одредимо да штитимо ћирилицу, што је често само декларативно, а затим изостане у пракси. Уз велику захвалност свим релевантним институцијама научног карактера које се баве заштитом ћирилице, потребно је да ова иницијатива заживи и да има подршку у много ширем оквиру него што је то сада” – објаснио је професор.
Да ћирилицу не треба форсирати, већ одржавати, неговати и заштити “јер је толико ретка”, сагласна је и професорица Михајловић.
Она сматра да је наше писмо изгубљено бахатим понашањем према примарним хуманистичким вредностима. Констатује да је све мање студената на факултетима хуманистичких наука јер, према њеним речима, не негујемо књижевност и српски језик.Њен предлог је очувати правопис, али и натерати грађане да читају и конзумирају културу.
“Општа неписменост која влада код нас мора некако да се регулише на други начин. Образовањем, културом, са више улагања. На пример, кад би људи више читали, гледали представе и филмове и кад би се на свим телевизијама отворила озбиљна сатница за културни програм. Нека гимназијалци изађу и нек деле летке у банкама, на улицама људима и попричају са њима о томе како се пишу именице, бројеви, глаголи. Ја мислим да би то нама дало на значају и да би се људи замислили – истакла је Михајловићева.
Михајловићева је рекла да у ери модерних технологија и паметних телефона национално писмо може да се очува тако што ће се о њему причати, наћи аргументе зашто га треба очувати и пробудити код људи националну свест.“Ја мислим да је боље да се ми плашимо, старамо и надвијемо над том ћирилицом и удружимо нашу енергију и снагу да бисмо померили брегове који до сада нису померани” – закључила је она.
Примјер Грузије
На Унесковој листи нематеријалног културног наслеђа 2016. године нашла су се три система писања грузијског алфабета – Јеванђеље из 9. века, пример калиграфије грузијског писма “Асомтаврули”. Од 9. века настало је “Нускхурско” (црквено) писмо, које се одликовало већом економичношћу и угаоним, косим стилом. Од 11. века развија се “Мкхедрули”, или грађанско писмо – различитих вертикалних величина и заобљених облика. “Нускхури” и “Мкедрули” су коегзистирали много векова, при чему се први користио у црквеној литератури, а други у грађанској пракси. У 17. веку, “Нускхури” је изашао из широке употребе, а облици слова су се стандардизовали.Шта је све српско заштићено
Иначе, на истој листи када је Србија у питању, налазе се Слава (2014), Коло (2017), Певање уз гусле (2018) и Злакуска лончарија (2020).
На листи Унескове светске баштине као културна добра од изузетног значаја за човечанство налази се осам средњевековних српских цркава и манастира и неколико локалитета.На Унесковој листи, од 1979. године, налазе се средњовековни град Стари Рас и манастир Сопоћани, док су налазиште Гамзиград-Ромулијана и манастир Студеница на Унесковој листи од 1986. Унеско је 2006. заштитио средњовековне споменике на Космету – Пећку патријаршију, манастире Дечани и Грачаница и Цркву Богородице Љевишке у Призрену.
Катера.њуз
Бонус видео
За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.
Лепо, и на томе ће вероватно и остати.
Идеја да ће неко други чувати нашу Азбуку је помало инфантилна.
Како ће неко други штитити наше писмо ако га ми сами не штитимо и негујемо?
НИКО КАО СРБИ НИЈЕ НАТЕРАН НА ЗАБЛУДУ ДА ЈЕ “БОГАТСТВО” ДЕЛИТИ СВОЈ НАРОД ПО ПИСМУ КАО ШТО ТО РАДЕ СРБИ ПОСЛЕ 1954. ГОДИНЕ СВЕ ДО ДАНАС И ТАКО ГУБЕ СВОЕЈ ПИСМО ПА СЕ САДА НАДАЈУ ДА ИМ ПИСМО ЗАШТИТИ УНЕСКО!
Можда је предлог у реду. Кад ми нећемо да заштитимо своје национално писмо, можда би га пре заштитиле неке друге, туђе нације. Професорка Михајловићева, која је ово питање заштите ћирилице туђим снагама, а не нашим, пре свега, покренула, каже “да је ретка благодет Србије то што има два писма – ћирилицу и латиницу.” Ова професорка, као и многе друге професорке и професори не схватају да је та “српска благодет”, у ствари, смртни непријатељ ћирилице. Не схвата да је овим открила прави разлог нестајања, убијања, замењивања ћирилице. Она и слични њој, каквих има доста, у ствари су буквални непријатељи ћирилице. Она слабо прати нашу борбу за српско писмо. Она не зна ни шта пише у ставу првом Члана 10. Устава Србије. Она не схвата зашто за тим “српским благостањем” од деобе само српског народа по писму није се дограбио ни један једини народ у свету да би и он био “у благостању”. Испада да ниједан други народ ниеје способан да схвати зашто еј то “благостање” бити стално у шизофренији (деоби у размишљању којим од два писма да пише свој језик. Она и слични не знају да је лингвиста Б. Брборић, који је најзаслужнији што је, у сарадњи с “Ћирилицом” решио уставним путем потпуну сувереност ћирилице у српском језику, али то у пракси још избегавају да примене најпре лингвисти у правопису, а онда и све власти које су биле после 2006. године. Он је први објаснио зашто је то”баласт”, а не никаква предност и да, кад би то била нека озбиљна предност и богатство то сигурно не би запало једино Србе, јер многи други народи имају већи осећај и жељу за богаћењем од Срба. Ми додајемо: кад би два писма било богатство у једном језику, светски пљачкаши би за своје језике смислили много више од два писма. Америка би их имала хиљаду. Она проф. Михајловићева очигледно не зна да је и великих лингвиста, почивши Иван Клајн говорио и писао да је то “баласт”. Али, он није био за ћирилицу него је рекао да Срби треба да узму латиницу у потпуности, а да на ћирилицу забораве јер је неизбежно да и они постану у свом језику једноазбучни, али не у ћирилици, него у латиници. Професорка не схвата да је код нас у бившим југословенским просторима, али и шире, ћирилица прогоњена и забрањивана вековима и не схвата зашто су њу забрањивали Аустроугари у окупацијама Срба и Србије и зашто је Хрвати и данас не подносе, а у НДХ-у су донели један од најоштријих закона о забрани ћирилице. Она је вероватно млада, па се не сећа да је ћирилица била прогоњена за све време комунистичке владавине у Југославији и Србији и да су ови данашњи десетопроцентни остаци ћирилице у Србији последица тих прогона. И ако се и даље будемо држало тог неуставног “богатства”, доћи ћемо до онога што је Клајн предлагао: да пређемо на латиницу сто посто.
Професорка Михајловићева и многе њене колеге не схватају зашто је проф. Д. Петровић (нажалост, почивши од 16. новембра) тврдио ад је “двоазбучје пречица до затирања српске ћирилице”. Многи не схватају зашто Срби, под притисцима српских непријатеља прихватају обману да су два писма само у Срба — “богатство”. Она то пропагира као “богатство” да би се од два писма и даље форсирала Србима замена ћирилице латиницом и да је српско полатиничавање само олакшавање и убрзавање асимилације Срба и њихово нестајање као култура и етникум, као што су асимиловани полатиничени Срби католици. Људи су и даље у столетној форсираној заблуди у вези са својим писмом. То личи на “богатство” откада су Хрвати примили српски вуковски језик, али не с ћирилицом, него су створили себи друго писмо (латиничко, гајицу). То јесте “богатство” и једино ваља и може да служи томе да ми читамо хрватске књиге без “превођења” на ћирилицу, баш исто како је то “богатство” и за Хрвате да читају српске књиге без превођења на њихово писмо, пошто имамо исти језик, ма како га неко из политичких разлога звао. Али да се Срби осиромашују ако напуштају своје писмо. Дакле, хрватско национално латиничко писмо (гајицу) добро је знати, али је не убацивати против Устава и против опште праксе у Европи и свету да само Србима буде туђе писмо у правопису као алтернативно своме писму. Хрвати су у томе мудрији од Срба. Они нису налегли на ту само српску заблуду и
глупост о “богатству ддвоазбучја” у својој варијанти нашег лингвистички истог језика, него у њиховом правопису пише да се “хрватски језик пише латиницом” (наравно њиховом латиницом), а они, по жељи уче и знају српску ћирилицу да би могли читати српске ћириличке књиге без “превођења” на латиницу.
Бар они који су језички стручњаци међу Србима ваља једном да се врате из заблуде у нормалу, па да не праве деобу само српског народа по писму у свом језику, а латиницу ће учити ако им треба. Право богатство је учити и знати туђе језике, али нико нормалан не би смео бити у заблуди да је “богатство” користити било чије, па и хрватско писмо за писање свога језика.
Баш бих био обрадован да ме неко “исправи” у овој мојој лингвистичкој “заблуди”, поготово да ме у томе “поучи” и “исправи” неки стручњак из српског језика. Био бих му захвалан да ми “помогне” како не бих био у својој “заблуди”.