Студија свемирске механике и динамичке астрономије Едварда Белбруна са Универзитета Јешива и Џејмса Грина из Space Science Enduavors истражује ту динамику. Њихово истраживање под називом „Перманентно хватање у Сунчевом систему“ бави се теоријском механиком фазног простора и ИСО хватања.

Аутори објашњавају перманентно заробљавање као стално хватање малог тела према Сунцу из међузвезданог простора, које настаје када то тело не може да побегне у међузвездани простор и остаје заробљено у Сунчевом систему за сво будуће време, крећући се унутар тог простора без судара са Сунцем.

За разлику од претходних студија које су се фокусирале на Јупитер као треће тело у проблему са три тела, истраживање се бави плимним силама галаксије, нудећи нове увиде. Ове силе значајно утичу на структуру фазног простора, повећавајући потенцијал за заробљавање ИСО.

Усамљене планете су у изобиљу у свемиру због раног планетарног расејања и гравитационих интеракција.

Ово сугерише да усамљене планете могу бити веће од звезда, иако аутори студије примећују да је таква тврдња донекле контроверзна.

Звезде у нашој близини често пролазе близу Сунчевог система, а предвиђа се шест таквих блиских сусрета у наредних 50.000 година. Ови сусрети би могли да уклоне објекте из Оортовог облака или да олакшају хватање ИСО-а кроз Сунчев гравитациони регион Хил, који је доминантни гравитациони регион за хватање ИСО-а и протеже се 3,81 светлосне године ка или даље од галактичког центра.

Ново истраживање такође показује да би ИСО, или усамљене планете, могле бити лабаво ухваћене у соларном систему, крећући се хаотично, али избегавајући сударе. Такви упади могу пореметити орбите планета, остављајући видљиве трагове.

Опсерваторија „Вера Рубин“ може да трансформише наше разумевање ИСО-а, откривајући њихову дистрибуцију и потенцијал као дугорочних становника Сунчевог система. Уз напредна истраживања, идеја да гостујући међузвездани објекат постане стални сусед постаје све вероватнија., пренео је „Јуниверз тудеј“.