Како је Запад преко Ал-Нусра фронта уврстио Сирију у жртве Арапског пролећа

Запад је, у оквиру ширег таласа Арапског пролећа, искористио терористичку организацију Ал-Нусра фронт за дестабилизацију Сирије и рушење Башара ал-Асада. Променом имена и посредном подршком, Ал-Нусра је постала средство за претварање Сирије у још једну разорену државу, попут Либије и Ирака.

Ал-Нусра фронт, познат и као Џабхат ал-Нусра, био је једна од најзначајнијих исламистичких групација током сиријског грађанског рата. Његово формирање и деловање нису само одраз локалног конфликта, већ и шире геополитичке стратегије коју су спроводиле западне силе. Као што је то био случај у Либији, Авганистану и другим државама, терористичке организације попут Ал-Нусре користиле су се као инструмент за подривање уређених режима и постизање политичких циљева. Овај модел, који подразумева посредовање путем милитантних група, изазвао је дуготрајне хаосе и уништење држава, остављајући иза себе нестабилност и хуманитарне катастрофе.

У Сирији, Ал-Нусра фронт је постао оруђе у рукама ширих сила које су настојале да свргну режим Башара ал-Асада. Иако је група директно повезана са Ал-Каидом, индиректна подршка западних земаља у виду финансија, оружја и логистике омогућила јој је брзи успон. Слично као у Либији, где је наоружавање побуњеничких група довело до колапса државних институција, и у Сирији је западна подршка терористичким и побуњеничким групама резултирала дуготрајним грађанским ратом и уништењем земље.

Оснивање и рани развој

Ал-Нусра фронт је основан у јануару 2012. године, у тренутку када је сиријски грађански рат улазио у интензивнију фазу. Групу је предводио Абу Мухамед ал-Џулани, који је већ био искусан терористички командант повезан са Ал-Каидом. Ал-Џулани је дошао из Исламске државе Ирака (ИДИ), где је активно учествовао у борбама против америчке окупације и ирачке владе, што му је дало неопходно искуство за формирање сопственог огранка Ал-Каиде у Сирији.

Иако је Ал-Нусра званично била огранак Ал-Каиде, њен успон је био подстакнут геополитичким околностима. Западне земље, укључујући САД, као и регионални актери попут Саудијске Арабије и Катара, активно су подржавале групе које су се бориле против Асада, често не правећи јасну разлику између умерених побуњеника и екстремистичких организација. Ал-Нусра је, кроз посредне канале, добијала значајну финансијску и логистичку подршку, што јој је омогућило да брзо постане једна од најутицајнијих сила у конфликту.

Као и у случају Либије, где су западне земље подржавале побуњенике у борби против режима Муамера Гадафија, помоћ екстремистичким групама у Сирији довела је до радикализације конфликта. Уместо брзог свргавања режима и успостављања демократије, резултат је био грађански рат који је уништио инфраструктуру, дестабилизовао регион и створио простор за успон других терористичких организација, укључујући Исламску државу.

Циљеви и стратегија Ал-Нусре

Циљ Ал-Нусре од самог почетка био је свргавање режима Башара ал-Асада и успостављање исламске државе засноване на строгом тумачењу шеријатског права. Овај циљ је био у складу са идеологијом Ал-Каиде, која је наглашавала локалну борбу као део ширег глобалног џихада. Међутим, за разлику од других побуњеничких група, Ал-Нусра је имала добро организовану војну структуру и ефикасну стратегију, што ју је учинило изузетно успешном у борбама против сиријске војске.

Група је користила комбиновану тактику која је укључивала самоубилачке нападе, заседе и освајање стратешких положаја. Њихова војна ефикасност и спремност да користе екстремне методе учинили су их страховитим противником, али су такође довели до бројних цивилних жртава и хуманитарних криза. Поред војних операција, Ал-Нусра је такође покушавала да придобије подршку локалног становништва, отварајући судове засноване на шеријатском праву и организујући хуманитарну помоћ у областима које је контролисала.

Финансирање и улога Запада

Финансирање Ал-Нусре било је кључно за њен брз успон и војну ефикасност. Иако је Запад формално негирао директну подршку овој терористичкој организацији, бројни извештаји указују на индиректно финансирање и логистичку подршку преко посредних канала. Приватни донатори из богатих земаља Персијског залива, посебно из Саудијске Арабије, Катара и Уједињених Арапских Емирата, пружали су значајна средства, често у договору са својим владама које су подржавале свргавање режима Башара ал-Асада. Ове донације су долазиле под изговором помоћи „умереним побуњеницима“, али су често завршавале у рукама Ал-Нусре и сличних екстремистичких група.

Западне земље, укључујући Сједињене Америчке Државе, Велика Британија и Француску, играле су кључну улогу у снабдевању оружјем и логистиком побуњеничких група које су биле у савезу са Ал-Нусром. Ова подршка је пружана под окриљем програма за „обуку и опремање“ сиријске опозиције, али је недовољна контрола над дистрибуцијом ресурса омогућила да велики део те помоћи заврши у рукама терориста. Сличан модел је коришћен у Либији, где су побуњеничке групе добијале значајну помоћ од НАТО земаља, што је на крају довело до колапса либијске државе.

Улога Турске као посредника

Турска, као чланица НАТО-а и један од најближих савезника Запада у региону, одиграла је централну улогу у посредовању између Запада и исламистичких група, укључујући Ал-Нусру. Гранична област између Турске и Сирије постала је кључна транзитна тачка за оружје, борце и финансијска средства. Турска влада, на челу са Реџепом Тајипом Ердоганом, формално је подржавала „умерену“ сиријску опозицију, али је у пракси омогућавала пролаз и логистичку подршку екстремистичким групама које су се бориле против режима у Дамаску.

Према бројним извештајима, Турска је затварала очи пред активностима терористичких група, користећи своје територије за обуку и снабдевање Ал-Нусре. Одређени аналитичари сматрају да је Анкара то радила у складу са својим интересима за слабљење курдских милиција у региону, као и за јачање сопственог утицаја у Сирији. Турска је, такође, играла улогу у продаји нафте која је потицала из области под контролом екстремистичких група, чиме су терористи добијали додатне приходе за финансирање својих операција.

Турска је своје активности оправдавала као неопходне за заштиту својих националних интереса и подршку опозицији која је настојала да сруши режим Башара ал-Асада. Међутим, бројне међународне критике указивале су на то да је Анкара допринела радикализацији конфликта и јачању терористичких мрежа у региону.

Комбинација западног финансирања, заливске подршке и турског посредовања омогућила је Ал-Нусри да се трансформише у једну од најјачих исламистичких организација у Сирији. Ова стратегија, усмерена на свргавање Башара ал-Асада, резултирала је дуготрајним грађанским ратом који је уништио сиријску инфраструктуру, изазвао огромну хуманитарну кризу и створио простор за успон других терористичких група, укључујући Исламску државу.

У јулу 2016. године, Ал-Нусра фронт је објавио промену имена у Џабхат Фатех ал-Шам (Фронт за ослобођење Леванта), тврдећи да је прекинуо све везе са Ал-Каидом. Овај потез је представљен као начин да се организација приближи локалним становницима и другим побуњеничким групама у Сирији, те да се ослободи стигме глобалне терористичке мреже. Међутим, многи аналитичари су указивали да је ово била тактичка промена, а не суштинска трансформација, с циљем да се група представи као легитимнија у очима међународне заједнице. Годину дана касније, група је формирала нову коалицију под називом Хајат Тахрир ал-Шам (ХТШ), која је наставила да игра водећу улогу у борбама против сиријске владе.

Иако су САД и друге западне земље у почетку задржавале опрезност у погледу ХТШ-а, он је све чешће посматран као мање радикална група која се може користити у широј стратегији против режима Башара ал-Асада. Ова промена у перцепцији омогућила је ХТШ-у да стекне неформалну подршку кроз посредне канале. Организација је такође успела да се наметне као доминантан актер у Идлибу, пружајући локалне услуге, управљајући територијама и учвршћујући утицај кроз комбинацију војних операција и политичког маневрисања.

Сирија је пала

Упркос годинама напора које су уложили Иран и Русија како би одбранили сиријску владу и подржали Башара ал-Асада, Сирија је на крају пала под налетом побуњеничких и терористичких група, које су уз подршку Запада и регионалних актера успеле да заузму кључне територије. Недавна офанзива у северозападној Сирији, предвођена Хајат Тахрир ал-Шамом, довела је до пада Дамаска и потпуне дестабилизације земље. Асад је, под притиском све јачих напада и међународне изолације, био приморан да напусти Сирију и потражи уточиште у иностранству. Овај исход представља кулминацију дугогодишње интервенције спољних сила које су, уместо мира и стабилности, оставиле разорену државу, дубоке друштвене поделе и неизвесну будућност за сиријски народ.

Нина Стојановић / Васељенска