Америчко “уједињено” служинче

Наменско (ре)организовање. Не би ли пред фашикратским западним светом представио украјински неонацизам и његове злочине против православних Руса у Доњецкој и Луганској републици као дечју игру, украјински председник Владимир Зеленски “домислио” је да је “његова” Украјина “на ивици геноцида”, те је крајем фебруара 2022. године затражио да се Русији “одузме право гласа у Савету безбедности Уједињених нација”.

Не би ли тај предлог добио подршку поменутога фашикратског света, с европске земљописне карте ишчепркан је неки Лихтенштајн који је, “врло забринут за мир у свету и очување људских права”, око себе окупио четрдесетак не зна се којих земаља и “убедио” их, средином априла, да Генералној скупштини Уједињених нација предложе резолуцију о позивању на одговорност неке од пет земаља са правом вета у Савету безбедности, када користе то право.

Не зна се тачно о каквој би се одговорности радило, али је “Глас Америке”, медијска фирма коју, сасвим случајно, финансира америчка влада, ширећи ту “резолуциону” вест “са болом у души” објаснио, петнаестак дана касније, да је “право вета закочило деловање Уједињених нација”.

Мимо тога, из вести објављене 1. маја на сајтовима “Нови стандард” и “Спутњик” (“Опасност над Ист ривером: Напад на руски вето и целе УН”) могло се сазнати да “поједине земље” размишљају о искључењу Руске Федерације из Уједињених нација. Јер, кажу такви “размишљаоци”, члан 6. Повеље Уједињених нација допушта да се нека чланица “може искључити из Организације”, али само на препоруку Савета безбедности; како је Руска Федерација члан Савета безбедности , то би се могло десити само под условом да она не искористи вето.

Што ће рећи: и Лихтенштајн и “Глас Америке”, односно његов финансијер, почели су да се врло озбиљно баве питањем како злоупотребити Повељу Уједињених нација, не би ли се чланица са правом вета, само Русија и ниједна друга, прогласила одговорном због нечега и, пошто јој се то право одузме, искључи из те Организације. Све то било би у склопу већ започетих расправа “о томе да су, са једне стране, Уједињене нације изгубиле значај какав су имале, нарочито у првим деценијама од свог оснивања 1945. године, а са друге, да им је потребна озбиљна трансформација”.

Уједињене нације. Да би се лакше и лепше видело кога пред­стављају такозване Уједињене нације, тај “концентрациони логор у организацији међународних банкара”, ваља кренути од почетка.

У данима када се Другом светском рату већ наслућивао крај, будуће победничке силе исказале су јединствену жељу да се ратни су­коб так­вих размера више не дозволи. А потом, 26. јуна 1945. го­ди­не, у Сан Франциску, на завршетку Конференције Уједињених нација о Међународној организацији, представници педесет зема­ља, нај­в­е­ћим делом из Јужне и Северне Америке, уз више европ­ских и тек неколико из осталог света, потписали су Повељу Ује­ди­њених нација. Преамбулом овога акта дефинисани су циљеви Организа­ције уједињених нација (ОУН), како следи:

“Ми, народи Уједињених нација, решени да спасемо будућа покољења ужаса рата, који је двапут у току нашег живота нанео човечанству неописиве патње, и да поново потврдимо веру у ос­но­вна права човека, у достојанство и вредност људске личности, у равноправност људи и жена и нација великих и малих, и да обез­бе­димо услове под којима ће моћи да се очувају правда и пошто­ва­ње обавеза које проистичу из уговора и других извора међуна­родног права, као и да радимо на социјалном напретку и побољ­ша­њу животних услова у већој слободи;

И у том циљу:

да будемо трпељиви и да заједно живимо у миру једни с дру­гима као добри суседи, и да ујединимо своје снаге ради одржавања међународног мира и безбедности, и да обезбедимо, прихватањем начела и установљењем метода, да се оружана сила не употреб­ља­ва изузев у општем интересу, и да користимо међународни ме­ханизам у сврху унапређивања економског и социјалног напретка свих народа” (Радоје Радуловић, Људска права и демократија, Нови Сад 1993, 9).

Организација уједињених нација и По­веља о њеном будућем де­ловању били су колико резултат тренутног победничког одушев­љења великих сила, толи­ко и идеал о равноправности свих држава у њеном члан­ству, не само оних с оснивачког скупа, већ и оних које су у ту орга­ни­зацију ушле касније.

Но, на самом почетку, тај принцип равноправности прекрше­н је одредбама о саставу Савета безбедности и праву великих сила да “брину” о светском миру. “Уместо јединства, наступила је по­де­љеност света, уместо светског мира, наступило је доба малих ло­калних ратова, невиђене трке у наоружању и изузетно изражена политика сукоба ниског интензитета” (Владан Јончић, Повеља ОУН и решавање југословенске кризе у “но­вом светском поретку”, Војно дело 3-4/93, Београд 1993, 190-191). Док су на свет­ској политичкој и војној сцени функционисале две велике силе, Сједињене Америчке Државе (САД) и Савез Совјетских Социјалистичких Републи­ка (СССР, Совјетски Савез) делатност Уједињених нација сводила се углавном на изналажење мањих или већих компромиса између тих двеју сила. У тренутку када је Совјетски Савез нестао са те сцене, Сједи­њене Државе показале су стварну намеру да, под ви­дом изворног система колективне безбедности, успоставе нове од­носе у свет­ској заједници; оне саме тај нови систем јавно декла­ришу као сво­ју визију новог света, као “нови светски поредак”, што је само, и искључиво то, други назив за њихову глобалну стра­тегију и нову војно-политичку доктрину” (Исто, 191).

Лепу прилику да остваре так­ве своје намере, Сједињене Држа­ве пронашле су у непотпуним и непрецизним нормама Повеље ОУН, које им омогућују да, по својим замислима, правно утемеље нове међународне односе.

Темељ новог светског поретка. Суштину и склоп америчких замисли о “међународном праву” најпотпуније је при­казао амери­чки дипломата Ричар­д Њутн Гарднер (1927-2019), у раду под насловом Трновит пут у Свет­ски поредак (објављеном 1974), у коме инси­стира на уништењу суверенитета свих савреме­них држава: “Ако одмах не створимо Светску владу, не извршимо ревизију Повеље УН и не опуномоћимо светски суд да има највећу власт – неће бити прогреса. Једном речју, »дом светског поретка« треба дизати од темеља а не од крова. Још непо­средније речено, око појма нацио­налне суверености треба ство­рити обруч делими­ч­не али сталне еро­зије, чиме ће се постићи мно­го ви­ше него заста­ре­лом техни­ком фронталног напада”.

Међу де­сет Гар­днерових главних услова за уништење сувере­нитета наци­ја и држава (инспиратори новог светског поретка наслањају се, дакле, на правила хришћанске духовности, односно на број Бож­јих заповести), посебно је значајан онај који се у на­шем времену већ остварује: “Неопходно је проширити домен де­ловања оружа­них снага ОУН, на све секторе глобалних светских жаришта… у којима ће такве снаге имати задатак да патролирају интернаци­о­на­лним и осталим демаркационим линијама, уз над­зор слободних демократских избора у свим земљама и уз верифи­кацију спрово­ђења политике оружаног немешања” (Драгош Кала­јић, На бранику Европе, против новог светског по­ретка, Војно дело 1-2/93, Београд 1993, 77).

Гарднеров, односно амерички циљ у замишљеном пројекту своди се на очекивање да избори буду слободни и демократски, али само под условом да “служе ерозији националног и државног суверенитета, дакле демократије. По аналогији и на основу непо­средног искуства може се закључити да тај услов изискује вешта­чко подстицање ратних жаришта као алибија за интервенцију ору­жа­них снага ОУН у служби успостављања свевлашћа господара новог светског поретка” (Исто, 77). Тај господар подстиче сукобе, ша­ље друге, а не своје људе, да својим евентуалним жртвама уми­ре сукобљене стране, припреме услове за демократ­ске и наводно слободне изборе и, када се отуд врате, остану да живе у уверењу да су сво­јим деловањем достигли очекивани демократски углед.

Налик ономе што нам је познато из времена у коме се Адолф Хи­т­лер (1889-1945 – можда 1962?) припремао да се успне на власт: најпре је чла­нове своје партије ус­ме­равао да чине терор, потом је обећавао на­цији да ће он, кад до­ђе на власт, брзо зауставити терор, да би, кад му је власт предата, на­ложио својим присталицама да прекину са терором и тако ње­га, Адолфа Хитлера, “натерају” да учини оно што је обећао (Ралф Еперсон, Невидљива рука : Увод у историју завере, Бео­град 1999, 30-31, лат).

Време, догађаји и искуство учинили су да се исто то може формулисати и нешто јасније, онако, на пример, као што је 1991. го­дине, на заседању “тајне надвладе света”, учинио банкар Деј­вид Рок­фелер (1915), сасвим из банкарског угла: “Савремени свет ће бити са­вршенији и уравнотеженији ако успоставимо једну свет­ску вла­ду. Наднационална власт светских банкара и интелектуал­них ели­та има првенство над правом народа на самоопредељење а то је начело које смо и следили током векова” (Др. Калајић, Наве­дени рад, 77). Или, као што је то, некако у исто време, док се југо­словенска криза све више ком­пликовала, председник француске владе Франсоа Морис Адриен Мари Митеран (1916-1996) пред­ло­жио сво­јим савезницима да размисле о хитном увођењу наддр­жав­них и надна­ционалних “нових европских правних норми” за ре­гулисање евен­ту­алних спорова (према И. Петровић, Српско нацио­нално вијеће Славоније, Барање и Запа­дног Срема, Нови Сад 1994, 101). Што ће рећи: “ве­ликима” ће само преостати да одба­це ме­ђуна­род­но право и почну да од­носе у свету уређују према сопственим стра­тешким циљевима, од случаја до случаја.

“Нове одговорности”. Баш таквој политици био је окренут Први самит држава чланица Савета безбедности УН, одржан кра­јем јануара 1992. године; тамо је “главни” био амерички председ­ник Џорџ Херберт Вокер Буш Старији (1924-2018), који је истакао “да по­сле ‘колапса импе­ри­јал­ног комунизма’ и хладног рата, Уједи­ње­ним нацијама треба ‘удах­нути нови живот’ како унутрашњим ор­ганизационим рефор­ма­ма, тако и новим одговорностима које тре­ба да добију у глобал­ном систему, док се председник Митеран заложио за напуштање политике по принципу ‘моћ је правда’ и за оспособља­вање УН да служе очувању мира. У Декларацији Са­мита ис­так­нута је потреба за развојем превен­тивне дипломатије, јер се у вре­ме радикалних промена мора бити привржен колек­ти­в­ној без­бед­ности, стварању и чувању мира, разо­ружању и кон­троли ору­ж­ја, као и потреби за стварањем глобал­ног система међуна­родних од­носа… Насупрот претходним ставо­вима, лидери земаља у раз­во­ју наглашавали су, на истом самиту, да заостајање њихових зе­маља мо­же представљати извориште но­вих сукоба и криза, што је и до са­да био случај, а то значи да новог поретка нема” (Момир Стојковић, Промене у међународним односима и “нови свет­ски поре­дак”, Војно дело 1-2/93, Београд 1993, 44-45).

Вербализмом о “новом животу” и “новим одговорностима” Буш је, заправо, истицао кључну улогу Сједињених Држава у свет­ској организацији, чији су не само домаћин у Њујорку већ и највећи финансијер, а “глобални систем” он је истиха препоручивао непо­сре­д­ном америчком вођству. Биће да је Бутрос Бутрос Гали (1922-2016), тада­шњи генерални секретар ОУН, добро разумео какво значење има­ју поједини од изложених ставова, те је уопштено приметио како је “ово један од најкритичнијих тренутака модерне историје у којем контуре светског поретка нису још јасне”. Пошто му је ка­сн­ије, “за време великог одмора” (можда у соби за медитацију), потанко указано на оно што му није било довољно јасно, Бутрос Га­ли је крајем исте године додао да је “време апсолутног и ексклу­зивног суверенитета окончано” (Драган Симеуновић, Настанак и про­филирање нових националних држава као последица успостављања “новог светског поретка”, Војно дело 1-2/93, Београд 1993, 109; М. Стој­ковић, Наведени рад, 44-45), чиме је, практично, подржао и ста­вове и логику ве­ликих и најјачих. Тим својим “новим сазнањем”, Бутрос Гали је ис­казао своју спремност да цео систем Органи­за­ције уједињених нација, нарочито улогу Савета безбедности у њој, прилагоди “пре­доминантној функцији у очувању мира и безбед­ности на начин који одговара новој улози САД у новом светском поретку”. И, кад је већ тако, онда треба сматрати разложним што “одлуке које се доносе у Савету безбедности могу бити непра­вед­не, у социолошком и политиколошком смислу, али из позиције ме­ђународног правног поретка њих доноси надлежни орган, па оне, из позиције Повеље Уједињених нација, имају легалност у ме­ђународно­прав­ном погледу” (М. Стојковић, Наведени рад, 50). Овај последњи закључак сасвим се уклапа у мисао друга Карла Маркса (1818-1883) да је “свако право неправо”, али кад је оно у интересу најјачег, онда не може бити сумње у његову правичност.

Почетком 1990. године, Организација уједињених нација дос­п­е­ла је до тога да се о њој, њеним надлежностима и њеном де­ло­вању на светској сцени прича на сасвим неуобичајен на­чин. Под насловом “Ује­дињене нације сазријевају”, уредници бос­тон­ског листа Гло­бе, Глобус, поздравили су њихову спремност да прихвате извесне новине у свом раду, те да са пуном одго­вор­ношћу и озби­љ­ношћу почну да следе “иницијативе САД за каж­њавање агресора”. Так­ва пракса Уједињених нација приписана је позитив­ним про­ме­на­ма у понашању Совјетског Савеза као нека­дашњег америчког не­при­јатеља и победи коју су Сједињене Држа­ве ост­ва­риле у хлад­ном рату. Један Глобусов новински извјештај конста­тује да је ру­ска “осуда ирачке инвазије (на Кувајт, 1990) омо­гућила Сав­јету без­бједности УН, дуго парализованог због ри­валства супер­сила, да врши критичну улогу” у односу на агре­си­ју. Са своје стране, увод­ничар Тајмса поздравио је “изванредну про­мјену вјет­ра”, као знак да су се Уједињене нације најзад уоз­би­љи­ле и да су председ­ни­ку Бу­шу омогућиле да настави свој “пле­ме­ни­ти напор” за ства­рање “Новог свјетског поретка како би рјеша­вао кон­фли­к­те мул­тила­тералном дипломатијом и колективном безбјед­но­шћу”. Ва­ши­н­г­тон пост оценио је да су Уједињене нације “изне­на­да”, после “ду­гог ривалства… између Сједињених Држава и Сов­јет­ског Савеза и његових савезника”, пристале да, “као промашај и форум за де­магогију Трећег свијета”, буду распуштене и потом пре­творене у агенцију за бригу о светском миру.

У тим раним годинама, кад је првобитну концепцију УН као чувара мирољуби­вог света срушио хладни рат између Сједињених Држава и Совје­т­ског Савеза, “замисли о Уједињеним нацијама су се урезале у свјет­ску свијест преко мргодних совјетских амбасадо­ра који бљују ве­то (иако се зна да су Американци неупоредиво више пута посеза­ли за том “справом” – Британци су на другом, Французи на дале­ком трећем, а Совјетски Савез на четвртом ме­сту – Ноам Чомски, Шта то (уствари) хоће Америка?, Београд 1994, 51) или журно напуштају састанке Савјета безбједности”, док чла­но­ви тре­ћег света “окрећу Генералну Скупштину у форум пи­ска­ве, ан­тизападне реторике”.

А један коментатор у Посту записао је да “за вријеме дугих го­дина хладног рата совјетски вето и непри­ја­тељство многих на­ро­да Трећег свијета учинила су од Уједињених народа објекат по­ру­ге код многих америчких политичара и гра­ђа­на. Али у дана­шњим измијењеним околностима, оне су се пока­зале да су ефика­сан инструмент свјетског вођства и, потен­цијал­но, агенција која може да утиче и на мир и на законске регуле у немирним регио­ни­ма” (Ноам Чомски, Контролисана демократија, Подгорица 1999, 257-258, лат).

Из америчког угла, дакле:

– Хлад­ни рат између Сједињених Држава и Совјетског Савеза водио је само Совјетски Савез;

– Савет безбедности УН био је блокиран због ривалства су­персила Совјетског Савеза и Сједињених Држава, али је та бло­ка­да стизала искључиво из Совјетског Савеза;

– Иако су хладно­ра­тов­ске снаге биле конфронтиране на ли­ни­ји између Истока и За­пада, савезнике је имао само Совјетски Савез; због тога што је то­ком хладног рата Совјетски Савез пред­стављао какву-такву противтежу Сједињеним Државама, Уједи­ње­не нације биле су “обје­кат по­руге код многих америчких поли­тичара и грађана”;

– Уједи­њене на­ције постале су вредне пажње тек кад су при­ста­ле да буду претворене у америчку “мировну” агенцију и инстру­мент америчког политичког, војног и економског вођства .

И, да би се Уједињене нације спасле “поруге Трећег света”, мар­та 1990. године, у једном извештају америчком Конгресу о стра­тегији националне безбедности, Трећи свет описан је као ве­ро­ватно место будућег сукоба у коме ће се САД појавити као за­интересована страна: “У новој ери ми предвиђамо да ће наше вој­не снаге остати битно потребне за глобалну равнотежу, али ма­ње проминентне и на друкчији начин. Видимо да вјероватни захтјеви да користимо наше војне снаге неће обухватити Совјетски Савез (који је већ тада био пред распадом – ИП), већ можда Тре­ћи сви­јет, гдје ће се нове способности и приступи захтијевати”. На шта ће личити тај “но­ви приступ”, убрзо је свету показао Роналд Вил­сон Реган (1911­-2004), аме­рички председ­ник, упућујући 1996. године у Либију америчку мор­на­рицу и вазду­хопловне снаге да бомбардују цивилне урбане ци­ље­ве, вођен наводно племенитом на­ме­ром “да се допринесе међуна­родном миру на од­ређеном прос­то­ру, слободи и прогресу у којем наша демократија и други слобо­д­ни народи – мо­гу да цветају” (Исто, 51).

Свет у тору. Без обзира на то што поједини важни а опрезни теоретичари (социолози, философи или историчари, свеједно) тврде да се на нови светски поредак гледа с неоснованом злово­љом или безразложним страхом, поменутом синтагмом обеле­жава се “успостављање неприкосновене политичке, економске и војне доминације САД и групе високо индустријски развијених зе­маља Запада, окупљених у неким међународним органи­зацијама економског, политичког или војног карактера или око њих, над скоро свим осталим земљама света. То се манифестује настоја­ње­м да се остваре њихови стратешки циљеви (војни, политички и еко­ном­ски), као и интереси њихових савезника, вођењем спољ­не по­лити­ке претежно с позиција силе и мешањем у унутрашње ствари суверених земаља, уз помоћ не само досад ‘поседованих’ војних, еко­номских и политичких институција и међународних органи­за­ци­ја него и инструментализацијом чак и ОУН, које су до зачетка ус­по­стављања ‘новог светског поретка’ биле нормативно наме­њене општој користи свих земаља чланица” (Др. Симеуновић, Наведени рад, 103).

Друкчије речено, савремена Организација уједињених нација претвара се, полако али сигурно, и врло приметно, у ружну сенку Сједињених Аме­ричких Држава, оне злосрећне државне организа­ције која је од вре­мена Декларације о независности (1776) брину­ћи о наводним сво­јим националним интересима на свакој тачки Земљиног шара, во­дила по свету двестотинак “локалних” ратова, и чије је деловање, и њених вођа, видљивих и оних из сенке, и њихових једноми­шље­ника, било условљено генетским наслеђем, односно тешким гресима предачким, родитељским и личним. Чи­нећи нове злочине, они су своје потомке додатно задуживали, а задужују их и данас, несрећом и неморалом, бешчашћу и нељуд­скошћу.

У новим условима, једностраним проширењем сопствене над­државне и наднационалне надлежности (правне, идеолошке, еко­ном­ске, војне) на чланице такозваних Уједињених нација, тога америчког служинчета, Сједи­њене Америчке Државе ваљда рачунају да ће се све те злочиначке “вред­ности” мање видети.

Боље рећи: никоме из тако створеног тора неће ни бити до евентуалног препознавања поменутих “вредности”.

На опирање таквим “вредностима” да се и не помишља.

Видљиво је то и из робовске понизности којом фашикратска Европска унија прати, технички и медијски, ововремени амерички рат против Русије – до последњег Украјинца, био он или не био нациста.

Илија Петровић/Васељенска

Бонус видео