Слободан Антонић: Никоме не бити корисни идиот

Стога сада, четврти пут, подучен искуством, не гледам само ко треба да оде, већ и ко се спрема да дође.

Моје поколење већ је у четири наврата било у прилици да буде политички, па и животно изманипулисано.Први пут 1989. када се рушио социјализам, други пут 2000. када је обаран Милошевић, трећи пут 2012. када су обарани “жути”, и ево сада 2024. када многи мисле да је дошао крај напредњацима.

Признајем да сам прва два пута био лаковеран. Те 1989. имао сам 30 година и веровао да ћемо дати нешто од социјалне сигурности и друштвене једнакости, којих је збиља било у изобиљу, за широку јавну слободу, које је поприлично недостајало.

Завршило се тако што су нам одузете скоро сва социјална сигурност и једнакост, а добили смо мрвице слободе стегнуте у менгеле политичке коректности, лажних медија и корумпираних политичара. Дали смо скоро све за готово ништа.

Затим сам 2000. године имао већ 41 годину и мислио да је најважније да Милошевић оде, па ће све да крене набоље: Запад ће да нас прими у “породицу европских народа”, а Космет и друга питања решиће се “демократски”. Али, Запад је отцепио Црну Гору, отргнуо Косово, деиндустријализовао Србију и од нас направио полуколонију. По други пут сам испао наиван (да не кажем нешто горе). Но, научио сам лекцију. Трећи пут већ нисам више падао на приче “само да ови оду”. Одмах сам гледао ко треба да дође.

Од 2008. пажљиво сам пратио напредњаке, и од самог почетка критички писао о њима. На основу њиховог страначког понашања могао сам да предвидим шта ће радити кад преузму државу, а из њихових страначких медија ишчитао сам какве ће медије направити кад дођу на власт.

И тако, када су напредњаци потписали Бриселски споразум (2013), а многи у националној интелигенцији коначно “прогледали”, ја сам иза себе већ имао пет година стажа у критици напредњака и три књиге аналитичких текстова о њима.

Стога сада, четврти пут, подучен искуством, не гледам само ко треба да оде, већ и ко се спрема да дође.

Наравно, неки актери су нови и о њима мало знамо – попут (скривених) вођа студентског протеста. Такође, сразмера спонтаног и пројектованог, током динамике догађања, непрестано се мења. Доста је непознаница, а на неке недоумице тренутно није лако одговорити.

Међутим, општи оквир дешавања је познат. Ту су медији који подржавају протесте, као и прозападне политичке странке. Познат је и друштвени оквир збивања, пре свега дубинске интересне (класне) претпоставке. Све су то детерминанте које ће надаље снажно да делују на вође протеста и његове учеснике, штагод да они сада мисле. А знајући те детерминанте можемо штошта да наслутимо.

Најпре, медији који подржавају па и индукују протесте, како је већ лепо примећено, “увезали су антирежимско и аутошовинистичко становиште у мери да их је данас немогуће расплести”

То је кључан моменат наше стварности. Ови “луксембуршки” медији, наиме, делују већ десетак година (од Закона о електронским медијима из 2014), и за то време успели су да “слепе” антирежимску, “антинационалистичку” и антипопулистичку причу.

Њихова главна мета напада је, наравно, био Вучић. Али, уз њега, није престајала ни баражна ватра на Цркву, “Порфирија Перића” и све остале знаке “српског национализма”. Створена је својеврсна “критичка култура”. У њој није проблем само корумпираност режима, већ и “српски национализам” – јер је он ту корумпираност наводно омогућио.

Овде је важно разумети да је мета оптужби за “српски национализам” био не само режим, већ много више обичан бирач, народ, тачније његови нижи слојеви, који су перципирани као главни Вучићеви гласачи. Носилац режима јесте био оличење зла. Али, већ у другом кораку, кривицу за то огромно зло делили су, такође, и нижи слојеви – којима диктатор, наводно, манипулише уз помоћ “српског национализма”.

Ту већ на позорницу ступају класне предрасуде, па и класни интереси. “Луксембуршке ТВ” обраћале су се првенствено урбаној средњој класи, стварајући непрекидно поделу на “грађане” и “народ”. На једној страни налазили су се прозападни, урбани, светски и европски “грађани”, а на другој страни пропутиновски, примитивни и националистички “народ” – нижи слојеви који гласају за Вучића. Та непрестано произвођена и дубока подела избија и данас, када се сви ови медији, баш као и њихови политички партнери, својски труде да придобију што више савезника и изван кругодвојкашке средње класе. На пример, Биљана Стојковић (Дабрица), објашњавајући ових дана на Новој С разлику између студената који протестују и омладине СНС-а, нагласила је да су наши млади “некако светски”, а њихови “провинцијални”. Овај културрасизам није засметао ни једном од водитеља, који су иначе крајње “сензибилисани” на све врсте омашки и искакања из политичке коректности. То је зато што је класни презир према “провинцији” у овим медијима већ натурализован. Он је сада потпуно “природна”, утврђена дистинкција између статусно горњег београдског урбанлука и статусно декласираних “провинцијалаца” – као главног басена напредњачких гласова.

Уопште, десетогодишњим систематским деловањем ових медија створена је специфична класна политичка култура у којој антирежимски став аутоматски подразумева још и “антинационализам” (читај: инверзни национализам, аутошовинизам) и “антипопулизам” (читај: класни презир, елитизам).

А сада је дошао тренутак да се запитамо из које класе највећма долазе студенти. Када сам на првом часу вежби из Теорије друштвене структуре позвао студенте да процене сопствено класно порекло и затим га запишу на папирић, међу стотинак цедуљица које сам добио у само два случаја писало је “из радничке” или “из сељачке” класе.

Истраживање из 2012. међу нишким студентима показало је да свега 20,4 одсто њих има очеве који су радници или сељаци. Наши студенти су махом деца из средње класе. И само захваљујући томе што читава та генерација уопште слабо гледа ТВ, може се претпоставити да је већина њих, засада, остала изван ове “луксембуршке” политичке средњокласне културе.

Али, студенти су одушевљени подршком коју добијају. Чујем да сада, по факултетима, организују колективно гледање вести – погађате којих телевизија. Они ће, без сумње, бити све изложенији снажном утицају ове политичке културе. И не бих смео да се кладим да ће на то остати имуни.

А друго, цела та политичка култура неумољиво ради као добро подмазани ваљак. Само пре три дана је у листу Данас изашао текст “Зна Порфирије Перић и те како да буде овостран. Кад устреба”. Чланкописац скреће пажњу да, док се у Србији “дигла кука и мотика”, код нас и даље егзистира “крајње сумњива секта – сачињена махом од брадатих мушких вештица, одевених у дуге црне аљине – што на лаковерности и непросвећености куке и мотике паразитира столећима”. “Док духовно, и не само духовно, паразитирају”, читамо даље у Данасу, “већину брадатих мушких вештица одевених у дуге црне аљине, попут унутрашњих и спољашњих хемороида, раздиру тешке унутрашње и спољашње теолошке полемике о педерима, менструацији, кркању масног, кркању посног, укључивању веш машине на црвено слово, нарочито на центрифугу, и недржању опела некрштенима, кремиранима и самоубицама”. И тако све у том стилу – не може шкорпија а да не уједе, не може наш атлантистички буржујчић, чак ни у овој ситуацији, да се уздржи а да не кидише на Цркву, на “попове”, на “Порфирија Перића” – ма колико да тиме његова политичка страна одбија од себе већину народа.

Ни мој колега Кишјухас не може а да не доцира како је ово “националистичко зло и пљачкашко наопак” почело још 1988, па “масовно убиство у Новом Саду зато представља само последње крваве руке у низу сачињеном од ратова и злочина”. Због тога он помиње “шести октобар”, а Томислав Марковић разјашњава: “Само ће овог пута бити неопходно истинско суочавање са злочиначком прошлошћу.”

Иако добро знају да у овом часу то није препоручљиво да говоре, не могу да се уздрже – то је јаче од њих – те отуда непрестано, као гејзир, из њих избијају очекивања: шта ћемо све да радимо када оборимо “режим немилосрдног диктатора” (Чонградинова).

Јер тој култури, рушење напредњака није довољно. Она жели револуционарни настанак нове нације, хоће револуцију која ће нас ослободити од целокупног “режимског” багажа: почев од “српског национализма” и “ратова из деведесетих”, па све до “наметања ћирилице” и “Националне читанке”.

Та култура жели да створи буквално нову земљу, Грађанију, коју не чини више народ, већ “грађани и грађанке”, нова не-нација “евро-грађана и светско-грађанки”. А за то јој је потребно не само обарање диктатора, већ и револуција као доба истраге “националиста”…

Такође, на сајту Аутономнија инфо ових дана читамо: “То што Војвођани данас не инсистирају на самоопредељењу, не значи да су се тог права одрекли и да се сутра на њега неће позвати. (…) Пре или касније, право на самоопредељење ће морати да се отвори и да се конституционализује. Отреситији и робуснији наступ у том смеру је добродошао. Подршка споља, такође.”

Да, “Република Војводина” је још један од бочних пројеката који се планира, чим се рукавац студентског протеста у Новом Саду претвори у жељену Грухоњић-Јешић револуцију. Плус десрбизација Војводине – Маја Мрнуштик и ЛСВ већ прелепљују уличне табле с називом Булевар Јаше Томића, јер “дуг према суграђанима је да се поменути булевар не зове никако осим Булевар 1. новембра”.

И да, они не желе никакве слободне изборе, они хоће револуцију која ће им дати пуну слободу деловања. Или, како је то већ помињана Биљана Стојковић пре пар дана лепо објаснила у Пешчанику: “да се друштву наметну снажне институције, што би довело до усвајања нових вредности код већине грађана и постепеног практиковања демократских принципа”.

Напросто, наша средњокласна политичка култура неће демократију. Она хоће временски и законски неограничено старатељство над нижим класама – заправо, политички патернализам над демографском већином у Србији.

“Ми с демократијом једноставно не умемо”, још раније нам је лепо објаснио Кокан Младеновић, “ми смо вековима у заостатку да бисмо се учили правој демократији”. Зато се он залаже да се “осуди на губитак грађанских права 700.000 чланова СНС-а, макар као доживотни подсетник да су плесали са ђаволом”.

Човек јавно захтева политичку дискриминацију 700.000 људи, и то никоме не смета – јер, створена средњокласна политичка култура је таква да је овакав захтев натурализован: ко има примедбе, тај је Вучићев потајник (“бот”).

“Када су мађарског пјесника Иштвана Ершија питали да ли вјерује да ће се Мађарска демократизовати”, сликовит је и Драган Бањац, “брзо је одговорио: ‘Никада! Зато што има превише Мађара.’ Слутите, у Србији (без Косова, наравно!) има превише Срба”, експлицитан је Бањац.

Чудите се оваквом разобрученом аутошовинизму? Али, носећа мисао читаве средњокласне политичке културе у Србији је, још једном, да је народ саучесник диктатора. Зато народ мора да буде стављен под старатељство и преваспитан – како би му се, тек после тога, могло вратити нешто од демократије.

И само од тог да ли ће за ову мисао бити придобијене вође протеста по факултетима и на улицама, зависи хоће ли се “побуна младих”, на крају, претворити у средњокласну “селебрити револуцију” – настојање класно привилеговане контраелите да од режима преузме контролу над нижим класама, стави их под старатељство и реализује своје “антинационалистичке” и “антипопулистичке” циљеве.

Србији свакако не треба смена власти без промене нашег (полу)колонијалног положаја. Нисам сигуран да ће студенти, који обитавају у таквој политичкој култури, дотле успети да добаце. А поготово нам није потребна смена власти која ће широм отворити врата за аутошовинистички инжењеринг – нова разарања интегративног ткива нашег друштва, још једно дробљење државе и намицање још тежих неоколонијалних окова.

Какогод, све што се дешавало после 1. новембра јасно је показало колико је овај народ жељан права и правде. Али и колико је он, у суштини, добар и простодушан. Но, поштени и добродушни људи лако могу бити преварени – јер полазе од себе. Управо то политичари и преваранти одлично знају.

Зато, најмање што можемо да урадимо јесте да не дозволимо да нас хватају на слатка ласкања и романтичне сентименте. Не будимо никоме корисни идиоти – ма колико да нас хвалили и тапшали по рамену.

Боље је данас бити исмевани “неверни Тома”, него се сутра вајкати: “где ми је била памет”.

Слободан Антонић