Ћутање = одобравање: Зашто професори врше насиље над ђацима који не мисле као они?

Ћутање професора – пристанак на насиље

Док се академска заједница лицемерно бави „слободама“, у једној новосадској школи догодио се скандал који је разоткрио право лице њихове „борбе“. Матуранткиња Марина Тодоровић физички је нападнута, најпре од стране групе ученика „пленумаша“, а затим и од своје професорке, која јој је заврнула руку и нанела повреде. Њен грех? Дошла је по своју торбицу у школу, уместо да буде део политичке игре коју су јој наметнули.

И шта се догодило након тога? Ништа.

Пленумаши ћуте. Професори ћуте.

Они исти који себе дижу у небеса као моралне вертикале друштва, који годинама спинују приче о „угрожености“, „репресији“ и „слободи мишљења“, сада немају ни реч осуде за насилнике из својих редова. Није ли то одувек био образац оних који се боре за своја „права“, али само ако су жртве они које они изаберу?

Овај случај није само напад на једну ученицу – он је напад на здрав разум. Они који су до јуче глумели жртве, данас су постали прогонитељи. Данас они одлучују ко сме, а ко не сме ући у школу, ко сме, а ко не сме мислити својом главом. Данас они насилно спроводе своју „слободу“, по узору на све тоталитарне режиме којима се толико диве.

Али можда је највећи скандал у свему овоме управо то што се професори не оглашавају.

Јер ћутање није неутралност – ћутање је пристанак. Ћутање значи да се слажу са тим да се ученици ударају, малтретирају и понижавају ако нису „на правој страни“. Ћутање значи да се слажу да школа више није место образовања, већ политичког иживљавања над младима који одбијају да следе њихову догму.

И зато поставимо питање – шта би се десило да је ситуација обрнута? Да је неко од оних које пленумаши бране био нападнут? Већ бисмо гледали јавне наступе, хитна саопштења невладиних организација, телевизијске емисије у којима би се прозивали сви – од школског домара до председника државе. Али када је жртва неко ко се не уклапа у њихову агенду, онда настаје мук.

Сви који ћуте о овоме треба да знају да су већ на погрешној страни историје. Јер свака идеологија која почива на насиљу, силом гуши другачије мишљење и дели људе на подобне и неподобне, на крају заврши на ђубришту историје.

А они који данас ћуте, нека знају – сутра ће неко ћутати док они буду жртве.

Милутин Недељковић / Васељенска