Ако Србија преживи 15. март…

Писано и послато у предвечерје 12. марта, у очекивању да би наредног дана могао стићи одговор. Како се то није десило, тек­с­тић се данас, 14. марта, “отвара” за јавност, уз напомену да су овде додати ставови под г. и д.

Милошу Вучевићу,

– Председнику Владе Србије, у оставци

Милошу, Роде,

Већ годинама, бар од 2014, (без)бројним краћим или дужим електронским порукама подсећао сам највише органе Државе Ср­бије – председнике Скупштине, Републике и Владе, као и ми­ни­с­тре у Влади – на потребу да учине понешто не би ли се откло­ни­ле неке од очигледних слабости у функционисању исте те Др­жа­ве, али, нажалост, ни на једну од њих нисам добио одговор, чак ни “савет” да се оканем ћорава посла и не ометам их у обављању “важних и неодложних државних послова”.

Ипак, верујем да ниједна од тих порука није стигла до неких од адресата, нарочито до Председника Републике, а тебе молим, ако ти није тешко, да провериш колик сам “погрешник”.

Замолио бих те, ако ти се то учини корисним, и да “надлежнима” пренесеш неке од мојих помало утопистичких предлога, у наставку датим у најкраћем облику:

а. Укинути прописе (ако их има) о такозваним дечјим правима;

б. Укинути прописе који забрањују да се понављају разреди у основним и средњим школама, чиме би се избегла “производња” најразноврснијих непотребних а празних “интелигенцијских” за­ни­мања (нарочито на приватним факултетима, “у неколико ра­та”), а спречило би се и гашење мно­гих занатских (“мајстор­ски­х”) делатности;

в. Да би се избегао протекционизам, увести правило по коме родитељ може долазити у школу само на родитељске састанке или по позиву директора школе или учитеља, односно разредног старешине;

г. Досетком о аутономији универзитета не може се правдати било какав вид теоријског и практичног деловања – било студе­ната, било наставника – против уобичајеног високошколског об­разовног система;

д. Уз претпоставку да Држава издаје дозволе за деловање те­ле­визијских станица, она би морала захтевати да све оне морају имати образовни програм који би се утврђивао и одвијао под над­зором Министарства просвете; одступање од програмских шема био би разлог да се некој телевизији одузме дозвола за рад;

ђ. Поништити законске одредбе о будалаштинама познатим као родно-равноправан језик;

е. Из става 1. члана 10. Устава Србије избацити реч “службе­ној” која је, практично (јер реч “службено” свако тумачи како је ко­ме воља), из употребе избацила србску ћирилицу, што као по­следицу има трагичну истину да се Хрватској “дарује” србска кул­турна баштина представљена латиницом;

ж. Забранити наставницима свих звања са државних факул­те­та да предају на приватним факултетима;

з. Забранити медицинском особљу запосленом у државним здравственим установама да ради у приватним ординацијама, бу­дући да постојећи систем здравствене заштите баш и није накло­њен пацијентима;

и. Укинути националне пензије “естрадним звездицама” и спортистима;

ј. Укинути баснословне награде за разне спортске “победе” које у потпуности обезвређују рад и најпризнатијих специјалиста из разних научних или других стваралачких делатности, а изград­њу спортских објеката “препустити” спортским друштвима и ор­ганизацијама, по правилу које “користе” појединци купујући или градећи себи стамбени или пословни простор;

к. Просечне плате приказивати јавности по одређеним рас­по­нима а не једном једином цифром за целу статистичку масу јер не може бити природно да се, примера ради, просечна вредност на ос­нову једне минималне плате и једне плате од триде­се­так­-четр­десет хиљада евра;

л. Кад се прича о показаним производним или саобраћајним достигнућима, увек треба истаћи и покоји одговарајући податак из времена комуноусташке “обнове и изградње” која је Србији оте­ла бројне индустријске и друге капацитете и пренела у “неке се­стринске републике” у којима је пре педесетак година – у Сло­венији, примера ради -, асфалт стизао и до усамљених шумских кућица а по Србији, и у насељима од пет-шест хиљада становника, први пут је “виђен” почетком осамдесетих година;

љ. Скупштина би требало да донесе одлуку којом се имуни­тет свим посланицима укида на неодређено време, како би се мо­гли не­сметано “процењивати” њихови (недо)лични поступци;

м. У кривични закон треба увести кривично дело велеиздаје;

н. Да би Скупштина била Народна, требало би изменити из­бор­ни закон, тако да се у њу бирају посланици по имену и прези­мену а не, као сада, политичке групације које ту институцију пре­тварају у Страначку Скупштину;

њ. Неопходно је, из стратешких разлога, поништити решење броЗЛОвске Владе ФНРЈ из 1947, којим су србски добровољци из србских ослободилачких ратова 1912-1918. године проглашени про­фашистима. Томе чину треба­ло би обавезно додати и податке о бројности србских доброво­ља­ца са разних страна Србске Зем­ље западно од Дрине и северно и западно од Дунава – било их је, по мојим вишего­ди­шњим истраживањима, нај­ма­ње 323.000 (око 60.000 из прекомор­ских земаља), од тога не више од 25.000 у пре­кобројним пуковима србске војске, а у пробоју Со­лунског фронта више од половине војног састава Србске војске чинили су добро­вољци. Све то тре­бало би разгласити “на сва зво­на”, бар из два разлога. Први, ски­нути љагу не само са добровољачке жртве за ослобођење Србије и крајева који су 1918. године ушли у састав Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, већ и са чланова њихових породица, који су годинама крили своје “профашистичко” поре­кло, и други, много важнији – младим људима, макар и са зака­шње­њем јер у школи нису могли ишта чути о томе, наговестити да Срби не живе само у Републици Србији, Србство је злосрећним комуноусташкима гра­ницама разбијено територијално и што је још трагичније, у њему су деценијама “неговане” различитости “ово­страних” и “оно­стра­них” Срба, прекодринских, прекосав­ских, прекодунавских и раз­них “других” Срба;

о. Можда би се “на дневни ред” могло ставити још понешто…

Пишем ти ово, Ми­лошу, у нади да ће Држава Србија посто­ја­ти и после 15. марта 2025. године.

Обрадовао би ме твој одговор на ову поруку.

Од Бога ти здравље.

Илија Петровић