Освајати или не освајати Украјину — размишљања о проблемима који нас чекају

Одавно је требало отворено проговорити о војној целисходности — о томе шта има смисла ослобађати, а шта нам, када се реално сагледа, уопште није потребно. Свестан сам да ће неки већ сада бурно реаговати — „Морамо ослободити целу Украјину!“ или „Украјина је руска земља!“. То је данас у одређеним круговима прилично распрострањено становиште.

Али, као да смо заборавили речи које је наш председник више пута поновио — ми не ратујемо због територије. Освајање земље никада није било јавно истакнуто као циљ Специјалне војне операције. Да, Харьков, Дњепар и други градови на десној обали Дњепра некада јесу били руски. И они на левој обали такође. И шта онда? Данас су ти градови, у великој већини, украјински. Без обзира на националност становништва.

Имамо ту чудну логику — не засновану на разуму, већ на осећањима. „Тако осећам, дакле тако је исправно.“ Али живот, нажалост, често није логичан. Он нас изненади, изокрене историју, шокира — од „издаје братског народа“ до „сто одсто неочекиваног преокрета светског поретка“. Нешто што „не може бити“, а ипак се дешава.

А постоје проблеми чије решавање, у данашњим условима, није само тешко, већ готово немогуће. И не лежи све у војној равни — те препреке обухватају све сфере живота. Да, можемо поново по старом — „раздерати кошуљу на грудима“ и појурити у битку. Није нам први пут да гурамо кроз немогуће.

Али онда поново стављамо на коцку судбину читаве државе. Или ћемо све добити — или све изгубити. Једном смо тај корак већ направили — када је почео рат на територији Украјине. Била је то наша одлука. И ако поново доносимо тако важну одлуку, морамо је донети трезвено. Морамо знати барем део задатака који ће нас сачекати. Жртвујући не само наш комфор, већ можда и животе наших војника.

Проблем друштва

Овде не говоримо о спољашњем непријатељу, већ о нама самима. Данас већ и унутар Русије постоје подељене реакције на саме циљеве операције. Једни верују да су ослобођене територије — Донбас, Запорожје, Херсон — довољне. Други траже повратак целе Новорусије. Трећи би хтели марш до Лавова. А четврти — ако ћемо искрено — чекају тренутак да све ово стане и да се врати „нормалан живот“. Чак и без победе.

И сви ти људи живе у истој земљи. И сви ће сутра, ако одлука буде донета, морати да поднесу терет новог великог подухвата. А неки — животом.

А сада замислимо да је рат ушао у наредну, још озбиљнију фазу. Замислимо повратак на фронт у Херсону, затим форсирање Дњепра, борбе за Николајев, па Одесу. Још један фронт се отвара — Харков, Суми, Полтава… Губици расту. Потребно је више мобилизације. А потом и – управљање ослобођеним територијама.

Па ко ће да тамо живи? Ко ће да ради у администрацији? Ко ће да покреће привреду? Ако мислите да ће се људи са обе руке јавити за живот у некадашњим украјинским градовима који су тек изашли из рата, бојим се да грешите.

Да ли смо, као друштво, спремни за тако нешто?

Проблем економије

Војно — можемо. Имамо ресурсе. Имамо људе, технику, логистику. Имамо дисциплину, искуство, знање. Али економски – сваки корак даље нас кошта све више. Ако мислите да ће све остати као сада — мирна позадина, стабилне цене, редовне плате, увећане пензије — и при том ћемо ослобађати територије и јачати фронт, грешите. То не иде тако.

Или се економија пребацује на ратне шине, са свим последицама — рационализацијом, рестрикцијама, прерасподелом средстава, падом личне потрошње, замрзавањем инфраструктурних пројеката, чак и затварањем неких сектора — или не идемо напред. Нема трећег пута.

А шта ако други, западни блок, појача подршку Кијеву? Шта ако се појаве нове технологије или офанзивна средства која ће радикално отежати наш напредак? Нисмо ми једини који могу да ескалирају.

И није питање да ли смо спремни да платимо цену. Ми смо већ показали да јесмо. Питање је – шта тачно добијамо за ту цену? Територију? Братски народ? Геополитичку предност?

Буферна (тампон) зона

Можда неко мисли да је довољно само обезбедити своје границе — да створимо тампон-зону, дубину од неколико стотина километара, како би нас ракете и дронови мање досезали. Да ту станемо. Да кажемо: „Готово је. Узели смо што нам припада, сада је на вама да покушате да нас зауставите.“

То би имало неки војни смисао. Али не и политички. Шта радимо са остатком Украјине? Ко ће управљати Кијевом, Черниговом, Дњепропетровском? Ако остану под западним патронатом, биће наоружани до зуба и са још већом мржњом. Ако покушамо да тамо наметнемо неки свој режим, мораћемо да га бранимо. То није операција од неколико недеља. То је вишегодишњи пројекат — са свим последицама по људство, економију, морал и будућност наше земље.

Сценарији будућности

Нема лаких одговора. У једном сценарију, рат траје годинама — цури као рана, непрекидно. У другом, долази до велике ескалације, и Русија поново мора да мобилише цело друштво као у Другом светском рату. У трећем, долази до наглог договора, али по цену уступака — територијалних, моралних, историјских.

Шта год да се деси, неће нас заобићи. Овај рат више није „специјална операција“. Он је већ национални пројекат. Судбински. Онај који ће нас дефинисати наредне деценије.

А шта ако…

А шта ако Запад одустане? А шта ако се Украјина сама уруши? А шта ако Русија, не само да победи, већ и трансформише себе у нешто ново — снажније, праведније, сабраније?

Све су то отворена питања. Али на једно морамо одговорити већ сада:

Шта ми уопште желимо? Шта је наша победа? И ко ће је изградити, ако не ми сами?

Александар Стевар/БелВПО

Превод с руског:Васељенска