„Школа за 21. век“ или уџбеник за вредносну прерасподелу: Шта заправо ради Британски савет у српском образовању

Када у држави протестују и наставници и ученици, а министар просвете говори да се „не зна шта ко хоће“, нешто је озбиљно изашло из равнотеже. Србија већ месецима живи у атмосфери трајног школског ванредног стања, блокаде факултета, штрајкови, протести, захтеви, ултиматуми, потрага за правдом која се претворила у захтев за ванредне изборе. И док јавност расправља ко је „прави“ студент, а ко блокадер и политички активиста, потпуно јој измиче да је терен за овакво стање припреман годинама, и то не на улици, већ у учионици.

Наиме, управо у српском образовном систему, почевши од примене Болоњског система образовања, па до озбиљног мешања у образовни програм са стране,  а нарочито од 2018. године када су почели са реализацијом програми који нису само техничке реформе, већ дубока вредносна трансформација. Један од кључних актера тог процеса је Британски савет, организација наводно посвећена културној сарадњи, али реално ангажована у друштвеном инжењерингу у складу са стандардима британске спољне политике.

Њихов водећи пројекат „Школа за 21. век“ представљен је као напредак, увођење критичког мишљења, дигитализација наставе, обука професора, „осавремењивање“ садржаја. Министарство просвете дало је подршку и 25 милиона динара буџетских средстава за његову локалну реализацију. Али ко је читао „између редова“, могао је видети да се овде не ради само о microbit уређајима и новим наставним методама, већ о припреми читавих генерација да размишља и делује у вредносним координатама које диктира Лондон, не Београд.

Резултат? Данас у Србији имамо ситуацију у којој се средњошколци уплићу у протестне покрете, студенти делују по шаблону већ виђеном у обојеним револуцијама, а наставници их у томе не коче, већ их подстичу и стоје иза њих. Протест који је започео као отпор због пада надстрешнице у Новом Саду, убрзо је преусмерен у покрет са јасним политичким порукама, медијском синхронизацијом и подршком западних „партнерских“ структура.

Већина тих професора који данас подржавају блокаде и протесте,  прошли су обуке Британског савета. Учили су како да „мотивишу ученике за друштвени ангажман“, како да „подстакну критичко преиспитивање власти“, како да „оснаже младе за активизам“. Да ли то значи и да треба да их гурају у уличну политику, или је то био и циљ од почетка?

У међувремену, држава која је формално подржала пројекат, остала је затечена када су резултати почели да се појављују на улицама. Министарство нема одговор за то како је у систему који финансира изашла генерација која се отворено буни, нити наставнички кадар који их отворено подржава, ни медијска подршка која их третира као „глас народа“. Нико не пита: ко је ту креирао наратив, ко поставља вредности, ко одлучује шта је прихватљив „друштвени ангажман“?

А када неко пита, као што је недавно урадила Русија, прогласивши Британски савет за непожељну организацију због подривног деловања и веза са обавештајним структурама, онда се та питања у Србији прогласе за „руску параноју“ и пласирају као гушење демократије. И тако, земља у којој је школство годинама запуштено, инфраструктура застарела, а наставни кадар потцењен, прихвата стране пројекте као спас, не схватајући да с њима долази и читав идеолошки пакет. И деца која из школа не излазе само са дипломом, већ и са политичким инстинктом који није њихов, него увезен.

Ако је ово „реформа“, онда није јасно – ко је ту реформисан. Друштво? Наставници? Или само суверенитет?

Софија Марић / Васељенска