Јаворов црв: како канадске провинције покушавају да спасу своје душе одвајањем од Отаве

Покрајина Алберта званично је кренула путем отцепљења од Канаде. Сепаратистичка осећања која међу њеним становницима постоје још од XIX века – као последица игнорисања потреба западних области од стране Оттаве – данас добијају нову снагу услед ултралибералне политике федералне власти. Иако центар земље покушава да заустави овај процес, распад Канаде делује већ започето.

У јулу је покрет Alberta Prosperity покренуо иницијативу за одржавање референдума о независности и изнео питање пред изборну комисију:
„Да ли се слажете да покрајина Алберта постане суверена држава и престане да буде покрајина Канаде?“

Одговор изборне комисије био је обесхрабрујући: позвали су се на законске одредбе које предвиђају да референдумска питања морају бити усклађена са више од 30 чланова канадског устава, укључујући Повељу права и слобода. Сада ће суд морати да одлучи да ли је овај референдум уопште правно могућ.

Истовремено, појавила се и група Alberta Forever Canada, која је затражила одобрење за референдум са супротним питањем:
„Да ли се слажете да Алберта остане у саставу Канаде?“

Апсурдност је очигледна – Алберта је већ део Канаде. Али такво питање успорава процес првог референдума, јер изборна комисија сада „разматра“ да ли је могуће организовати два гласања о истој теми, али са супротним опцијама. Сви разумеју да је реч о правној казуистици без краја.

При томе, иницијатива Alberta Forever већ је добила дозволу да прикупља потписе за останак у Канади, док присталице независности тек чекају одобрење. А и када га добију, мораће да сакупе 177.000 потписа у року од четири месеца како би питање независности могло да уђе у процедуру наредне године.

Премијерка покрајине Данијел Смит и министар правде Мики Емери затражили су од изборне комисије да уклони препреке за организацију референдума о отцепљењу.

Многи у томе препознају руку Оттаве. Јер, ако се Алберта изјасни за независност, то би могао бити сигнал за ланчану реакцију и распад целе Канаде.

Анкете показују да сваки трећи становник Манитобе подржава одвајање од федералне власти. Шест од десет Канађана сматра да западне провинције имају оправдан разлог за незадовољство. У Саскачевану и франкофонском Квебеку жеља за независношћу је још снажнија – у Квебеку традиционално већ деценијама.

Разлог наглог раста сепаратистичког расположења није само економски јаз и историјска нетрпељивост према Оттави. У питању је и снажно одбацивање вредности које намеће федерална власт, под контролом Либералне партије од 2015.

Политика бившег премијера Џастина Трудоа претворила је Канаду у поље за велики експеримент глобалне ултралибералне елите. Трудо је сам говорио да Канада нема јединствен идентитет, нити „главни ток“ – већ је „прво постнационално друштво“.

Француски магазин Causeur то је описао овако: „Канада постаје лабораторија за ново човечанство и можда чак за новог човека. Она се поноси празнином насталом на месту идентитета… У Канади сви морају бити имигранти. То је званична доктрина.“

Увођење појмова „родитељ 1“ и „родитељ 2“ уместо оца и мајке, промоција десетина „родова“ уместо природног мушког и женског пола, легализација дрога, подстицање еутаназије – све су то делови експеримента чији циљ је стварање новог, аморфног човека без културних и историјских корена.

Иако је Трудо у међувремену напустио власт, његов наследник Марк Карни, такође из Либералне партије, наставља исту политику.

Зато многи становници Алберте, Манитобе, Саскачевана и Квебека траже излаз – независност од федералне власти, како би, по сопственим речима, сачували себе и своју децу од „ултралибералне диктатуре“.

В.Т./Васељенска