Злочин без казне: 34 године од масакра над Србима у Госпићу

Фото: Принтскрин
Између 16. и 18. октобра 1991. у Госпићу су убијени цивили српске националности, укључујући жене, децу и читаве породице – већина починилаца никада није одговарала
Пре 34 године, у јесен 1991. године, извршена је ликвидација госпићких Срба од Хрватске војске и полиције чији су припадници, углавном под маскама, одводили цивиле из њихових кућа и станова и убијали их на разне начине и на више места.
Према подацима Документационо-информационог центра „Веритас“, убијено је најмање 129 лица српске националности, међу којима је 39 жена. Скоро половина њих је ликвидирана је од 16. до 18. октобра.
Међу ликвидиранима је и 10 брачних парова и четири породице (отац и мајка са једним дететом).
До сада су пронађени и сахрањени посмртни остаци 60 ликвидираних, док се за осталима још трага, истакли су из „Веритаса“.
О ликвидацијама српских цивила, како су навели, био је упознат цели политички, војни и полицијски врх хрватске државе.
Након што су припадници ЈНА, крајем децембра исте године пронашли 24 угљенисана тела српских цивила у зони раздвајања сукобљених страна, упознати су, преко познатих светских медија и хуманитарних организација, и представници међународне заједнице.
Под њиховим „притиском“ је тадашњи председник Хрватске Фрањо Туђман наредио истрагу о тим ликвидацијама.
Иако су прикупљени докази указивали на наредбодавце и извршиоце убистава, случај је врло брзо стављен ад акта, а тела убијених су из примарних премештани у секундарне гробнице.
Убрзо по оснивању, Тужилаштво Хашког трибунала водило је интензивну истрагу о овом догађају, али је случај пре него што је оптужница подигнута уступљен хрватском правосуђу.
Жупанијско тужилаштво у Ријеци је у марту 2001. године подигло оптужницу против пет припадника хрватске војске и полиције, која их је теретила за ратни злочин над цивилима. Оптужени су да су хапсили без разлога и ликвидирали најмање 50 лица.
Правоснажном пресудом Жупанијског суда у Ријеци из марта 2003. године Тихомир Орешковић, тадашњи секретар Оперативног штаба у Госпићу, осуђен је на 15 година, Мирко Норац, тадашњи командант 118. бригаде Хрватске војске, на 12 година и Стјепан Грандић, тадашњи комадант Друге бојне на 10 година затвора.
Суд је истом пресудом, у недостатку доказа, ослободио Норца, Орешковића и Ивицу Рожића за ликвидацију тројице Срба из Карлобага који су 25. октобра 1991. године одвезени и убијени на локалитету Црни Дабар на Велебиту, док је против Милана Чанића одбио оптужбу.
„Веритас“ је навео да међународне и домаће институције и организације из године у годину питају зашто нису процесуирани и остали припадници хрватске војске и полиције за које је „ван сваке сумње“ у том судском поступку утврђено да су планирали, хапсили и учествовали у ликвидацијама госпићких Срба, по командној или индивидуалној одговорности.
Таквих је, како су навели из ‘Веритаса’, више десетина, од којих су неки и данас на високим функцијама и положајима у хрватској војсци, полицији и власти, као што се то ради у другим случајевима и у државама региона.
Породице ликвидираних госпићких Срба посебно узнемирава сазнање да су сва тројица осуђених већ одавно на слободи док се, с друге стране, ништа не предузима у проналажењу осталих 69 посмртних остатака њихових најмилијих.
Према попису становништва из 1991. у Госпићу је живело 9.025 житеља, међу којима је било 36 одсто Срба и три одсто Југословена.
Према попису становништва из 2021. у Госпићу, који обухвата 49 насеља, живело је укупно 11.502 житеља, међу којима је 412 или 3,58 одсто Срба.
Политика

Доста је више кукумавчења на дефектну расу од цирка 3 милиона која врши
врши тешке злочине над Србима а ми вртимо једну те исту мантру: „ми ћемо
опростити али нећемо заборавити“. Кад кажем дефктна, мислим на инцест који
је чест код Хрвата и никако они не могу бити покатоличени Срби јер ће се већ
у другом колену гентски преобразити, у додиру са инцестом. И не мислим да
нас Хрвати мрзе; они нам завиде из много разлога. Имамо државу још из средњег
века, гробови наших владара већино су познати а већина владара се на крају
живота замонашила и остављала своје задужбине. Хрватска научница Н.
Клаић набраја мноштво хрватских историчара који, с предумишљајем,
прихватају очите историјске фалсификате, чинећи све да им садржај прогласе
веродостојним. Следећи запис Н. Клаић открива неку тајну силу у Хрватској,
која је утицала на рад научника (сила државних органа) и усмеравала их да се
окану историјске истине и да се побрину да некад намештени фалсификати
понесу, у нашем времену, ореол истине.Чудно схватање науке у Хрватској,
др Клаић објашњава и поновним освртом на даровнице бенедиктинкама у
Сплиту. Историчари у Хрватској су се сложили да су те даровнице фалсификати,
али и да су, и поред тога, “поуздани историјски извори“. И зато организују оде
хрватским Усташама кроз концерте Томсона који у ставри има улогу Бенседина
откалњајући тако бригу због огромних злочина.