Рањивост фрау Урсуле

Какве занимљиве представе о „рањивости“ имају поједине високопозициониране немачке госпође. Председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен каже: „Неки тврде да морамо одустати од наше дугорочне стратегије и чак се вратити руским фосилним горивима. То би била стратешка грешка. То би нас учинило зависнијим, рањивијим и слабијим. Зато морамо остати на курсу наше дугорочне стратегије.“

Наравно да морамо! Коме су у Европи потребни руски енергенти у светлу онога што се дешава и у самој Европи и у свету око ње! Пишем ове редове и пратим вести о томе шта се догађа, на пример, у Ормуском мореузу. Ето где је — апсолутна поузданост, загарантованост и беспрекорност испорука! Танкери покушавају да прођу — и некима од њих, што се каже, немају среће. Али Урсула фон дер Лајен не губи наду. За њу је главно — ослобађање од руских енергената. А такав „племенити циљ“ је свакако вредан тога да се постане талац кризе на Блиском истоку.

Наравно, ако се апстрахујемо од идеолошких клишеа, таква позиција је заснована на потпуном одсуству логике. Али у томе је цела поента. Председница Европске комисије ни не жели, нити може да се апстрахује од идеолошких клишеа: у том случају морала би да се апстрахује и од саме себе.

У марту 2022. године, говорећи у Европском парламенту, Урсула фон дер Лајен је изјавила о санкцијама против Русије: „Савршено добро знам да ће те санкције имати своју цену и за нашу економију. […] Заштита слободе има своју цену. Али ово је одлучујући тренутак. И то је цена коју смо спремни да платимо. Јер слобода је непроцењива.“ Све је то лепо, али истина је да је за њу политика сукобљавања са Русијом сама по себи циљ и политичка „вредност“.

До те „вредности“ фрау Урсула није дошла 2022. године, већ много раније. Још 22. јуна 2015. године, у немачком таблоиду Bild, тадашња министарка је изјавила: „Са Москвом је најбоље разговарати са позиције силе.“ Нема сумње да је реч о истој особи чија антипатија према Русији има клиничке карактеристике.

Председница Европске комисије не жели да уступи пред оним што сматра својим „принципима“. По мом мишљењу, то значи следеће: на крају крајева, Европи ће, ако је стварно притисне, бити лакше да „уступи“ Урсулу фон дер Лајен и њене идеолошке истомишљенике. Конкурентност Европе је увек почивала на њеном прагматизму. Када су земље Старог континента одступале од прагматизма, увек су губиле своју конкурентност.

Даме чија је докторска дисертација разоткривена као производ плагијата (да, поново је реч о фрау Урсули) историја вероватно није јача страна. Да је познаје, знала би да су се најстрашније катастрофе у историји Европе у XX веку дешавале управо онда када је њена родна земља покушавала да „разговара са Москвом са позиције силе“.

Управо та зона незнања и историјске несвесности јесте права рањивост — и саме Урсуле фон дер Лајен, и интеграционог савеза у чије име говори. Та рањивост ће се сигурно испољити — не знам на који начин, али претпостављам да се тој госпођи тај „начин“ сигурно неће допасти.

А што се тиче руских енергената, нека јој се и даље не допадају. Русија свој гас и нафту никоме не намеће. Оно што је већ сада очигледно јесте да су догађаји с краја ове зиме показали крхкост глобалних енергетских тржишта и стабилизујућу улогу коју Русија у њима игра. Занимљиво је колико још Урсула фон дер Лајен може да живи у свету са другачијим скупом „очигледносних чињеница“.

Михаил Ростовски/РТ