НЕЋЕ МОЋИ: Аутоантифашизам

Хрватски народ је сразмерно броју становника највише допринео антифашистичкој борби у Европи, у којој је активно учествовало више од пола милиона хрватских грађана – изјавила је не трепнувши 1. септембра 2019. тадашња председница Хрватске Колинда Грабар Китаровић на обележавању годишњице почетка Другог светског рата у Пољској.

Посебне изливе антифашизма бивша хрватска председница имала је док се возила колима са својом дечицом слушајући оде “црнцима Францетића Јуре” (командант усташке Црне легије) у изведби убедљиво најпопуларнијег певача у Хрватској, антифашисте Марка Перковића Томпсона (“Вечерњи лист”, 16. јун 2016).

Подсетимо се каква је била та антифашистичка борба хрватског народа у Другом светском рату. Потребно је јер многи (више у Србији него у Хрватској) желе да то заборавимо. Већина хрватских истраживача слаже се да је прва партизанска јединица основана на простору НДХ (неки тврде и читаве Југославије) био Сисачки партизански одред формиран 22. јуна 1941, а до краја године имао је око 7.000 бораца. Док су према национално освећеним хрватским историчарима његови припадници “готово искључиво били Хрвати”, “објективнији” Славко и Иво Голдштајн наводе да је “међу 7.000 хрватских партизана поткрај 1941. године, према проценама које су, чини се, доста тачне, било приближно 5.400 Срба, те по 800 Хрвата и осталих те непознатих националности”.

С друге стране (дословно) крајем те 1941. године само Усташка војница – најекстремнији део оружаних снага у НДХ – не рачунајући Домобранство, имала је око 16.000 припадника. Отприлике у истом периоду, “Хрватска легија”, чији је највећи део чинила 369. пјешачка пуковнија, која се на Источном фронту борила под командом Вермахта, имала је 8.250 бораца. Колики је ентузијазам за борбу на Источном фронту владао међу хрватским “антифашистима” најбоље показује чињеница да је поглавник Павелић позив за формирање јединице издао 2. јула 1941, а да је већ 7. јула добровољаца било више од 5.000, што је изненадило и усташке власти. До краја рата у више оружаних формација под директном контролом Вермахта и СС-а било је, процењују хрватски историчари Здравко Диздар и Антун Милети, око 70.000 Хрвата.

Према истраживањима хрватског историчара Младена Ивезића, број Хрвата у партизанским јединицама на простору НДХ надмашује број Срба тек од децембра 1944, када је постало више него јасно каква је перспектива нацистичке Немачке. До слома фашистичке Италије 1943. Срби су у партизанским јединицама на простору НДХ чинили између 85 и 96 посто бораца. На самом крају рата, док је Хрвата у партизанима било нешто више од 70.000 (исто онолико колико их је било и у јединицама Вермахта и СС-а), у Хрватским оружаним снагама – формацији која је од децембра 1944. објединила јединице Усташке војнице и Домобранства – било их је 170.000 према подацима до којих су дошли историчари Јово Поповић, Марко Лолић и Бранко Латас у Архиву Војноисторијског института. Ова три имена звуче српски, али овде се не ради ни о каквој “србочетничкој” завери за каљање хрватског образа пошто је реч о убеђеним комунистима који су овај податак изнели сасвим успут у својој књизи о четничком војводи Момчилу Ђујићу која је под називом “Поп издаје” објављена 1988. у Загребу. По немачким подацима, Хрватске оружане снаге су 1. априла 1945. имале 182.861 бораца.

Установили смо, дакле, снагу хрватског антифашизма у време Другог светског рата, а није много другачија ни сада. На последњој већој комеморацији усташким злочинцима побијеним у Блајбургу (док аустријске власти нису мало “притегле”), 2019. године окупило се десетак хиљада људи.

И упркос свему овоме, данас долазимо у ситуацију да нам не само хрватска председница говори о томе како су Хрвати антифашисти, а Срби фашисти, него да то чине и људи одавде, попут председника Центра за регионализам и копредседника Игманске иницијативе Александра Попова који, у мом омиљеном грађанистичком гласилу, листу “Данас”, прави ехо Колинди пишући како су Хрвати већи антифашисти од Срба, а Хрватска антифашистичкија од Србије. Наслов његовог текста је “Антифашизам тамо и овде: Како се Дан антифашистичке борбе обележава у Београду, а како у Загребу и какве то има везе са ревизијом историје”.

Укратко, Попов нам објашњава да у Србији овај благдан који се слави 22. јуна уопште није обележен, за разлику “велелепне прославе” у Хрватској. Проверио сам, на тој прослави се окупило не десетак хиљада него неколико десетина грађана. Отприлике онолико колико у Београду окупе “Жене у црном” када обележавају 6. април, али не као дан нацистичког бомбардовања Београда већ наводног почетка рата у БиХ.

Запитаћете се како то да се у Србији ово не обележава, а у Хрватској да. Ствар је у томе што је 22. јун као Дан антифашистичке борбе празник у Хрватској, а не у Србији, па се зато и не обележава. Овде се славе неки други датуми, попут Дана победе над фашизмом 9. маја. Можда је и у томе ствар. Ми смо фашизам победили, а у Хрватској још морају да се боре против њега. Ако нам Попов замера што не обележавамо датум који су Хрвати прогласили за празник, могао би се љутити и што не обележавамо 10. травња, који се, иако тамо сада није званичан празник, масовније слави. Уз Томпсона. А из чега се састоји та “ревизија историје”, Попов нам није објаснио. Његова недореченост отвара простор да се запитамо да није ревизија историје то што се у Хрватској обележава Дан антифашистичке борбе?

Филип Родић / Новости

БОНУС ВИДЕО: