Боинг 747-230Б последњи лет

Боинг 747-230Б последњи лет.

Шта се десило пре 40 година на небу изнад Сахалина.

1. септембра 1983. године, у региону Сахалина, две совјетске ракете су срушиле авион компаније Кореан Аир Линес, у чијем су се авиону, према званичним подацима, налазило 23 члана посаде и 246 путника.Овај инцидент изазвао је буру негодовања широм света, власти Кремља су оптужене за невиђену суровост.Амерички председник Роналд Реган, који је раније прогласио СССР „империјом зла“, назвао је инцидент „злочином против човечности који се никада не сме заборавити“. Хладни рат је још више ескалирао.

Првог дана јесени, генерални секретар Централног комитета КПСС Јуриј Андропов почео је свој одмор. Због болести, стање 69-годишњег лидера СССР-а стално се погоршавало – већину времена је проводио у сеоској кући и ретко је устајао из кревета.

Андропов је ујутру без детаља обавештен о томе шта се догодило. У међувремену су избили протести широм света, било је демонстрација. Чак ни лидери оних земаља које су сматране лојалним СССР-у нису могли да нађу речи да оправдају поступке совјетске војске.

Сутрадан је одржан састанак Политбироа, који је водио Константин Черненко, који је заменио Андропова током свог одмора. И сам се управо вратио са одмора, али није изгледао добро – мучила га је и тешка болест. У том тешком времену за државу, на челу су били тешки болесници и њима је, наравно, било тешко да доносе тачне и правовремене одлуке.

На састанку Политбироа, председавајући Савета министара Николај Тихонов је приметио: „Ако смо урадили праву ствар, правно, онда морамо директно да кажемо да смо оборили овај авион“. „Истину морамо откривати постепено“ – тако је мислио први секретар МГК КПСС Виктор Гришин. „Морамо да пријавимо истрагу, а затим да кажемо да је на авион пуцано. Черненко, министар спољних послова Андреј Громико и министар одбране Дмитриј Устинов инсистирали су на нејасном и чак збуњујућем приказу догађаја.

Тако се на крају и десило. У извештају ТАСС-а од 3. септембра уопште није писало да је Боинг 747-230Б уништен, само је „нестао са радарског екрана“. Наравно, ово је било лукаво, осим тога, Сједињене Државе су имале евиденцију о преговорима совјетске војске. На крају сам морао да признам да је лајнер оборен. Али не случајно, већ као прекршилац границе који је улетео у ваздушни простор СССР-а у извиђачке сврхе. Истовремено је изражено жаљење „због погибије невиних људи“.

Тек 7. септембра, недељу дана након инцидента, објављено је посебно саопштење совјетске владе у коме се налази признање уништења јужнокорејског авиона. Према Кремљу, то је изгледало овако: команда ПВО подручја је, након пажљивог анализирања дејства авиона уљеза, дошла до закључка да се у ваздушном простору СССР-а налази извиђачка летелица. Пошто се његови пилоти нису повиновали захтевима земаљских служби и борбених авиона, „ловац-пресретач ПВО је испоштовао наређење командног места да спречи лет“.

Са Крима нису добијена никаква конкретна упутства. Андропов је само саветовао својим саборцима „да не попуштају притисцима“, да не заузимају одбрамбени став и размишљају о одговору на могуће санкције СССР-у. Позвао је Анатолија Добрињина, амбасадора Совјетског Савеза у Сједињеним Државама, који се одмарао у близини, и наредио му да се одмах врати у Америку како би „пригушио овај нама потпуно непотребан сукоб“.

Према речима дипломате, Андропов је окривио војску да је починила „колосалну глупост“. Он је сматрао да је реч о провокацији америчких специјалних служби, али авион није требало да буде оборен, већ принудно слетеће на совјетски аеродром. И додао да ћемо „овај превид морати још дуго да рашчистимо“. И тако се догодило.

О томе шта се заправо догодило 1. септембра 1983. написано је брдо чланака, објављено много претпоставки и размишљања. Али не постоје тачне информације о узроцима трагедије над Сахалином. Многе њене околности су се испоставиле као нејасне и, можда, заувек скривене.

Боинг 747-230Б , којим је пилотирао пуковник резервног састава јужнокорејског ваздухопловства Јанг Ден Ин, са преко 10.000 сати летења, полетео је са њујоршког аеродрома Џон Ф. Кенеди 30. августа 1983. године. Пред нама је било 11.400 километара до крајњег одредишта руте – главног града Јужне Кореје, Сеула. Чинило се да је ово обичан лет, јер ништа није наговештавало трагедију. Међутим, било је доста необичности.

31. августа у 2:30 по локалном времену, авион се зауставио на допуни горива на аеродрому Енкориџ на Аљасци.Штавише, у његове резервоаре утоварено је додатних четири тоне горива – да ли зато што су се спремали за дужи лет?Лет је одложен 40 минута без навођења разлога.

Четири минута након што је Боинг 747-230Б полетео, са писте је полетео још један јужнокорејски авион. Оба авиона су у лету размењивала радиограме, али њихов садржај је остао непознат. Иначе, други Боинг, за разлику од првог, безбедно је долетео у Сеул.

Истовремено, у региону Камчатке, совјетску противваздушну одбрану посматрали су амерички извиђачки авиони. Три брода америчке морнарице крстарила су у близини територијалних совјетских вода.

Убрзо након почетка лета, јужнокорејски авион је почео да скреће са предвиђеног курса. У одређеној фази лета почео је да се приближава америчком извиђачком авиону РЦ-135 , и то толико да су се ознаке на радарским екранима спојиле.

Можда је то био намеран маневар. Након раздвајања авиона, совјетске ПВО станице су „изгубиле“ извиђачки авион и почеле да прате Боинг 747-230Б – обе летелице су биле сличне величине и дизајна.

Зар то не значи да су пилоти совјетских ловаца, који су се дигли да пресретну непознату летелицу, били сигурни да је управо извиђачка летелица постала њихова мета?

Јужнокорејски брод је извео чудне акције за цивилни брод: приближио се Камчатки, а затим напустио територију СССР-а, настављајући да се креће преко Охотског мора. Авион је заобишао рт Патиенце и кренуо ка Сахалину. А онда је команда совјетске противваздушне одбране изгубила стрпљење.

На конференцији за новинаре 9. септембра 1983. начелник Генералштаба СССР-а Николај Огарков, износећи суштину инцидента, упитао је: зашто нико није исправио курс „изгубљеног“ авиона? Прелетео је совјетску војну базу и преносио шифроване сигнале. Ко може да гарантује да његови пилоти нису преносили обавештајне податке?

Огарков је зажалио због погибије путника, али је навео да „треба да се извињавају и сносе одговорност они који су послали авион у смрт, а не само финансијску”.

Још једно важно питање: где су отишли ​​људи из Боинга 747-230Б ?

Совјетски рониоци, који су се спустили на дно на месту пада јужнокорејског авиона у мореузу Ла Пероусе, припремили су се да виде ужасан призор – многа беживотна тела. Жртава је заиста било, али скоро десет пута мање од пријављених – 28. На питање ко су они, није било одговора. Тело летелице је разнето снажном експлозијом, вероватно изнутра. Експлозија мина, да ли су трагови уништени?

Пртљаг је био чудан: похабане јакне, радио опрема, кишобрани, наочаре, кутије за пудер, празне женске торбе, упаковане у један пакет пасоша несталих путника. Без кофера, пуних торби куповине, играчака. Једном речју, изгледа као имитација.

„Апсолутно сам уверен да на линији није било путника“, био је сигуран у то бивши командант 40. ловачке авијације у ПВО на Далеком истоку Анатолиј Корнуков, „остаци толико мртвих ће нестати одмах, растварајући се у морској води, није могао. Велики сахалински ракови такође немају никакве везе са тим. А подводне струје нису могле брзо да растуре остатке тако великог броја мртвих на огромне удаљености.

Па где су путници отишли? Или уопште нису били у том несрећном авиону? Можда су летели за Сеул на линији која је полетела после Боинга 747-230Б ?

… Скоро 20 година након инцидента у октобру 1992. године, руски председник Борис Јељцин предао је црну кутију из обореног авиона свом колеги из Јужне Кореје Ро Дае Ву. Али није било информација које би расветле догађаје на филму.

То би могао бити само симболичан гест. Можда је Москва желела да покаже Сеулу, а и целом свету, да је бескорисно тражити истину. А на најхитнија питања никада неће бити одговорено.

Валериј Бурт/ФСК.РУ

Бонус видео