За “науку”, Срби су од јуче
Пре неки дан, ни сам не знам како и зашто, са сајта “Тамо далеко” искочи текст Здравка Елеза “ Срби су мешавина Словена и староседелаца Балкана” (https://tamodaleko.co.rs/
Кад тамо, шпански генетичар Карлес Лалуеза Фокс (1965), професор на Институту за еволуциону биологију у Барселони и директор Природњачког музеја у Барселони, предавањем “Словенске миграције и генетичко порекло балканских народа” у београдској Академији наука (САНУ), ни мање ни више него у њеној свечаној сали, “представио је резултате досад највећег, вишегодишњег археогенетичког истраживања спроведеног на тлу Србије, чији закључци указују да су Срби генетичка мешавина Словена и предсловенских житеља Балкана”, односно да је “око половине генома данашњег српског становништва аутохтоно, барем до бронзаног доба (тешко је знати да ли се овде мисли на бронзано доба од 3.300-1.200. пре Христа, или на неолит, млађе камено доба које је током неких 4.000 година претходило бронзаном – ИП), а да је преостала половина словенског порекла која потиче од словенских досељеника у седмом веку. Дакле, доласком Словена на Балкан није дошло до замене становништва, већ до мешања аутохтоног балканског генома са словенским”. Кад већ тврди да се та сеоба догодила у седмом веку, десило му се да каже како је та “миграција Словена на Балкан могла да дође са територија данашње Пољске и Украјине”.
Да до такве “науке” стигне, поменутоме Лалуези помогли су професори београдског Биолошког факултета Миодраг Грбић, Жељко Томановић и Душан Кецкаревић, научни сарадници Археолошког института Илија Микић и Миомир Кораћ, те Дејвид Рајх, професор Медицинског факултета на Харварду у Масачусетсу/САД – њихове ненаучне сараднике да не помињемо.
Да би та “наука” деловала “научно”, речени момци изучавали су “генетичку структуру локалног становништва на подручју Србије у бронзаном, гвозденом, римском и постримском периоду, као и данашњег становништва” јер је, са гледишта европске науке, Србија усве до сада била том погледу “празан простор”, и том приликом “открили” да је “континуитет анализе омогућио утврђивање континуитета популација на нашим просторима и удео ДНК у данашњем модерном становништву који води порекло из дубоке прошлости”. А све то “даје основу за анализу каснијих словенских миграција и омогућује утврђивање генетичке структуре модерног српског становништва у ширем контексту осталих балканских народа”.
Састављачу насловљенога текста могло се десити да нешто из представљене “науке” скрати или прескочи, али му је основношколско знање о седмом веку и наводној сеоби Словена омогућило да у свој текст уврсти истражену “анализу каснијих словенских миграција” – не зна се којих.
Могао је, наравно, скратити и још понешто, због чега се овај потписник одважио да одслуша све што је на тој академичкој сеанси изговорено. Поздравни говори узели су целих десет минута, а онда се од Лалуезе могло сазнати да је “ново светло на порекло” европских народа бачено испитивањем “око 1000 савремених људи”, да су некада, давно, пре десет хиљада година сви у Европи били ловци-сакупљачи, да су “не знамо колико били тамни, али су били тамнији од било кога данашњег народа у Европи”, да су имали плаве очи, да су, потом, “рани земљорадници дошли са Блиског истока и раширили се по Европи”, да су земљорадници почели да се срећу са ловцима и “генетички” мешају, да су неки од ловаца-сакупљача почели да се баве земљорадњом, да тамо “где је земљорадња стигла касније”, у балтичким земљама, на пример, “има више плавооких”.
Тих седам-осам минута Лалуезине приче, нарочито његово “знање” да су европски ловачки урођеници били плавооки и “тамнији од било ког данашњег народа у Европи”, натерало је овог потписника да одустане од даљег учешћа у академичкој свечаности и запита се да ли су србски научни сарадници у Лалуезином истраживању икад чули за интердисциплинарност што, у датом случају, укључује потребу да се знају најелементарнији подаци и о сеобама и седмом веку, те да је словенско кудикамо млађе од србског.
Могло би бити да је оно прво, сеобу у седмом веку, Лалуеза прихватио од србских сарадника намерних да супротстављене ставове о њима, наводним сеобама, “испеглају” најпре међу Србима – између академичких и унезверитетских кругова заљубљених баш у тај век и обичног света расположеног да размишља о ономе што му се службено сервира –, а потом и са нордијцима који су то “знање” натурили Србима пре подруг века, па је стога и рекао да је “половина данашњег српског становништва аутохтоно… а да је преостала половина словенског порекла која потиче од словенских досељеника у седмом веку”.
Што се онога другог тиче, у односу на Србе, Словени су “мали деца”, први пут су поменути 491. године – како је то установио немачки археолог Карл Готлиб Антон (1778-1861). Данашњи Словени звали су се до тада Сораби, Срби, Сорби, Серби, Сарбати, Сармати, Гимарон, Дардани, Сарбани, Кимернер, Кимери, Кимбри, Цимбри, Симбри, Камбри, Кимри, Сарди, Суарди, Сибини, Сабини, Сигини…
Како то пише Миленко Николић у књизи Тестамент Александра Великог : Das Тestament Аlexander des Grossen, Београд 2005, 10, “раније употребљаван назив СSlavorium није значио Словен, већ Славан… Срби су код Александра Великог (356-323. пре Христа – ИП) били највећи народ, најбољи и најпознатији ратници. Одликовали су се храброшћу, чашћу и верношћу… Ово високо цењење Срба је од римских историчара описано. Наводи се, са каквим је све привилегијама Александар Србе, за њихове изврсне особине, наградио. Дао им је потпуну слободу, ослобађање од пореза и од ратне службе. С именом ‘Славни’ он није имао намеру да измени њихово старо име, него да их од других ратника истакне”.
А Павел Јозеф Шафарик (1795-1861) о коме је Ђура Даничић (1825-1882) записао да је “знао о Словенима све што се у његово време могло знати… и што сад било који Словенин зна о своме народу, од њега је научио”, у књизи О пореклу Словена по Лоренцу Суровјецком, Нови Сад 1998, 48. и 136, могао је закључити “да су Словени, колико можемо да их пратимо при оскудном светлу повести, били називани још у прадоба многобројним родовским и племенским именима, а да је име Серб као заједничко име за све родове, племена и народе истог виндијског (индијског) порекла, старије него Словен… Име Словен, неизвесно од када… издигло се тек у каснијој историјској епохи као опште име за све народе србског (сарматског) порекла”.
Но, да би то Лалуезиним сарадницима постало јасно макар и са закашњењем, ваља знати да најновија мултидисциплинарна истраживања, аргументима из природних и егзактних наука показују да су наводне велике сеобе и физички и технички неизводљиве, да би морале неодређено дуго трајати и да би за њихово спровођење и окончање била неопходна огромна количина најразличитијих животних потрепштина и транспортних средстава. Мимо тога, на толиком путу, кроз мање или више насељене крајеве, није се могла обезбеђивати храна из “домаћих извора”, а врло је вероватно да би оружани сукоби непознатих и непозваних дошљака са “нађошима” били свуда редовна појава.
То, с једне стране, а са друге, барем што се тиче Срба и уз напомену да сазнања озбиљних научника казују да су Срби на својим данашњим стаништима живели и коју хиљаду година пре оних Лалуезиних, они су се одвајкада селили, од времена кад су србска племена били и Скити, и Трибали, и Илири, и Пелазги, и Сабињани, и Етрурци, и Трачани, и многи други, од времена када су србска племена трчала по Средоземљу као по свом дворишту и када су Срби, како то казују неки стари извори, живели на простору од Атлантика до данашњег Владивостока. Селили су се Срби само у крајеве у којима су Срби живели и раније, није се још десило да Срби крену у сеобу тамо где нема Срба; можда је топлије у Шпанији или на Азурној обали, али тамо данас нема Срба – Срби иду само код својих!
Кад су сеобе у питању, чак ће и Јован Цвијић (1865-1927), једно време и председник Србске краљевске академије, пошто констатује да “патријархални режим Балканског Полуострва не треба сматрати као ниско културно стање”, устврдити да је исти тај србски народ имао и једну не баш цивилизацијску “навику за исељавање”. Било му је то потребно да би неукоме србском живљу подметнуо и образложио основни став нордијске школе о наводној “великој сеоби народа” која обухвата целокупно становништво једне велике области и иза које у тој области не остане ни живе душе, чиме се пружа прилика неком другом народу, или племену, да се насели у тако испражњен простор. Бавећи се таквим “великим сеобама”, он ће само узгредно поменути “сазнање” византијског цара Константина Порфирогенита да су преци данашњих Срба доселили на Балканско полуострво негде у 7. веку, али му се није дало да “научи” и још једну ситницу из тога много цитираног списа: наводни пресељеници “дошли су из закарпатских крајева после 626. године, умећући се између других Словена већ насељених на Балкану” – где осим Срба није било других Словена.
Нажалост, под утицајем наметнутих школских “знања”, већина србског света, не само академички и унезверитетски кругови, и данас прича о наводној великој сеоби народа у шестом или седмом веку и доласку Словена на Балкан – који се тако и није звао до 1808. године, звао се Хелм, а преименовао га је немачки гимназијски професор Јохан Аугуст Цојне (1778-1853) увођењем наводног турцизма Балканско полуострво, иако су сами Турци за њега користили назив Еминехдаг, односно Хелм. И иначе, тобожњи турцизам Балкан садржи србску симболику Белобога (Бела, Бала), широко распрострањену у античко време.
Зна ли се све то о Словеним, Србима и њиховим наводним сеобама, као и да погрешни полазни ставови у било ком истраживању не могу дати тачне резултате, или закључке, или открића, онда безглаво делују ставови Лалуезини и његових сарадника да су “Срби генетичка мешавина Словена и предсловенских житеља Балкана”, да је “око половине генома данашњег српског становништва аутохтоно”, те да је “доласком Словена на Балкан… дошло… до мешања аутохтоног балканског генома са словенским”.
Био би пут ка истини да су “открили” како су се геноми свих европских народа, неких мање а неких више, мешали са србским.
Са србским, наравно, јер онај француски славист, зваше се Сиприан Робер (1807-1865), рече поодавно, још 1846. године, да су “Срби из Илирије” почетни народ-мајка.
И, да се зна: континент на коме живе Срби није случајно, безразложно назван ЕВРОПА, тако је именован по тетки Илировој, рођеној у племену илирском, од старине србском.
Илија Петровић / Васељенска
За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.