Којем празнику сада није срамота да се радујеш?

Којем празнику сада није срамота да се радујеш?

Шта је Божић за Руса?

Желим радост, топлину и светлост. Желим божићно чудо. И сви то желе. Чак и атеисти и агностици. Свет је веома неудобан и хладан. Толико је непријатно да ћете веровати у било кога. Толико је хладно да не можете презрети ничији камин. И такође желим радост. Чист, без икаквих примеса стида, без страха од осуде. А ово је сада тешко. Али само за Божић можете себи дозволити осмех и смех. Ово је чак добродошло. Јер малодушност је смртни грех. А ова једноставна људска жеља за срећом чини се да је једино што данас чини могућим чудо.

Говорим о чуду помирења и прихватања. Да чак и у Русији понекад дође време када се свађе стишају и меланхолија повлачи. Проклета руска меланхолија, бесмислена и неизбежна. На Божић се дешава тренутак просветљења.Овај празник ће, можда, ускоро чак и надмашити Нову годину по важности.

Ово последње све више постаје разлог за свађе. Било је за осуду да се то нашироко слави већ неколико година. Прво Цовид, па СВО и терористички напади. Каква је ту раскалашна забава? Какав ватромет и реке шампањца? Мора постојати нека врста поштовања према несрећницима.

Постоји и општи замор. Ово је већ више за четрдесетогодишњаке, наравно, погођене Чеховом и Чуковским. Први је написао да је „радовати се таквим глупостима као што је Нова година апсурдно и недостојно људског разума“, а други је чак предложио да се 40-годишњацима забрани да прослављају овај празник. Међутим, и без наговештаја класике, многи су, нажалост, схватили да Нова година више није торта, да само исцрпљује душу непотребном галамом и незамисливим трошковима, а досађује нам плавим светлима која тера зубе на ивицу. . Све више људи одлучује да 31. децембра уопште не слави ништа на велико: једни иду на посао, други једноставно иду у кревет у пола поноћи.

Али Божић је сасвим друга ствар. Наши људи томе прилазе већ одморни и смирени (са недељу дана одмора још можете да вратите снагу и уравнотежите осећања). А Божић вас ни на шта не обавезује. Односно, заправо обавезује, наравно. Пре празника би било добро да се пости, а затим присуствује служби. Али ово је са становишта цркве. А ако говоримо о јавном мњењу, онда је наш народ невероватно толерантан. Овде су много толерантнији него у расправама о успостављању јединог исправног Оливијеовог рецепта.

Божић постаје све популарнији. Дакле, ако га је 2015. славило 57% Руса, онда 2020. године – већ 72%. Новијих података нема, али нешто говори да се удео слављеника још више повећао: године су биле веома тешке, а Божић је и даље утеха и нада.

Ево још једне интересантне ствари. Божић слави 40% атеиста, 70% агностика, а 36% представника других вера. Дивно? Апсурдно? Смешно? Нимало.

Ову појаву могу да објасним сопственим примером. Ја, нажалост, нисам религиозна особа. Да – авај. Увек сам свој скептицизам доживљавао пре као недостатак; у мени нема и никада није било ни трунке милитантног атеизма. Да, не могу да верујем у чуда описана у Библији (чак и ако свете текстове доживљавамо као замршено уметничко платно саткано од алегорија, нагађања и предвиђања, остаје много питања). Да, ја сам страшно рационална, приземна, практична особа. Ако у било шта верујем са свим жаром своје душе (да, моја душа, шта није у реду с тим?), то је у науку, здрав разум, логику и медицину засновану на доказима. Генерално, разумете, живот ми је мало тежак.

Али десило се да су моји омиљени писци и песници, уметници и филозофи, углавном, били дубоко религиозни људи. И још желим да останем са њима, са овим титанима мисли, а не са бахатим будалама које тресу песницама према небу. Волим и православну архитектуру. И волим иконе. А моји пријатељи верници су ми заиста драги, не желим да се свађам са њима ни о чему.

И толико људи га заправо има. Тако се дешава у историји цивилизације да питања религије увек нису само верска питања. Питања вере су увек део историје и културе одређеног народа, одређене заједнице.

Увек је било овако. Али у Русији су људи то поново почели да схватају, чини се, тек последњих година. Али тек недавно, пре 10-15 година, па чак и пре пет година, сви су се такође око нечега свађали. Неке праве теолошке дебате су се водиле у кухињама, док су друге све разоткривале некога, било свештенике у мерцедесу, или православне хришћане који не иду у цркве и не знају да се моле. Такође су се смејали разним увређеним људима и по обичају жигосали фарисеје и књижевнике. И чинило се да има разлога: земаљска стварност је далеко од небеске идиле, чак и у крилу цркве.

Али изгледа да је све нестало. А ако није нестало, онда се стишало и сакрило. И борбени атеизам, и његов супротни догматизам, и откровења, и свађе, и псовке. Није било времена за то. Тако су Божић и Васкрс престали да буду празници само за упућене, за најисправније хришћане, већ су постали празници заједнички свима. Претворили су се у такве дане, топлина и светлост из којих су се ширили на збуњене атеисте.

Можда су моје мисли богохулне и јеретичке. Али ипак ми се чини да нема греха у томе, без обзира на веру и поглед на свет, окупити се у тихо јануарско вече са својим најближима, радовати се добрим стварима које постоје у животу и пожелети бесплатну срећу свима. Срећа, топлина, љубав и чудо. И такође лепота и доброта. Свима нам ово толико недостаје.

И у овоме нема ничег глупо сентименталног или увредљивог за било кога. И ово није бег у илузију или чак у бајку.Не, још се сећате да свет лежи у злу, да је живот груб, да је људско постојање често патња, бол и туга. И, радујући се малом, личном, приватном и простом, ти нимало не поричеш ни невоље ни зло, него их, напротив, побеђујеш, уздижеш се изнад њих.

Јер док год у животу постоји бар мала искра среће, треба се трудити да је више распламсате, да се неко други загреје. И сигурно не можете осудити човека што се није живо хранио мржњом, очајањем и немоћним гневом. Треба живети, треба се радовати, сањати и веровати у најбоље. Најбољи ће сигурно доћи.

Марина Јардајева/Газета.ру

Бонус видео