Море, Марко, заори друмове

0

Марко Ковачевић, фото: принтскрин

На интернет порталу концерна „Вијести“ су се јавиле јако занимљиве метафоре. Михаило Јововић, у колумни, политички рад Марка Ковачевића описује као „орање Марка Краљевића“; а ту метафору нам даље објашњава Балша Брковић, пишући како је „орање Марка Краљевића остало као синоним узалудног посла“.

Неко ко познаје историју и епику, знаће да циклус песама о Марку Краљевићу „временски“ обухвата период након косовске битке, односно време успостављања власти Османског царства на Балкану. Тај период, праћен новим и српском народу страним шеријарским закоником, вероватно је најтежи део српске историје. Губитак племства и војске кроз погубљење, исламизацију или емиграцију; гашење Пећке Патријаршије, данак у крви и слични тирански подухвати су народ оставили на вољу и невољу Бога и окупатора. Око век након пада Смедерева, као последњег српског уточишта, долази до стварања српске епске књижевности као израза народног сећања на Царство и народних потреба и идеала.

Личност Марка Краљевића, како то примети др Марко С. Марковић у делу „Тајна Косова“, у епској поезији „мења Духа Утешитеља и траје до Карађорђа“. Он је праведан (видети песму „Урош и Мрњавчевићи“), па затим и храбар, бескомпромисан и бунтован. Подноси тешку тамницу („Марко Краљевић и Муса Кесеџија“), па „пије уз Рамазан вино“, и тако даље – ради све оно што би просечан српски домаћин радио кад „да га западне“ у ситуацији која је трајала готово 5 векова. Како цитирани др Марковић каже, то све траје до Карађорђа када српски народ добија свог вожда којег је сањао у свим тим песмама.

Конкретна песма се односи на време кад је, према „речима“ мајке Јевросиме, било досадило „прати прљаве кошуље“, и ишчекивати сина из бојева. Опет, у историји, турски феудализам је – као и његови европски савременици – покорене народе третирао као себре; а томе су се супротстављали извесни властелини, па чак и вазали, улазећи у самоубилачке сукобе са Турцима. Одатле Мајка саветује Марка да почне са радом и мане се ратовања. Марко, јунак, оде да оре, али – складно свом карактеру – мора и то орање да учини бунтовно и преоре турске друмове. Одатле можемо, контра Брковићевог и Јововићевог става, да закључимо да <<орање Марково>> није Сизифов посао, већ је чин побуне.

Прочитајте још:  Весићев спектакл: Порно - геј новогодишњи програм

Побуне против најдуже окупације у историји, а под којом је остао неокрњен средњовековни православни дух. Пројава бунтовничког и утешитељског Марка Краљевића је давала српском народу снагу да не одустане – да не расели и да не превери – док год не дође Карађорђе. Атлантистичка окупација, која је изнедрила Кавачке, Грандовске, Шкаљарске, Мојковачке и све остале дахије – у многоме подсећа на Отоманску. Извесно је, да је и у тих пет векова било како директних отпадника – уосталом, дахијску „четворку“ су чинили све сами Срби по рођењу – тако и спољних сарадника, који су у „Марковом орању“ видели узалудну работу, учећи нас да је оновремени „животни стандард“ и империјални, тада отомански данас европски, пут немају алтернативу.

ПОДРЖИТЕ НЕЗАВИСНО НОВИНАРСТВО
Помозите рад Васељенске према својим могућностима:
5 €10 €20 €30 €50 €100 €PayPal
Заједничким снагама против цензуре и медијског мрака!

Једини сврсисходан и, колико толико, успешан устанак против те и такве окупације је био литијски покрет. Оне су одбациле царство земаљско и дарове Кушача, ломећи ланце са руку српског народа. Захваљујући темељности атлантистичке окупације, доста идеала које смо 2020. проповедали огрнути српским народним заставама, нисмо успели да остваримо јер су нам литије замало украли и прогласили атлантистичким процесом.

Одбацање се опет десило 2021. у Никшићу. Тада су се Срби, углавном уједињени око Марка Ковачевића, као носиоца листе, показали као чудновата воћка. Та победа у Никшићу је равна „цеђењу суве дреновине“ после дуге тамнице. Харанга против председника Никшића, од тренутка номинације на чело листе, заправо је срџба дахија и њихових газди на одбацање нечесових дарова. И она је, такође, поделила таборе на народни и дахијски. Из читаве пропаганде против Ковачевића, исијава погрешно употребљена метафора из помињане народне песме. Док је побуна за слободу код нас императив, код њих је узалудан посао. Они се бесне на онога „који пије уз Рамазан вино“, односно не поштује наметнуте обичаје окупатора. Презиру, баш као у Кочићевом „лакмус – тесту“ о изистинском родољубљу, сваки покушај слободарства. Желе да сломе руке и на њих вежу букагије. „Ломећи“ Ковачевића, они желе да сломе све оно на чему је заснована његова изборна победа – српски интегрализам и антиматеријалистички православни дух.

Прочитајте још:  Фамозни Дритан: Без мандата хоће да влада до краја мандата!

У једној таквој ситуцији, Марку Ковачевићу – кога су они повезали са Краљевићем – треба, кад га је већ запало, поручити да добро заоре друмове јер ми нисмо њихови себри и хелоти; а њима, у случају да Марко не заоре, чувену филмску реплику: Пуне су ове горе црних, све црњи од црњег!

Сретен Ћеранић / ИН4С

БОНУС ВИДЕО:

За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.

Будите први који ћете сазнати најновије вести са Васељенске!

СВЕ НАЈНОВИЈЕ ВЕСТИ НА ТЕЛЕГРАМ КАНАЛУ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *