“Лако је за отаџбину дати живот, али није лако дати образ јер то боли и у гробу”

“Лако је за отаџбину дати живот, али није лако дати образ јер то боли и у гробу”

Стари Брод на Дрини – тамо је  1942. страдала нејач српског народа са истока Босне. Била је то Независна држава Хрватска. О томе се није државотворно неговало сећање на невино пострадале. Тек након последњег верско – грађанског рата Срби су почели да читају записе Момира Крсмановића. Он је ходећи од куће до куће сакупљао оно што је пропустила да уради државна администрација. Страшне су то исповести сакупљене у десет томова.

”Зона интереса”, филм о немачким нацистичким злочинима, погура ме да напишем овај текст. Један млади брачни пар жељан лепог живота, бежећи из сиромаштва, прихвата оне који су им пружили шансу. Били су то нацисти. Живели су срећно са друге стране зида иза кога су спаљивани невини људи. О томе нису разговарали како им не би реметило хармонију и мир у стеченом ”рајском врту”. Муж је био директно укључен у програм уништења логораша, као управник Аушвица, а жена се правила да не зна шта се дешава иза зида. Једино до чега јој је стало било је очување животног благостања и ничег другог! Помисао на сиромаштво ледила јој је крв у венама. ”Посао к’о посао”, ако га не обавља Шмит, ту је Олаф. ”Фирма” не сме да стане!

Филм је верна интерпретација онога што се десило. Само сазнање да је огроман број нациста који су били обични, породични људи, постао патологизирано подбиће, па су на крају ако им се посрећило да преживе без казне, поново постали ”нормални” породични људи, говори о томе да нешто није било у реду. И као и све друго, већина закључи како је систем крив, а нису људи. Да ли је тако? Да ли је овакве породице направио нацистички систем? Није! Били су већ изграђени. Они су само искористили могућности које им је систем пружао. Нису сви људи предодређени за конвертите, капое и поданике. Нити су спремни да безрезервно спроводе зло које производи конвертите, капое и поданике због личне користи – ”зоне интереса”. Неки од тога одустају ма каква их несрећа снашла.

Сплет историјских околности дугог трајања профилише карактере али више од тога и сама породица. Дарко Ђого, коментаришући филм ”Руски конзул”, лепо закључи да је наша стварност направила удвојене личности. И поентира са јасном дистинкцијом између српског војника који поступа милосрдно са заробљеним непријатељским бугарским војником, и српског политичара и културног радника који прави заједничку државу са пораженим непријатељем. У овом другом случају није у питању доброчинство и милосрђе већ много тога лошег наталоженог у људском бићу. То је сплет низа негативности попут гордости, културне површности, неутемељене амбиције да се човек и заједница промене ”преко колена”, и што је најгоре, невере у сопствена хтења и капацитете народа коме активиста припада.

То подилажење људским слабостима разликује један систем владавине од другог. Тамо где се људи не боје своје и туђе површности, незнања и сплетки могући су сви облици злоупотребе слободе. И ако је за формирање Краљевине била пресудна површност наших политичара, њихова гордост, игнорисање културног наслеђа и амбиција непријатељске елите, онда је за коминтерновску Југославију била доминантно важна потпуна инфериорност српских вођа у покрету који се прогласио победничким. Они су свој хлеб јели као поменути управник Аушвица и онај јеврејски капо биран по мери тог управника. Када будемо у стању да ове чињенице узмемо у разматрање неће нам бити тешко да разумемо зашто је прикривање тоталног геноцида у Независној држави Хрватској прошло без казне, а сав бес и осуда испољени на човеку који је спасао онај последњи милион избеглог народа из тог планетарно препознатог али очима Срба скривеног НДХ концентрационог логора.

,,Сарађујем са онима који нас уништавају, јел’да? Колаборирам, кажеш, и то не можеш да поднесеш. Има ствари које се не смеју урадити, тврдиш никад. Слажем се. Али има ствари које се не смеју не урадити. Да ли би моја смрт или моје заточеништво могло спасити оне хиљаде људи тамо преко у логорима на Сајмишту и око Сајмишта? Или оне у Јасеновцу, у Госпићу или на Пагу? Спасиће их, можда и парадоксално такозвана моја издаја и спасава их неке. Само неке, нажалост. Врло згодно је бити пун врлина, ако ти живот то допусти – али шта ћемо ако те стави пред избор између чувена два тамна вилајета? … Лако је дати живот за Отаџбину, јер то боли секунд два. Али није лако дати образ, јер то боли и у гробу. Ви ћете ме стрељати или обесити кад се трагедија сврши. Али ја ћу летети ка рају, не ка паклу, видети бар милион Срба који ми дубоко захваљују, јер их је у животу оставила моја ‘издаја’.” (Ђенерал Милан Недић)

Мирослав Пушоња / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: