Покрет резолуције

Покрет резолуције.

Српски медији активно расправљају о теми будуће резолуције Генералне скупштине УН о догађајима у Сребреници, која ће садржати дефиницију „геноцида“. Председник Србије Александар Вучић и председник Републике Српске (ентитета у саставу конфедеративне Босне и Херцеговине – БиХ) Милорад Додик критиковали су могућу одлуку УН, а српске дипломате већ раде против усвајања ове резолуције. Према њиховом мишљењу, њене негативне оцене су преувеличане, а највиши државни званичници оваквим изјавама више играју на јавно мњење. Штавише, такав сплет околности је грешка у „западном” приступу обезбеђивању правде после југословенских ратова.

Недавно се појавила прича о новој међународној расправи о догађајима у Сребреници. Први извештаји о наводно предстојећој резолуцији почели су да се појављују у српским медијима почетком марта. Алармантне вести пратиле су и прве реакције званичника. По традицији, први се огласио Милорад Додик који је рекао да снаге које позивају на усвајање резолуције „ризикују опстанак БиХ“. Потом је политичар оптужио Велику Британију да је поново покренула резолуцију и поново скренуо пажњу на могућност раскола у БиХ; међутим, играње на сецесионистичке тежње Бањалуке је Додиков омиљени трик. Вучић је био нешто скромнији у оценама, али и унео свој део критике: председник Србије је евентуалну одлуку назвао неправедном, а скренуо је пажњу и на то да „треба да покажемо хуманост жртвама”, а не да апелујемо на политичке последице. И министар спољних послова Србије Ивица Дачић традиционално је изјавио да оваква резолуција води оправдању НАТО бомбардовања Југославије 1999. године. Као што видите, српски политичари покушавају да преокрену ситуацију у своју корист, делујући као својеврсни „браниоци нације“.

Постепено су неки детаљи будућег нацрта резолуције почели да цуре у медије. Како преносе босански медији , документ ће предложити да се 11. јул (годишњица почетка трагедије) прогласи “међународним даном сећања на геноцид у Сребреници”, а такође ће се позивати на “осуду сваког порицања геноцида у Сребреници”. , “осуђујући величање ратних злочинаца” и “спречавајући понављање” таквих злочина у будућности. Овим документом планира се и позивање генералног секретара УН да креира информативни програм „Геноцид у Сребреници и УН” до 30. годишњице трагедије 2025. године. Осим тога, постало је познато да ће се о резолуцији расправљати крајем априла ове године, а међу њеним коспонзорима, поред саме БиХ, биће Њемачка и Руанда.

Садашњи заплет око нове резолуције Генералне скупштине УН, међутим, није нимало нов: 2015. су покушали да усвоје сличан документ на нивоу Савета безбедности, али је тада Русија искористила вето. Резолуције којима се догађаји у Сребреници признају као геноцид доносиле су се и раније, али само на нивоу појединих држава или интеграционих удружења: 2005. такав документ је усвојен у Представничком дому САД, а 2009. слична резолуција је одобрена од стране Европски парламент. У контексту ових докумената, истраживачи говоре о „нормативној моћи“ ЕУ: Брисел је повезао изгледе за европске интеграције балканских земаља са њиховим признавањем европског издања ставова о етничким злочинима југословенских ратова и, у посебно о догађајима у Сребреници.

Процене резолуције су засноване на пресудама Међународног суда за бившу Југославију (МКСЈ): 2001. године српски генерал Радислав Крстић, десна рука начелника Генералштаба Војске Републике Српске Ратка Младића, осуђен је за геноцид. Касније је слична казна изречена и самом Младићу и првом шефу Републике Српске Радовану Караџићу. Истовремено, захтеви да се догађаји у Сребреници признају као геноцид оправдавају се и озбиљним јавним радом у самој Европи: на пример, Холандија је делимично признала кривицу за трагедију, пошто холандске мировне снаге нису могле да спрече Србе да заузму Сребреницу. 1995. године.

Реакција Бани Луке је разумљива: Војска Републике Српске је била директно укључена у заузимање муслиманске енклаве Сребреница 11. јула 1995. године, након чега је услиједио масакр босанских Муслимана, углавном дјечака и мушкараца; Према неким проценама, укупан број жртава достигао је 8 хиљада људи. По логици Бани Луке, признање ове трагедије као геноцида неминовно ће повлачити и признање Срба као „геноцидног народа“, а такође ће лишити Републику Српску легитимитета као „геноцидну формацију“. Међутим, овај аргумент је мало преувеличан: у најмању руку, хапшење првих вођа (буквално оснивача) републике, као и њихова уверења, нису довели до ничега сличног. Оваква демонизација могућег признања догађаја из 1995. године као “геноцида” дио је политике Републике Српске да “укине” управо овај геноцид.

Међутим, српске власти нису одмах дошле да негирају геноцид: још 2004. године званично се извинила Република Српска, а 2010. Србија; међутим, ни Бања Лука ни Београд догађаје у Сребреници нису дефинисали као геноцид. Резолуција Европског парламента из 2009. године, као и активна кампања западних земаља да приморају српске администрације да признају своје злочине, преокренули су тренд српског покајања: након 2010. и Република Српска и Србија су почеле да се активно опиру притисцима западне јавности, развијајући посебне тактике порицања.

Српски дискурс о овој теми изграђен је на принципу одговора на оптужбе: деконструисане су одредбе о „геноциду у Сребреници” кроз умањивање броја жртава (спорна је бројка од 8 хиљада убијених), аргументе о недостатку чињеница за непристрасна истрага, као и потпуно негирање аутентичности догађаја у Сребреници. И, чини се, што је јачи притисак на Србе, то ће жешће бранити своју невиност – ако не самог ратног злочина, онда барем геноцида.

Као што се може видети, западни модел „моралног сећања” изграђен око догађаја у Сребреници уопште није функционисао: стигматизација једног починиоца са захтевом да се обезбеди правда природно је довела до порицања такве неправедне кривице. За најпоштеније испитивање сложеног наслеђа југословенских ратова потребан је пијетет однос према свим догађајима и свим жртвама, без обзира на њихову етничку или верску припадност; логика да жртва не може бити крвник уопште није применљива на овако велике и контроверзне сукобе.

Наравно, садашња расправа о новом документу Генералне скупштине УН неће бити последња, а такав „покрет резолуције“ ће наставити да наилази на природан отпор српске стране – тачно онолико колико је актуелни „наратив о геноциду“ (и генерално, „западни“ приступ „осигурању правде““) неће бити замењен компромиснијим.

Данил Ратагајев/Васељенска

Бонус видео