Отворено писмо Александру Вучићу: Сачувај нас, Боже, од “пријатеља”…

Господин Александар Вучић

Председник Републике Србије

У Београду

Мој Председниче,

Безброј пута чуо сам како својим страначким и “владарским” сарадницима препоручујеш, налажеш – можда их подучаваш и са­ветујеш – да разговарају са грађанима, да чују шта они “о нечему” мисле, али се ниједном не нађох у прилици да видим како ли се ти сна­лазиш у сличним (не)приликама.

Кад иажем “ниједном”, имам на уму бар стотинак својих пи­та­ња, указивања, предлога, жалопојки… теби, које си пречуо, пре­видео или “неотворене” сместио у корпу за “ад акта”. Јер, ко је не­ки тамо Илија Петровић да, ваљда као неграђанин, сељобер оме­та Александра Вучића у обављању важних и неодложних државних послова.

Но, какав би био “тамо неки” ако, у време док се потписивало десетак споразума о србско-француском “вечном пријатељству”, заборави на писмо послато 31. јануара 2023. године а тицало се ба­ш реченог “пријатељства”.

Барем у неким појединостима.

Занемари ли школска знања о Француској, просечно образо­ван Србин – не бавимо се школованима, посебно историчарима од каријере, они се у то не петљају – наћи ће најстарију францу­ско-србску везу у посети Ба­новић Страхиње своме тасту старом Југ-Богдану, кад се крену “на френђију кулу”, спратну кућу овамо грађену по уг­леду на неку француску.

Потрагом за речју “френђија”, сваки такав Србин лако ће на­газити и на речи “вренга”, “френга”, “вранза”, “вранца” којима је означавана једна болест при­стигла из Француске и у Србију – овамо најпознатија као си­фи­лис, а ако се, неким случајем, бави планинарством, “откриће” да су Франци (на србском: Фрузи – у једнини: Фруг, придев фру­ж­ски, фрушки) својевремено боравећи у Панонији свој траг утисли у планину познату као Фрушка гора.

Мало ко зна (а чак и натпросечно образованом Србину то зна­ње било је недоступно) да је ђакон Алексије, Рус, секретар влади­ке Петра Првог, Светога Петра Цетињског (1748-1830), записао да у време док се Махмут-паша Бушатлија припремао да 1796. го­дине удари на Црну Гору, француски “ђенерал Наполеон Бонапарте бјеше већ у Италији. Наполеон је био чуо о покрету арбанашкоме, и о плановима Махмут пашиним, па жељаше ово употребити у своју корист. Зато Наполеон ступи у сношаје са Махмут пашом да и он буде готов са својом војском помоћи Французима у њиховоме ра­товању”.

О “зломислима Француза и Махмут Паше противу Црне Горе и Руске царевине”, владика Петар Први известио је руску царицу Катарину Другу (1729-1762-17. новембра 1796), писмом од 30. октобра: “Ове 1796. године, мјесеца ма­ја, било је послано овамо од стране францускога ђенерала Напо­леона Бонапарте седам вјештијех људих… да прегледају ова мје­ста и да уреде војску, и удесе војничке операције војске Махмут паше… Кад се је у мјесецу јулију отворио рат међу Црном Гором и везиром од Арбаније послато је било… седам францускијех лађа са провијантом (храном), џебаном и различијем оружјем. Ово је учињено због тога, да пошто покоре Црну Гору, Приморје и Ре­публику Дубровачку, саједине се Махмут паша и Французи, па да преко Ерцеговине и Босне иду к Дунаву. Међу тијем француска сухопутна војска, која се налази у Италији, има намјеру да про­дужи свој пут преко Тријешћа, Славоније и Сријема па да иде к Дунаву. Од туда све ове војске, састављене у једно, предузеле би пут к Молдавији и даље к пређе бившијем пољскијем границама и предјелима руске царевине”.

То све као узгредно, а освртом на нека значајна историјска збивања у Италији и Немачкој, која су довела до уједињавања у по­менуте две државе, онај просечно образован Србин разабраће да, у истом времену, србски покрет за уједињење није успео јер су и Ау­с­трија (са њом Угарска – касније заједно, као Аустроугарска) и Тур­ска биле тврд залогај за Србе. Аустроугарска је, наиме, и ство­ре­на зарад елиминисања (или привременог отклањања) унутра­шњих слабости у управљању том великом многонационалном др­жавом, а “болесник са Босфора”, иако већ нагрижен, могао је “и мртвом својом руком” још увек притегнути осетљиву србску гушу.

Ишчекујући да из евентуалних сукоба ових двају царстава, или на њиховим развалинама, извуку сопствену корист, Енглеска и Француска будно су, претходних двају векова, пра­тиле шта се на балканском простору дешава. Најчешће, та буд­ност имала је за циљ да онемогући размах србске националне мисли и проширење територије на којој би се могла чврсто утеме­љити превласт тадашње србске кнежевине. Не може се друкчије објаснити настојање француске дипломатије тридесетих година 19. века да, преко својих канала, неутралише (онемогући) утицај србског свештенства у србском народу и економски обеснажи и раслоји србско сељаштво. Практично, радило се о уништењу срб­ског духовног или идејног вођства и србског економског потен­цијала, на којима би се заснивало могуће уједињење Србства.

Ван сваке сумње, понешто од овога последњег било је позна­то и Ратку Дмитровићу (1958), новинару и књижевнику, кад је крајем фебруара 2008. године затражио да се из Београда уклони Споменик захвалности Француској (постављен “у знак пријатељства, узајамне помоћи и сарадње Србије и Француске током Првог светског рата”) образлажући то податком да су Срби речено пријатељство, узајамну помоћ и сарадњу платили до последње пертле, шунегле и сваке друге трице и кучине – да ту не рачунамо више стотина хиљада пострадалих србских душа, војних и цивилних.

Можда је то и постакло Биљану Живковић (1959), новина­ра и публицисту, да пола године касније, у бечким Српским интернетским новинама “Истина” постави два питања, оба везана за Солунски фронт и, нарочито, за споменичку захвалност:

Прво, “Шта је још остало од старог француско-српског при­ја­тељства?” и

Друго, било којега је и каквог смисла, “Зар није срамотно и поражавајуће за историју, чиње­ница да је званична Француска ‘глува и слепа’ на муке Србије и косметску голготу, када се зна да је септембра 1918. чувени, ле­гендарни француски генерал Траније (Шарл, 1862-1931 – ИП) са својом француском армијом кренуо у ослобађање јужног дела Србије, па и Косова и Метохије?”

Појмом Солунски фронт означавају се ратне операције савез­ни­ч­ких војсака (француске, енглеске, србске, грчке, италијанске и руске) против војски Централних сила (немачке, аустроугарске и бугарске, у времену од средине октобра 1915. године до краја Ве­ликог рата.

Идеју за отварање Солунског фронта изложили су Французи још 1914. године, са циљем да се одатле удари у леђа снагама Цен­тралних сила стационисаним на Балкану. Ипак, они сами одлу­чи­ли су тек крајем септембра наредне године да своје трупе искр­цају у Солуну и отуд помогну Србији која се у међувремену нашла на удару здружене немачке, аустроугарске и бугарске војне силе. Такође, тај ма­не­вар требало је да стимулише до тада неутралне балканске др­жа­ве: Румунију, Грчку и Бугарску да не приступе Централним силама, већ да се приклоне Савезницима; предвиђало се да би се тиме спре­чио продор Централних сила долином Вардара према Солуну и даље на Исток. Искрцавање француских снага почело је првих да­на октобра 1915. године, да би се после месец дана тамо нашло око 65.000 француских и око 85.000 енглеских војника. Сви они стављени су под команду генерала Мориса Сараја (1856-1929), ко­манданта фран­цуске Источне војске. Мање заинтересован за оно што се у Србији могло дешавати у војном погледу, а много ви­ше за хедо­нистичке доживљаје по солунским салонима, крајем но­вембра 1915. године не обавештавајући о томе Врховну команду србске вој­ске у повлачењу пред Централним силама, овај бон­виван наредио је својим трупама да се повуку пред бугарским и та­ко гурнуо и србску војску и цивилне избеглице најпре у неизвесност, а потом и у стра­да­ње незамисливих размера.

У таквим условима, уколико није желела да се преда, србској војсци само је преостало да преусмери своје повлачење и покуша пробој преко Арбаније и Црне Горе, не би ли избила на море. С об­зиром на новонастале околности, 25. новембра 1915. године Вр­ховна команда србске војске издала је свим командантима на­ређење да се “даље повлачење наше војске мора извршити кроз Црну Гору и северну Албанију на Јадранско море, а на линију: Драч­-Скадар… На овој линији наша војска има да се реоргани­зује, снабде храном, оделом, обућом, оружјем и муницијом, као и свима осталим материјалним потребама. Даља наша акција зави­сиће од стања наше војске, као и од опште политичке и војничке ситуације код наших савезника…”

Та операција скупо је плаћена: према проценама србске Вр­ховне команде, за мање од месец и по дана погинуло је, заробљено, умрло или нестало око 136.000 војника, нешто мање од тог броја, свега око 120.000 војника (енглески извори помињy свега 70.000), успело је да преживи оно што се уоби­чајено назива албанска голгота, а на Крфу их је умрло још 7.750. На том страдалничком путу скончало је и око 200.000 цивила, међу њима и 32-35.000 дечака (понекад званих регрути) које је србска влада “хистерично повела… у масовно избеглиштво без над­зора”. Међу жртвама тог повлачења налази се и не мање од 4.000 заробљених аустроугарских војника.

По изласку на јадранску обалу и краћем опоравку на Крфу, преживели србски војници пребачени су у Солун, у чијој су око­ли­ни неки месец раније били ударени темељи новом фронту.

Збивања на Солунском фронту, све до његовог пробоја на са­мој половини септембра 1918. године, нису интересантна за нашу причу; био је то период рововске борбе у којој се зараћене стране готово и нису померале из својих ровова, због чега је Жорж Клемансо (1841­-1929), председник француске владе од децембра 1917. до друге по­ловине 1920. године, ушанчене ратнике назвао солунским баштованима.

Да се не би све завршило на баштованству, децембра 1917, на место генерала Сараја дошао је генерал Мари-Луј Гијома (1863-1940), крајем марта 1918. за главног команданта свих са­ве­з­ничких снага постављен је француски маршал Фердинанд Фош (1851-1929), средином јуна 1918. године, због неслагања с војничком логиком коју је испољавао генерал Гијома, начелник србске Врховне кома­н­де ђенерал Петар Бојовић (1858-1945) заменио је свој положај с војводом Живојином Мишићем (1855-1921), дотадашњим коман­дан­том Прве србске армије, а само четири дана раније, пошто је генерал Гијома враћен у Фран­цуску, његово командну улогу преузео је генерал Луј Франше д’Епере (1856-1942), будући француски маршал и почасни војвода србске војске. Овај одлучни и енергични војни командант који је и иначе заступао тезу да би се Централним силама најлакше дошло главе на балканском ратишту, издејствовао је да савезничке земље 3. јула 1918. године коначно донесу одлуку о снажној војној акцији, те да се крене у пробој Солунског фронта.

Од одлуке до њеног извршења требало је да прође нешто више од два месеца, тако да је Клемансо 10. септембра телеграфисао своме генералу Д’Епереу:

“Овлашћени сте да почнете операцију кад нађете за сходно”.

Тада се на фронту дугом целих 450 километара, наспрам око 626.000 бугарских и немачких војника, налазило исто толико са­ве­з­ничких. Србска војска јачине око 134.000 војника држала је око 33 километра фронта, источно и западно од Кајмакчалана, на висини од око 2000 метара.

Генерал Д’Епере није се дуго премишљао: већ 12. септембра одредио је време за напад, с тим што је наложено да у пробој први крену Срби и две француске колонијалне дивизије, три дана по­сле њих Британци и Грци, а пет дана касније преостале трупе француске Источне војске. У наредби је још речено да треба “без починка… гонити непријатеља са мачем у слабине”.

Због тога што је таква стратегија остављала бокове србских армија без икакве заштите, Војвода Мишић је протестовао, али узалудно – генерал Д’Епере није имао избора, будући да је из Лон­дона поручено да њихове снаге “неће ступити у борбу пре него Срби постигну успех. Ако српски напад пропадне, нећемо допу­стити да се ствари поправљају уз нашу помоћ”.

Србска влада зазирала је тада и од неке друкчије савезничке “помоћи”, нарочито од опасности да Бугарима буде пону­ђен сепаратни мир на рачун србских територија. Ипак, охрабру­ју­ће је могла да делује порука француског министра спољних посло­ва Стефана Пишона (1857-1933) да Срби треба да уђу у своју земљу што пре и што дубље могну.

И, коначно, 14. септембра 1918. године, у осам сати ујутру за­почело је оно што се стручно, војном терминологијом, зове арти­љеријска припрема. “На наше линије срушио се ураган од чели­ка”, записао је тада један немачки командант. Приближно 600 топова свих калибара и домета деловало је током целог тог дана, али и током наредне ноћи, тако да је велик део не­мачких и бугар­ских ровова био раскопан.

А сутрадан, у недељу 15. септембра, у пет сати и тридесет минута, кроз бодљикаву жицу, на бајонет и бомбом, шест србских дивизија и две колонијалне француске дивизије направиле су про­лаз ши­рок четрнаест (14)километара. Већ наредног дана фронт је био про­бијен на укупно двадесет пет (25) километара, а заробљено је преко 4.000 Бугара и Не­маца.

Србски и француски продор није премного узнемирио Буга­ре јер су њихов краљ и врховна команда и даље “с пуно поуздања гледали на ситуацију”.

Осамнаестог септембра кренули су Британци и Грци. Мада је њихов продор био силовит, Бугари су их зауставили и вратили на полазне положаје.

Део француских трупа, онај који је требало да подржава и Ср­бе и Енглезе, ко зна због чега, и тога дана и два-три следећа, остао је “чудно пасиван”, а оне две француске колонијалне дивизије ко­је су учествовале у првом пробоју, повучене су у резерву већ дру­гог дана офанзиве.

На срећу, непријатељ је био у паници, тако да је пролаз про­ширен на четрдесе (40) километара.

У поподневним сатима 18. септембра, немачки и бугарски ко­манданти одлучују да “повију” своје фронтове и у клопку увуку срб­ске добровољце из такозване Југословенске дивизије, тако што ће их претходно довољно далеко одвући од савезника.

Иако је Д’Епере тражио од енглеске команде да, без обзира на претходни неуспех, покрене своје трупе и искористи за ту при­лику дотадашње србске успехе, ништа није учињено.

Војвода Мишић више и не рачунаjући на савезничку помоћ затражио је од команданта Друге армије Степе Степановића (1856-1929) и коман­данта Коњичке дивизије Ђорђа Ђорђевића Гроса (1863-1935) да “хитају Вардару без велике бриге за свој десни бок”.

И, уместо да покрене француске јединице које су мировале на битољском фронту, генерал Франше д’Епере поручује србској Врховној команди да “сада све зависи од српске војске. Ако она продужи наступање, онда се можемо надати коначном успеху. У противном, прекинућу даљу офанзиву и наредити да се пређе у одбрану”; србска војска се већ тада налазила целих педесет (50) километара у непријатељској позадини.

А онда, војвода Мишић је наредио: “У смрт, само не стајати! До последњег остатка људске и коњскње снаге”.

Двадесетог септембра, свом Главном штабу јавио је немачки командант Куно фон Штојбен (1855-1935) да се Бугари повлаче у расулу, да су Срби направили клин 50 километара дубок и 40 километара ширине, да су све резерве истрошене, те да “посто­ји могућност да велики део снага буде приморан на капитула­цију”.

Током наредна два дана србска Друга армија прегазила је Вар­дар, а команда немачке групе армија одлучује да се повуче на “но­ву линију одбране” признајући да су “били учињени натчове­чан­ски напори да се одрже положаји, али је све било узалудно. Нале­ту Срба није се могло одолети. Част нека је палим борцима, али част нека је и Србима који су пожњели успех”.

Војници Друге армије доспели су 26. септембра на 140 кило­ме­тара од Софије.

И док се Немци повлаче, командант савезничких балканских армија, генерал Франше д’Епере, као да почиње с успоравањем сво­јих операција саветујући нарочито Србима (пошто се другима није особито журило), да “непријатеља држе под претњом напа­да”, али да га не нападају превише.

Војвода Мишић, 25. септембра, обраћа се генералу Д’Епереу још једном представком: “Српска војска је за ових десет дана на­ступања учинила огроман напор да изврши добијени задатак. Она ће то и даље вршити, али ја налазим да ако остале војске буду и даље наступале овако споро, онда ћемо бити приморани и ми да успоримо наше наступање”.

Д’Епере све то узима на знање, али не чини ништа да измени прилике. Стога, војвода Мишић одлучује да се више не тужака, али и да не одустаје од операција “које би имале одлучне последице по цео рат”.

Тих дана, Бугари су Д’Епереу понудили да пређу на савезничку страну, уз једини услов да србске трупе не улазе у Бугарску. Тај услов био је постављен из страха да Срби не крену с одмаздом за злочине које су они, Бугари, починили претходних ратних година по Србској Земљи.

Генерал Франше д’Епере одбио је бугарску понуду, али кад је 29. септембра Бугарска капитулирала, овај њен једини услов био је прихваћен. У том тренутку, према Битољу и Грчкој кренуле су пре­дуге колоне заробљених бугарских војника, те је др Арчибалд Рајс (1875-­1929) могао забележити: “Дивим се такту Срба. Војници који надгледају разоружање праве се да не виде побеђене”.

Огорчен на дојучерашње савезнике, немачки цар Вилхелм II Хоенцолерн (1859-­1941) телеграфисао је бугарском краљу Ферди­нанду (1861-1927), свом рођаку: “62 хиљаде српских војника одлу­чило је исход рата. Срамота!”

Своју заблуду о значају појединих ратишта признао је и Лојд Џорџ (1863-1945), председник енглеске владе: “Од свих споредних позорница најважнијом се показала она на презреном Солунском фронту. Тамо је задат смртоносни уда­рац Централним силама”.

До таквог ударца требало је да прође још доста времена јер су на маршу до коначне победе “стајале још многе препреке на бојном пољу и дипломатском фронту”.

Због војно-дипломатских игара западних сила, Друга армија војводе Степе била је принуђена да десет дана искористи за при­силни предах, а тада се и сазнало да ће морати да промени опера­цијски правац и што више се удаљи од бугарске територије.

Било је то време које су Енглези хтели да искористе за свој најкраћи и најбржи пролаз ка Цариграду, тако да је команданту њихових снага на Солунском фронту послато нових четрдесет батаљона, односно приближно 40.000 војника; били су то они ис­ти Енглези који су обећавали да тамо неће послати више ни­једног војника. Слично су поступили и Италијани који су не рачу­најући више с Американцима и њиховом потпором, у страху да би Срби пре њих стигли у Скадар и у Црну Гору, послали у Арбанију још једну своју диви­зију.

За то време, Прва армија Петра Бојовића тек унапређеног у чин војводе, запутила се моравском долином ка Београду, а пратиле су је србска Коњичка дивизија и француска Коњичка бригада под командом генерала Леона Жуино-Гамбете (1870-1923). Већ 1. октобра, после ослобођења Скопља, прикључила им се и једна француско-грчка формација састављена од 1.300 ратника.

Настављено је напредовање ка Нишу. Генерал Франше д’Е­пере је, према сопственом запису, већ тада пред собом видео от­ворен пут ка Бечу.

И поред непријатељског отпора, тешкоћа у снабдевању, сла­бе опреме (скоро половина војника готово да је на дугом маршу остала без обуће), Прва армија прелазила је дневно више од два­десет километара. Један француски официр записао је да је у том крају “сваки становник истовремено и недостижни и невидљиви војник”, те да се непријатељи “у паници једва спасавају… од уста­ника који су се угнездили на литицама и који су били немило­срдни”.

Са гледишта генерала Д’Епереа, то напредовање србске вој­ске било је неприхватљиво. “Прва српска армија срља у авантуру и компромитоваће цео наш успех. Зато апсолутно зауставите да­ље наступање ка Нишу”, наредио је он војводи Мишићу. На­равно, било је разлога за такав страх јер је србска Прва армија од оста­лих србских јединица била удаљена двеста километара, а од са­везника и целих осамдесет километара више. “Само су француски коњаници, и то с муком, могли у брзини да се изједначе са српском пешадијом”, сведочи генерал Гамбета у својој књизи под насловом Неукротиви и неуморни српски војник. “Маршовало се без хране и воде и по седамнаест сати и одмах улетало у борбу”, пише један француски коњички поручник додај­ући да су клинци за поткивање јахаћих и теглећих коња допрема­ни из Солуна авионом и из њега избацивани падобраном.

За шест дана, од Куманова до Ниша, војници Прва армије пре­валили су под борбама 160 километара. Поједине дивизије пре­ла­зиле су дневно и по педесет километара. А у Нишу, србске вој­ни­ке чекале су одморне немачке јединице; према дневној заповести за дан кад се очекивао сукоб са Србима, командант 11. немачке армије писао је да треба да се “уреже у главу сваком официру и војнику да се у Србији брани опстанак немачког Рајха и аустроу­гарске Монархије”. Био је то узалудан позив јер је Први пе­ш­а­дијски пук Моравске дивизије, који је наспрам себе имао двадесет немачких батаљона и 26 батерија, 12. октобра у подне ослободио Ниш.

Напредовање србске војске настављено је. Двадесет деветог октобра ослобођен је Пожаревац, а дан касније и Смедерево. Ма­да је у међувремену генерал Д’Епере наредио србској Врховној команди да ослобађање Београда препусти Французима, војводе Бојовић и Мишић то су “пречули”, тако да је Прва србска армија, после 45 дана од пробоја Солунског фронта, на путу дугом близу 700 километара, “у смелој офанзиви и немилосрдном гоњењу”, ушла у Београд 1. новембра 1918. године, у 10 сати и 30 минута.

Балканско ратиште престало је, дакле, да постоји: Србија и Црна Гора биле су ослобођене, Бугарска окупирана, а Турска је капитулирала. Мада су се налазиле пред расулом, немачка и аустроугарска војска и даље су настојале да одрже своје западне и источне фронтове. Прилике у Аустроугарској наговештавале су њен брзи унутрашњи слом, што је, само по себи, требало да озна­чи и скори крај рата. Одбацујући савезничке услове као увредљи­ве, Немачка је изјавила да ће “наставити борбу до краја”. У исто време, однос између тек успостављене пучистичке маџарске владе и фелдмаршала Аугуста фон Макензена (1849-1945), команданта немачке војске затечене у Румунији и тек проглашеној независној Маџарској, заоштрили су се до крајњих граница. Имајући то на уму, генерал Д’Епере предложио је војводи Мишићу да преко Ду­нава, Саве и Дрине одмах пребаци неколико мањих србских једи­ница, које би тамошњи немаџарски живаљ, пре свега србски, ох­ра­бриле да убрзају ослободилачки покрет. Док је Мишић тражио најприкладнију форму за намераване операције, стигле су вести да би и Аустрија могла затражити примирје.

Мора бити да је Д’Епереов предлог замишљен у француском политичком врху јер је и Никола Пашић (1845-1926), председник србске владе који се тада налазио у Паризу, строго поверљивим телеграмом поручио војводи Мишићу да хита “најбрже у Босну, Банат и Срем и друге области Аустро-Угарске”. Са тим у вези, генерал Франше д’Епере издао је специјално наређење србској Вр­ховној команди за покрет ка северу, у коме је истакнуто да “српска војска треба дакле да избаци у напред што скорије по­тре­б­на одељења на све територије које су наклоњене Југо-Сло­вен­ском покрету… да би пружили руку елементима који има да се организују”.

У току 4. и 5. новембра 1918. године србске трупе из састава Прве армије кренуле су на територију Аустроугарске, на што су непријатељске снаге почеле да се повлаче.

После свега довде изложеног, и мање пажљивом читаоцу би­ће јасно да није упутно писати свехвалне речи француским гене­ра­лима Сарају и Транијеу, нарочито првом, а с озбиљним резер­вама ваља говорити и о улози генерала Луја Франше д’Епереа ко­га госпођа Живковић није помињала.

Моn Président, Мој Председниче,

Хоћу да верујем како ти је све то било познато колико и мојој маленкости, а сасвим је сигурно да ти није могло промаћи понешто, или све, од следећег:

а. Хрватски рат против Срба, за­по­чет последње деценије прошлога века, са циљем да се србски православни фактор елиминише из Хр­ватске, носио је сва обележја верског рата, државног те­рора и ге­но­цида. Показало се да је Хрватска ушла у разбијање Југославије и у рат против Срба ослоњена понајвише на Нема­ч­ку заинтересовану да оствари на­к­надну победу у двама светским ратовима. Немачки кон­цепт економске и војне експанзије садржавао је у себи и визију новога светског по­рет­ка, што је, само по себи, подразумевало потискивање “демо­кра­тских” и правних институција и обнову једног већ познатог то­талитарног режима пораженог пола века раније. Уз такву немачку политичку логику пристале су и бројне државе с европског За­па­да, пре свих Француска. Иако земља из које је потекла парола о слободи, братству и једнакости, она се није могла понашати друк­чије, тако да је њен пред­сед­ник Франсоа Митеран (1916-1996), социјалиста по политичком опредељењу, на самој средини 1991. године формулисао предлог својим европским саве­з­ни­цима да размисле о увођењу наддржавних и наднационалних “но­вих европских правних нор­ми” за регулисање евентуалних спо­ро­ва. Митеранов предлог означио је рађање нових међуна­ро­д­них од­носа заснованих на потпуном одсуству међународног пра­ва, а југословенска збива­ња оцењена су у Француској као изазов но­вом светском порет­ку;

б. Изложба у Југосло­венском културном центру у Паризу, која је, крајем маја 1992. године, требало да француској публици прикаже стварну слику о страдању србског Вуковара и српске културне баштине у њему, није отворена јер је више стотина хрватских усташа физичком силом спречило тај чин. Центар је за­творен, а париска полиција није се много ни тру­дила да заустави усташе, нити се журила да констатује у ком је обиму Центар оштећен. Док су особљу Културног центра стизале озбиљне хрватске претње, француски листови ћутке су прешли преко онога што се пред Центром дешавало, али су, “за сваки случај”, објавили “протест хрватског министра Бранка Са­лаја због отварања изложбе”;

в. француски “контактни” захтев с поч етка марта 1998. године да Србија престане употребљавати специјалну полицију и “претерану силу” на Косову и отуд повуче своје војне и специјалне полицијске јединице, садржао је у себи и претњу да ће, ако не буде “послушна”, бити политички и економски кажњена;

г. Француски допринос милосрдно-анђеоском натоовском бомбардовању током пролећа 1999. године мери се не само људским жртвама и материјалној штети, већ и последицама које ће тада употребљена муниција с осиромашеним уранијумом остављати трага на бројне генерације србскога рода;

д. По накнадној, ововременој логици и француске дипломатије, поменута операција натоовских снага није била усмерена против народа Србије, већ је требало “да натера Слободана Милошевића, тадашњег председника Савезне Републике Југославије, да прекине злостављање цивилног становништва на Косову, да спречи хуманитарну катастрофу и омогући избеглицама и расељеним лицима повратак, а хуманитарним организацијама приступ Косову”;

ђ. Француска подршка резолуцији Генералне скупштине Уједињених нација о проглашењу 11. јула за међународни дан сећања и обележавања наводног геноцида у Сребреници 1995, “који је остао урезан у наша сећања као најгори масакр који је Европа доживела од краја Другог светског рата, у сукобу у ком је било више од 100.000 мртвих и преко два милиона интерно расељених лица и избеглица”сваког 11. јула, “оснажена” је поздравом извеснога француског дипломате Жан-Луја Дриана од 10. јуна 2021. године, одлуци “Међународног резидуалног механизма за кривичне судове да Ратка Младића правоснажно осуди на казну доживотног затвора за геноцид, злочине против човечности и ратне злочине почињене током сукоба у Босни и Херцеговини (1992-1995)”, а стварни смисао свега тога садржан је у жељи да Француска “заборави” свој стварни допринос србском страдању у недавном нашем времену…

И, сад, из чиста мира, нађе се Емануел Макрон (1977) да “пријатељује” са Србима, да испотписује најразличнију сарадњу, нарочито “рафалну” – а све са делегираним евроунијатским циљем да се, у замену за неприхваћене санкције Русији због наводне инвазије на Украјину, Србија удаљи од Русије.

Упућује на то и мишљење које је, маја ове године, у разговору са Матијом Малешевићем (https//standard.rs/2024/05/22/pol-antoan-zblizavanje-sa-makronom-francuskom-je-velika-greska-/ ), изрекао Пол Антоан, генерални секретар Француског удружења за мир на Косову, коме је “због просрпских ставова већ неколико година забрањен улазак на Косово”:

“Нисам сигуран колико су српско-француски односи тренутно на завидном нивоу и колико се стратешке визије двојице председника преклапају… Француска на челу са председником Емануелом Макроном већ дужи низ година неумољиво губи политичку моћ. Она је данас неспособна да одржи примирје, још мање да неком донесе мир и просперитет…

Није случајно што многи говоре да се Француска, а посебно њена дипломатија, налазе у расулу. Нико више не разматра Париз као поузданог партнера и многе државе нам окрећу леђа. Само још на Балкану можемо чути о Француској као велесили, поузданом савезнику још из времена Првог светског рата…

Макронова Француска нема утицаја на балканску политику, она је безначајна сила у опадању која не може ни себи да помогне. Уколико Вучић намерава да смањи доживљаје Албанаца и Бошњака у вези са оптужбама за геноцид, његова дестинација је требало да буде Берлин или Лондон. Ова два центра држе Балкан у својим канџама и немају намеру да га испусте…

…Када говоримо о оптужбама за геноцид и стигматизовању српског народа, треба имати у виду да то није ништа ново. Претходних 30 година у Европи се води континуирана антисрпска пропаганда. Навешћу само један пример из недавне прошлости. Косовски Албанци из Пећи успоставили су контакт са једном француском општином, познатом по стравичном масакру за време Другог светског рата. Братимљењем две општине, Албанци су намеравали да Французима наметну историјску паралелу између Вафен СС дивизија и југословенских антитерористичких операција током 1999. године. Када смо наша сазнања предочили српској амбасади у Паризу одговорили су нам да се ту ништа не може учинити и да је бесмислено спречавати наведену иницијативу…

Српска дипломатија једноставно нема стратегију супротстављања албанском лобирању. Она не тражи подршку неких опозиционих политичких центара већ функционише по принципу линије мањег отпора. У овом тренутку, све карте су стављене на личне односе на највишем нивоу, иако су људи из Макроновог окружења великом већином проалбански оријентисани”.

Кад је већ тако, моy ПредседателÃ, мој Председниче, твоје (не)веровање да Србија ни 2028. године неће упасти у чељусти фашикратске Европске уније, оставља ти могућност да преиспиташ своје планове о сарадњи са “пријатељима” са фашикратског европског (и другог) Запада – Француском, пре свега, да се “пријатељском” Немачком овде не бавимо.

Њихов циљ је, давнзм давно, Карл Маркс, некоме познат и као Мозес Мордехај Леви (1818-1883), “отац са­временог политичког геноцида”, сместио у “мисао” да, “ако би физички било могуће одвући Србију на сред мора и пото­пити је на дно, Европа би постала чистија”.

А онај споменик постављен на Калемегдану 1930. године, требало би отуд уклонити – место му је у Музеју србских заблуда.

Од Бога ти здравље, мој Председниче.
Илија Петровић, историчар (више на Википедији)

БОНУС ВИДЕО: