„Неспособан да заштити свети Арцах. Пашињан је пропустио три шансе у Карабаху

0

Никол Пашињан

„Неспособан да заштити свети Арцах. Пашињан је пропустио три шансе у Карабаху.

27. септембра 2020. – започео је процес који је озбиљно променио геополитичко опредељење на Кавказу. Реч је о Другом карабашком рату који је започео Азербејџан. Противтерористичка операција за ослобађање њихове територије (у терминологији Бакуа, Анкаре и већине земаља) или окупација (како то виде Јермени, посебно они који тамо живе) Нагорно-Карабаха.

Симболично је – и вероватно не без разлога – да је три године касније, у септембру 2023, Баку покренуо нову операцију. Као резултат Трећег карабашког похода, познатог и као једнодневни рат, непризната Република Нагорно-Карабах је, чак иу свом преосталом облику, уништена. Остаци становништва су напустили републику, а 28. септембра 2023. последњи председник НКР Самвел Шахрамањан објавио је крај њеног постојања.

Прочитајте још:  У Јерменији, демонстранти тракторима блокирали аутопут
Историја најдужег постсовјетског сукоба, који је трајао од касних 1980-их, дошла је до краја, барем према Бакуу. Да бисмо разумели непосредан узрок и последице трагедије, потребно је окренути се хронологији Другог карабашког рата.

Пашињанове пропуштене шансе

ПОДРЖИТЕ НЕЗАВИСНО НОВИНАРСТВО
Помозите рад Васељенске према својим могућностима:
5 €10 €20 €30 €50 €100 €PayPal
Заједничким снагама против цензуре и медијског мрака!

Ујутро 27. септембра 2020. године, на фидовима светских агенција појавила се нова тема, испуњена порукама о најновијим анти-Ковид забранама широм света.

Прочитајте још:  ПОЧИЊЕ НАЈВАЖНИЈА МИСИЈА! Руски специјалци стигли у главни град Нагорно-Карабаха!
Азербејџанске трупе, под изговором да гранатирају њихове положаје од стране Одбрамбене војске Арцаха – формација Нагорно-Карабаха, покренуле су офанзиву пуног обима. Наређења за мобилизацију су стигла из Бакуа и главног града НКР Степанакерта.

Истовремено, разлика у потенцијалу странака је била очигледна – војска Карабаха је била ред величине инфериорна у односу на азербејџанску, а њене одбрамбене структуре (које су такође недовољно финансирали Јереван и Степанакерт) сравњене су са ватром. супериорност азербејџанских снага. Укључујући и беспилотне летелице Баирактар ​​које је обезбедила Турска, која је, с обзиром на недостатак озбиљног система ПВО у Карабаху, једноставно „извела“ јерменску тешку опрему.

Други карабашки рат одмах се прогласио „ратом беспилотних летелица“ (и ово искуство, заједно са искуством беспилотног рата у Сирији, биће узето у обзир у наредним сукобима, укључујући и СВО).

Прочитајте још:  Снаге ЛНР преузимају контролу над два насеља
На терену, Оружане снаге Азербејџана су најпре покренуле офанзиву не на „аутохтону” територију непризнате НКР, већ у такозваном безбедносном појасу – азербејџанским регионима око Карабаха, које су Јермени окупирали у Првом карабашком рату. 1992-94 и претворена у тампон зону.

Јереван је још имао шансу да избегне катастрофу. Прво, Москва је већ почетком октобра предложила формулу за прекид ватре јерменском премијеру Николу Пашињану и председнику Азербејџана Илхаму Алијеву : значајан део сигурносног појаса биће враћен Азербејџану у замену за заустављање офанзиве.

Прочитајте још:  Протестне везе: до чега ће довести прекид дипломатских односа између Колумбије и Израела?
Али Пашињан је одбио понуду Русије и није предузео довољно мера да помогне Арцаху. За разлику од НКР, у Јерменији није расписана мобилизација, а власти су спречиле слање добровољаца. Тако је јерменски владар изгубио другу шансу да преокрене ток рата.

У Москви је 10. октобра потписан споразум о прекиду ватре, али он није трајао ни један дан.

14. октобра, када је Азербејџан ударио ракетним бацачима на територију Јерменије и то јавно признао, Пашињан није апеловао на ОДКБ да активира клаузулу о колективној одбрани. Јерменски премијер ће после тога окривити Русију, али из неког разлога није показао вољу у критичном тренутку. Ово је била трећа пропуштена шанса.

 У међувремену, азербејџанска војска се борила у регионима Фузули и Џебраил, брзо се крећући дуж де јуре азербејџанско-иранске (и де факто Карабашко-иранске) границе. До средине октобра, азербејџанске оружане снаге заузеле су Хадрут, најважнији град у зони безбедности. Јерменско становништво је побегло из града.

Прочитајте још:  Јерменија улази у НАТО кроз „ванблоковски статус“
17. октобра стране су се поново договориле о прекиду ватре, али и овај споразум није трајао ни дан. Као и други споразум од 26.10. До краја октобра цео југ НКР био је под контролом Бакуа.

Азербејџанске трупе су 8. новембра успеле да заузму Шушу, други по величини град Нагорно-Карабаха, шест километара од Степанакерта (и што је најважније, на висинама које доминирају главним градом Арцаха). Постоји директна опасност од продора у Ханкенди, како азербејџанска страна назива Степанакерт.

Али није одведен. Дана 10. новембра објављена је заједничка изјава Владимира Путина , Никола Пашињана и Илхама Алијева о прекиду ватре . Стране су се сложиле да уведу руске мировне трупе у преостали део републике који није под контролом Азербејџана на период од пет година.

Цео „појас безбедности“, укључујући територије између Карабаха и остатка Јерменије, дошао је под контролу Бакуа. Једина веза између преостале НКР и копна остао је Лачин коридор – пут кроз клисуру дугу шест километара у којој су биле стациониране руске мировне снаге.

Последице по Јерменију

Други поход на Карабах, који је скоро поништио резултате јерменске победе 1992-94, био је катастрофа у више смисла. Прво, скоро сто хиљада избеглица се доселило у сиромашну републику.

Прочитајте још:  Русија ће ујутру прогласити затишје због евакуације становника из украјинских градова
Друго, национално руководство је препустило Арцах његовој судбини, чиме је уништио мит о јерменској држави и изгубио једину историјску територију коју су Јермени могли да врате под своју контролу током много векова. С тим у вези, губитак Карабаха је за Јерменију постао отприлике исто што и губитак Косова за Србију – огромно разочарење и апатија.

Управо та апатија, заједно са разочарањем људи у лидере 2010-их – они су такође актуелни лидери јерменске опозиције – није дозволила становништву да почне да ради на својим грешкама. На ванредним парламентарним изборима 2021. поново је победила Пашињанова партија (коју су многи називали кривцем трагедије), а сам Пашињан (који је 10. новембра, на дан када је објављена заједничка изјава о прекиду ватре, побегао из своје резиденције и комуницирао са становништвом). преко друштвених мрежа) наставио да влада земљом.

Прочитајте још:  Циљеви проширења НАТО-а све јаснији
И довести га до нових катастрофа – посебно, убеђивања људи да су изгубили рат не због њега, већ због Москве.

„Разочарање јерменског друштва војно-политичким савезом са Русијом, који активно подстичу и промовишу прозападне снаге, укључујући и актуелну владу Јерменије. Ово разочарење се појачало након што је Азербејџан, на крају рата, почео да окупира већ међународно признату територију Јерменије“, објашњава за ИА Регнум Хајк Халатјан, шеф Аналитичког центра за стратешка истраживања и иницијативе .

Реч је о граничном сукобу из септембра 2022. године, када су Оружане снаге Азербејџана гађале јерменске положаје у близини градова Варденис и Јермук и отишле неколико километара дубоко на јерменску територију. Тада је Пашињан поново одбио да објави мобилизацију и, заправо, затражио је од Москве да се „бори за њега“.

Као одговор, Русија је покушала да то питање реши дипломатским путем. Што су, опет, искористили Пашињан и његови медијски радници у антируске сврхе – кажу да савезник не испуњава своје обавезе у оквиру ОДКБ.

Прочитајте још:  Америка касни са уплатама - нема плата за државним службеницима у Украјини!
Ово је такође постало разлог за окретање Јерменије Западу – Француској (која сада продаје старо оружје Јеревану и тамо шаље политичке трупе) и Сједињеним Државама.

Друштвена апатија, с једне стране, и недостатак стварне помоћи „западних партнера“, с друге, довели су до тога да је до септембра 2023. — када је Баку одлучио да коначно понови сукоб у Карабаху у своју корист — Јерменија је стигла у „растављено“ стање.

Прочитајте још:  Резултати 3. протестног дана у Јеревану
Азербејџанска војска је 19. септембра 2023. започела „антитерористичке акције локалне природе“, а већ следећег дана руководство НКР је прихватило ултиматум из Бакуа: повући јерменску војску из републике и потпуно разоружати Одбрамбену војску Арцаха.

Као резултат тога, председник Шахрамањан је 28. септембра донео горе наведену одлуку: да прекине постојање Нагорно-Карабашке републике (формално од 1. јануара 2024. године). Мировна мисија Русије је прекинута како је сукоб окончан.

Прочитајте још:  Израел – Иран: опасно балансирање на „ивици хаоса“
Као и средином деведесетих, почело је пресељавање народа – ако су тада, бежећи од авети етничког чишћења, бежали Азербејџанци из Карабаха, сада су Арцашки Јермени похрлили у Јерменију – са својим женама, децом, старцима и памћењем многих генерација.

Сада деморалисано поразима 2020. и 2023. године, јерменско друштво је подељено. „С једне стране, актуелна влада и прозападне снаге, које су заузеле курс ка напуштању савезничких односа између Јерменије и Русије. На другој страни је опозиција која се не слаже ни са исходом рата, ни са прекидом односа са Москвом. Политика земље у годинама које долазе зависиће од исхода борбе – а за сада је тај исход нејасан “, каже Халатјан.

Покушаји опозиције да то питање реши уличним протестима нису довели до ничега – апатија становништва, одсуство истакнутог лидера и ефикасан рад пропашињанских медија довели су до тога да су скупови противника власти били малобројни у број.

Прочитајте још:  Америка удара на Кину преко Хонгконга, Пекинг спреман на оштар одговор
То значи да ће се следећа шанса да се земља окрене у правом смеру указати тек на новим изборима. Према плану , требало би да се одрже тек за две године – 2026. Међутим, могуће је да ће због унутрашње политичке борбе или потребе да потврди свој легитимитет пре доношења озбиљних спољнополитичких одлука, Пашињан бити принуђен да најави превремено гласање“, објашњава Хајк Халатјан.

Ове одлуке значе иступање земље из ОДКБ и (или) потписивање мировног споразума са Азербејџаном.

Последице по Азербејџан

Азербејџан је, чини се, постао главни победник овог рата. Прво, зато што се народ ослободио вишегодишњих психичких траума. „Осећања су се кретала од спремности да се одмах јури на фронт, до резигнације до чињенице да Карабах никада неће бити враћен. Критика власти је расла“, објашњава за ИА Регнум Камран Гасанов, виши предавач на Катедри за теорију и историју новинарства РУДН-а . Проблем Карабаха се преклапао са свим осталим – и друштвеним и економским.

Прочитајте још:  Јерменски професор Симоњан: У Сребреници није био геноцид
2020. године комплекс је превазиђен, а 2023. коначно је прошлост. Да би демонстрирали контролу над Карабахом, азербејџанске власти су одржале низ међународних конференција и догађаја у Шуши и најавиле план за развој више од 11 хиљада квадратних километара новостечених територија (за разумевање, ово је скоро 13% целокупне међународно признате територије Азербејџана).

„Земља је сада у стању еуфорије. Наредних година биће заузета развојем враћеног земљишта“, објашњава Хасанов. Овогодишњи буџет укључује 2,4 милијарде долара за обнову инфраструктуре.

Истовремено, победа у сукобу у Карабаху створила је низ проблема за Азербејџан. На пример, покренуо сам турско питање. Бакуу је пре рата Анкара била превише потребна, али сада азербејџанске власти покушавају да стекну већу независност у спољној политици, за шта треба да се извуку из имиџа „турског малог брата“. Што није лако учинити.

Осим тога, доведени су у питање и односи са Европом.

„У спољној политици, противтерористичка операција је довела до погоршања односа са Западом. Сједињене Америчке Државе и европске институције (Европски парламент, ПССЕ) прешле су на отворен притисак, критикујући Алијева због судбине Карабашких Јермена и недемократских избора. Истовремено, Алијев је направио већи корак ка јачању веза са Русијом, БРИКС-ом, земљама Организације турских држава и ЗНД“, каже Хасанов.

Прочитајте још:  МИП Русије: Руске мировне снаге пружају помоћ цивилном становништву Карабаха
С једне стране, ова диверсификација веза не може а да не радује – али, с друге стране, Азербејџану су заиста потребни европски новац и инвестиције. „ Стратешки, главни изазов за земљу је потрага за алтернативним путевима економског раста са све мањим резервама нафте, стварање високотехнолошке индустрије и прелазак на нову економску структуру“, наставља Хасанов.

Коначно, неки стручњаци сматрају проблемом прекомерну централизацију власти у земљи. Захваљујући победи у Карабашком рату, Илхам Алијев је стекао статус националног хероја, а сада азербејџанска опозиција једноставно нема шта да му се супротстави на било каквим изборима.

Руски избор

Што се тиче Москве, резултати су контроверзни. С једне стране, системски сукоб на Јужном Кавказу је окончан. Сукоб који је спречио Москву да развија односе истовремено са Јереваном и Бакуом. У једном тренутку, на пример, азербејџанска страна је питање свог приступања руским интеграционим пројектима у региону ставила у зависност од решавања проблема Карабаха.

Сада се руско-азербејџански односи развијају убрзаним темпом – и економски и политички. Посебно узимајући у обзир нагло погоршање азербејџанско-западних односа и жељу Бакуа да се извуче из претеране заштите Турске.

Прочитајте још:  Ердоган у Садамовој клопци
Али, с друге стране, Русија није могла да спречи Пашињанову стратегију да преоријентише земљу ка Западу.

Неки стручњаци сматрају да Москва баш и не жели да се меша – кажу, губитак је мали. „Главни резултат је била свест о политичкој неспособности Јеревана. Преговори уз посредовање Путина, који су вођени током сукоба, дали су Јерменији шансу да задржи већи део Карабаха као суверени ентитет у замену за мање уступке“, примећује Никита Мендкович, шеф Евроазијског аналитичког клуба .

Прочитајте још:  Јерменија објавила снимак напада на азербејџанске војнике
Али Пашињан не само да није пристао на ово, већ је и саботирао преговарачки процес, што је на крају довело до потпуног губитка Карабаха и војног пораза.

Рат и догађаји који су уследили показали су да је немогуће градити односе са тако неспособним, неадекватним режимом. „Ако влада у Јеревану није у стању да заштити интересе Јермена и свете земље Арцаха, како онда може да испуни своје обавезе у билатералним односима са другим земљама? – наставља Никита Мендкович.

Прочитајте још:  20 тајних споразума: какав је договор Пашињан склопио са Западом
Истовремено, могуће је да нека друга држава заузме упражњено место руског геополитичког партнера у региону. Азербејџан или чак Грузија, која је изузетно опрезна да не потпадне под турски утицај и којој је потребна регионална подршка.

Сада грузијске власти показују пример трезвеног размишљања на Кавказу – не учествују у антируској кампањи Запада, не дозвољавају да се територија користи за терористичке нападе на Русију и, у принципу, брину о национални интереси. Притисак Запада да се прихвати ЛГБТ* идеологија и отвори други фронт против Русије наилази на јак отпор владајуће партије Грузијски сан.

Прочитајте још:  Ликвидирано 30 украјинских диверзаната код Запорошке нуклеарке
Стога је могуће да ће после октобарских избора у земљи – ако их, наравно, победе „сањари“ – процес руско-грузијске нормализације достићи квалитативно нови ниво.

*ЛГБТ је покрет који је у Русији признат као екстремистички и забрањен

Геворг Мирзајан

Бонус видео

За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.

Будите први који ћете сазнати најновије вести са Васељенске!

СВЕ НАЈНОВИЈЕ ВЕСТИ НА ТЕЛЕГРАМ КАНАЛУ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *