Илија Петровић: О Србској Крајини – после боја…

Пре седамдесет седам до седамдесет пет година имао сам школскога друга који је касније постао, како је сам говорио, троструки бесмртник: члан трију академија – маћедонске, црногорске и малтешке. У међувремену, у домаћој “арени” бавио се професуром на “књижевним” факултетима, а споредни му је посао био да пише књиге “на ту тему”.

И, тако, на једној “паметној” седници наставно-научне дружине, пошто је, млађан и надобудан, одржао слово о нечему и о некоме, један старији професор упита га да ли је прочитао шта је, много година раније, о истој тој ствари писао неки и тада неспоран ауторитет… Није човек стигао ни да стави упитник на своје излагање јер му је мој друг “објаснио” о чему се ради:

“Колега, ја књиге не читам, ја књиге пишем!”

Годинама сам се шалио на рачун те изреке, све док нисам запазио да се њеном значењу и ја приближујем – кад ми је уручен зборник са научног скупа о Србској Крајини (2022), само сам се задовољио “провером” да ли су у њему објављена два моја радића.

Када сам пре десетак дана, подстакнут селективном (не)заинтересованошћу “Веритаса”, Музеја жртава геноцида и Института за савремену историју (свих из Београда) за догађања у Србској Крајини од пре тридесетак и више година, почео да трагам за неким “важним” крајишким податком, у реченом зборнику “открио” сам не само нека потпуно ми непозната имена, већ и по много чему чудну садржину њихових “умотворина”. Понајвише се то односило на изразито антисрбске “медитације” извесног Душана Медића самопредстављеног као “разборити Србин, логораш НДХ, бивши члан КПЈ располућене памети”.

Био је то разлог не само да погледам ко је зборник приредио и ко му је био рецензент, већ и повод да од једног од приређивача, исговремено и једног од издавача, затражим објашњенце:

“Својевремено сам добио Зборник радова ‘Срби Крајишници у условима геополитичког заокрета’, Београд 2023, чији су издавачи Матица српска у Дубровнику, Крајишки привредник, Мирослав, Логос и Центар за српске студије.

Јутрос сам први пут пажљиво завирио у њега, прелистао му садржину и запазио два текста извеснога Душана Медића – садржински збрдоздолисано, али зато, кад пише о времену блиском нама, изразито антисрбске оријентације.

У тренутку кад помислих да напишем приказ понечега тамо написаног, морао сам погледати и ко је био ‘зборнички’ рецензент.

Кад тамо – и ја.

Да ли знаш ко ми је то подвалио?

По томе како је зборник насловљен, рекао бих да је у свему главни био Мирко Радаковић јер је према свом раду ‘крстио’ и Зборник.

Мора бити да је он тога Медића и ‘увео’ у Зборник…”

Добијена објашњења била су сиротна: Медић је пореклом Крајишник, живи у околини Сомбора, деведесет му је година, нешто је сам писао, ћерка му је с интернета “позајмљивала” понешто о Крајини, он је то некако уклапао, ћерка “редиговала”, текстови су скрпљени и уврштени у зборник, а рецензенти су “одабрани” тек да се испуни обавезна формалност… Не зна се колике су и какве Радаковићеве “заслуге” у свему томе…

Један Медићев текст, онај опширнији, на скоро шездесет страна, бави се “скривеном истином о прогону и сатирању Срба”, па ће се, примера ради, у једном пасусу од двадесетак редака наћи владика Амфилохије, МилоЂукановић, натовско бомбардовање 1999. године, Косово и Метохија, Османско царство, Ватикан, Немачка, Аустрија, Мехмед-паша Соколовић, Омер-паша Латас, Меша Селимовић, Млада Босна, Емир Кустурица…

Медић је најмање простора оставио за опис нама блиских крајишкиха догађања, али довољно да устврди како “српски политичари и Милошевић, ошамућене комуњаре, из незнања и наивности, а недорасли времену и околностима, нису знали заштитити и сачувати српски народ и РСК на српским огњиштима и земљи… Преговарали су са Туђманом и паравојним снагама, умјесто да су легитимно ратовали бранећи свој народ”. У целој тој причици нашли су се и “официри и генерали Срби родом из РСК”, који “нису осјећали патриотску обавезу да оду свом народу и да га бране, осим изузетака”, као и хрватски председник Фрањо Туђман који “није вјеровао да ће Милошевић повјеровати у његову причу и да изда Србе у Републици Српској крајини. Зато Туђман у мају 1995. године организује војну акцију ‘Бљесак’ како би протјерао Србе Славоније… Кад се Туђман увјерио у глупост Милошевића и српских генерала из Србије, на брзину је припремио на Брионима стратегију за уништење војном акцијом ‘Олуја’… Хрватска је 4. августа 1995. године познатом војном акцијом Олуја окупирала РСК… Србија и Милошевић нису пружили никакву помоћ нити су се супротставили политички, а камоли војнички. Тим поводом треба их уписати у историју српског народа као издајнике за наук будућим генерацијама. Мала војска РСК без школованог полицијског и официрског кадра и адекватне помоћи из Србије није се могла одбранити од десет пута већег броја добро наоружаних усташких снага са ратном техником, тенковима, топовима и авијацијом, и још уз помоћ Американаца и Нијемаца. Трагедија српског народа још је и већа што је у хрватској војсци било преко десет хиљада Срба, Туђманових бојовника… Да нисмо имали слијепе насљеднике Броза, СПС са Слободаном Милошевићем и ЈУЛ са Миром Марковић, не би се десила окупација РСК и Косова и Метохије”…

Што би рекле Лале – свашта па лепо.

За Медића, Туђманове “паравојне снаге” – што би значило да Туђмана ослобађа било какве одговорности за усташке злочине над Крајишницима јер војске под својом командом није имао – биле су опремљене “ратном техником, тенковима, топовима и авијацијом, и још уз помоћ Американаца и Нијемаца”, “официри и генерали Срби родом из РСК нису осјећали патриотску обавезу да оду свом народу и да га бране, осим изузетака”, али су свему томе – и непатриотским Крајишницима и америчким и немачким “помоћницима” – криви Милошевић и политичари из Србије, који “нису знали заштитити и сачувати српски народ и РСК”. Домишљајући да није створен “ЈУЛ са Миром Марковић, не би се десила окупација РСК и Косова и Метохије”, остало му је изван “умокруга” да је тај ЈУЛ осмишљен – показало се: узалудно -, не би ли се утицало на највећи део броЗЛОвског официрског кадра пониклог из србскога рода да се врати своме национу. Да ли је Медић, при томе, мислио и на “мали војску РСК без школованог полицијског и официрског кадра” – не зна се посигур.

У другоме свом тексту писаном на Савиндан 2022. године, о Србији на рушевинама Краљевине и Републике Југославије, исти Медић пише да су “Словенци и Хрвати напали ЈНА и српски народ, па су изазвали грађански рат… Предсједник Србије Слободан Милошевић, у то вријеме титоиста, без мудрости и чојства, не брани Србе на српским земљама и огњиштима… из незнања, није се… на вријеме одупро Западу, да не дође до НАТО напада Србије 1999. године и да не окупира нашу свету земљу Косово и Метохију.. Због промашаја у миру и грађанском рату, Милошевић је на изборима смијењен. На власт су дошли 2000. године квазиполитичари, располућене главе и памети… умјесто да сједине српски народ, они на захтјев Запада, хапсе и испоручују хашком политичком суду српске борце… који су бранили свој народ на огњиштима, у грађанском рату, од Хрватске, усташке и муслиманске војске”.

Којештарије, наравно, није то био грађански рат, неоусташка власт у међувремену је избрисала Србе као хрватске грађане – био је то верски рат. Видљиво је то и из чињенице да је Ватикан, августа 1992. године, позвао Западноевропску унију и Северноатлантски војни савез да против Срба поведу крсташки рат. Мимо тога, Милошевић је Медићу крив и због тога што се није “на вријеме одупро Западу”, како би, с пролећа 1999. године, спречио да НАТО без објаве рата нападне Србију. Када томе још дода да је Милошевић “на изборима смијењен”, само потврђује своје антисрбско расположење – да је смењен на изборима, квазиполитичари који су преузели власт не би у Скупштини спалили изборни материјал, Овако, паљевином изборног материјала признају да су власт отели државним ударом плаћеним споља, милијардама…

Нажалост, Медић у таквом “размишљању” није био усамљен – слично су причали бројни Крајишници. Од истакнутих ваља по­менути генерала Милисава Секулића, магистра од нечега, и њего­ву књигу “Книн је пао у Београду”, објављену 2000. године, ни ма­ње ни веше него у Немачкој, у месту Бад Вилбел – не зна се због чега баш тамо, са којим циљем, чијим новцем и за чији рачун.

Из масе оних неистакнутих, могли би се, примера ради, поменути тројица или четворица пред­стављача (али и аутор) једне крајишке књиге, који су пре неколико година, у Градској библиотеци у Новом Саду, сматрали природним да констатују како је Србија недобронамерно дочекала избегле Крајишнике, да их је смештала у неке неусловне прихватне центре, слала их на Ко­со­во, у нека села “богуизаногу”, али ниједан од њих није пропустио да се похвали својим “пословним” успесима.

Један од таквих, успешних, беше и извесни Милан Кокир који је 16. јуна 2019. го­дине, у Угриновцима, у својој згради Kuehne+­Nagel, угостио тридесетак учесника научног скупа о Кордуну. Пошто је петнаестак присутних аутора укратко препричало садржину својих радова, себи је, као домаћин, дао реч и Милан Кокир, нешто као “предјело” најављеном заједничком ручку. Већ у другој реченици започео је јадиковање над судбином оних Кра­јишника које је Србија, током прве половине 1995. године, по­ку­шала да, као “самосталне добеглице”, покупи и врати у Краји­ну, еда би тамо помогли ослабљеној одбрани. У Кокировом реч­ни­ку та је активност означена као “лов на Крајишнике”, али то му је са­мо била уводна медитација за тврдњу да је “Олују” организо­вала Србија у договору са Хрватском!

Само претпостављам да своју пљувачину по Србији није за­вр­шио неким “трећим ступњем поређења”, пошто сам га морао прекинути упадицом да је срамотно што тако говори о Држави ко­ја му је пружила уточиште. Покушао је нешто да каже, али безус­пе­шно јер сам и присутнима и њему морао ставити на знање да је повећи број Крајишника избегао у Србију непосредно по доно­шењу усташких одлука о “неодвисности”, а још више у данима који су најавили србски отпор и нешто га касније “опредметили”. Још онда сам ту “појаву” назвао “избеглиштво без повратка” и о томе писао у новосадском “Дневнику”; скоро да их је више избегло у Ср­бију, но што их је остало у Крајини.

А што се тиче тврдње да је Србија организовала “Олују” у до­говору са Хрватском, рекох да ме је “срамота што сам дошао ова­мо да бих чуо овај безобразлук”. Рекох то, од присутних листом Крајишника “нико ни у нос”, и напустих луксузно здање Kuehne+Negel “сиротог” Милана Кокира.

По својим поступцима, од њих није далеко ни Мирко Радаковић, да л’ пуковник, да л‘ адмирал – да л’ десетар, да л’ деветар -, геостратег у сваком случају. Иако по слову Медићеву нешколован, момак се Србима Крајишницима бави високоученим речником (по узору на онога Лалу који је знао “здраво млого лепи’ речи, ал’ није знао ди коју да стави”), тако што на првим двема странама, у педесетак пет-шест редова – испрепадан толиким “знањем”, у остале стране нисам завиривао – три пута помиње геостратегијску агонију, два пута геополити чки заокрет и геополитичке околности, а по једном геостратешку агонију и геостратегијски заокрет, да не бројимо коалиције, аутохтоност, конститутивност, превентивне мере, глобализам, нехомогенизованост, актуелну власт, инертност, пасивност, државотворну стратегију, иницијативу, сукцесију, транспарентност, анексе, фактографију, фразеологију, демагогију… Све то са циљем да би “умним људима, историчарима и политичарима” поставио питања “да ли је историјска истина или измишљотина” да је “силом закона јачег успостављен окупациони систем на простору Републике Српске Крајине” назване и “Горња Војна Крајина” и, наравно, како би исказао жељу да буде окупирана и “Доња Војна Крајина”, односно Срем и јужни делови Бачке и Баната. Тиме би, уверен је, оправдао своју тврдњу да су се “у ових 27 протеклих година политичари оглушили, а научници се нису довољно потрудили да државотворци схвате: да је Книн пао у Београду; да се Косово требало бранити у РСК; да се идентитет Срба Крајишника не сме препустити ревизионистичкој Хрватској историографији, тј. држави Хрватској”. Јер, он “зна” да “наше активности требају… почивати на моралу и части, са упориштем на Међународном праву” за које такође “зна” да нешто “под тијем именом” постоји.

То је исти онај Мирко Радаковић који је пролетос, на своју руку, одржао свој (без)лични “научни” скуп о Србској Крајини. Како рече Милорад Буха, председник РСК у прогонству, посвађали су се “око тога ко треба да учествује. Звао је многе и пуно му је људи от­ка­зало учешће због његове надмености. Рекао сам му: ‘Немој орга­низовати скуп без почетних активиста и живих актера укључујући и тебе (мене, потписника овога текстића – ИП) и друге који су од почетка радили на стварању РСК’. Рекао ми је да га ти људи не интересују и због њих смо изгубили рат. Посвађали смо се због тебе и других активних учесника које није звао. Одбио сам да тамо учествујем. На скупу су углавном узели учешће војна лица и понеки крајишки интелектуалац. Укупно је било 15 учесника”.

Још се не зна о чему се тамо “научно војсковало”.

Како се то “војсковало”

Исто као што је остало непознато, или се тек наслућује – бар док се не појави Радаковићев војно-научни” зборник – како се од 1991. до 1995. године “војсковало” по Србској Крајини.

Док се то не деси, ваља подсетити да ме је на Видовдан 1990. године, или дан касније, један знанац из Сотина, код Вуковара, позвао и скоро панично “пријавио” да се Хрвати нао­ру­жа­вају. Оружје је однекуд пристизало, шлепери­ма. Помињан је и пре­то­вар у вуковарској луци, а није могло бити непримећено да је и у Сотин приспео један шлепер, ноћу, и да су сандуци с оружјем истоварени и ускладиштени у сотинској ри­мо­католичкој цркви. За Ср­бе у Хрватској, ненао­ру­жане, ови су шлепери нагове­шта­вали велику опас­ност, нешто као вартоломејску ноћ, или ноћ дугих ножева. Забринути, Срби из вуковарског краја пита­ли су ме шта да се ради. На себе сам преузео да о пристизању оружја у Хрватску упознам највише по­литичке личности у Војводини. Већ после два дана срео сам се са Ју­гославом Костићем, председником Пред­сед­ништва Војводине, и укратко му изложио суштину сазнате ин­формације о наоружа­вању, посебно о забринутости срб­ског народа за даља мо­гу­ћа догађања. Костићева реакција није остављала ни трачак сумње у његову искрену заинтере­сова­ност и забринутост. Ре­као је да он ову информацију процењује из угла косовскометохијских збивања (тамо је рођен) јер зна до каквих све последица може довести таква нелегална актив­ност. Не знајући да намеравам “скокнути” и до Радо­ма­на Божовића, председника Извршног већа Војводине, Ко­стић ме је замолио да му “оставин” два дана да он уговори саста­нак код Божовића и да тамо све још једном испричам. Према Костићевој замисли, на тај састанак, по­ред њих двојице, дошли би и покра­јински секретари за унутра­шње послове и за одбрану, по служ­беној дужности заинтере­совани за ову проблематику.

Како у обећаном року нисам добио позив за састанак, у два наврата са покушао да се са Костићем поново чујем. Безуспешно. Зато сам са­мо­стално кренуо у потрагу за Радоманом Божовићем. Током јула, сваког радног дана, од седам ујутру до краја радног дана, обавио сам више од стотину телефонских разговора са Божови­ћевом секретарицом и са његовим шефом кабинета. Звао сам увек у оно време које су шеф или секретарица препоручивали као прикладно за пронала­же­ње “друга председника”, остављао им свој број да се “госпо­дин председник јави кад дође”, али је све било узалуд: Радоман Божовић је избегао да се сретне са мном а ја нисам био вољан да о овој теми причам по улици.

А кад сам 1. фебруара 1992. године позван на проширену седницу Председ­ништва Југославије, у Божовићевом службе­ном возилу, у току пута од Новог Сада до Београда, причали смо и о догађајима из претходних годину и по дана. То ме је понукало да поменем и “технологију” којом су се наоружавали Хр­ватска демократска заједница и хрватско пучанство. “Нисмо могли веровати да ће се то десити”, прокоментарисао је Божо­вић, “све нас је то изненадило”. “Знам да вас је то све изнена­ди­ло, али је мени тада било чудно, кад већ нисте у то веровали, што ме нисте позвали и питали о чему ја то лапрдам около”. Радоман је пречуо питање, а овде се може дописати изјава Бранка Кости­ћа, коју је новосадски Дневник од 21. августа 1991. године пре­нео из подгоричког Покрета: “Још увек немам пуну информацију када је Армија дошла до сазнања о увозу оружја, и поред тога што је приказан онај документарац. Кад се већ знало да је оружје увезено, могло се интервенисати и не дозволити да се оно подели, као што је подељено, чак и цивилним лицима, одно­сно припадницима ХДЗ странке, јер се заборавило, то је прва појава у Европи после 1933, кад је Хитлер доласком на власт (на­оружао) своју нацистичку странку, да се оружје дели по стра­начкој припадности. Међутим, у Председништву СФРЈ, очи­то није било сагласности да се ефикасном акцијом изврши бло­кирање и заплена тог оружја”.

Сличном “неефикасношћу” бавио се Жељк­о Ражнатовић кад је, нешто касније, на једној трибини у новосадском Дому ЈНА изјавио да нико у Србији, у раној фази неоусташке хрватске делатности, није обраћао пажњу на чињеницу да се у Маџар­ској, у неколико ло­гора, припремало педесетак хиљада усташа за рат против Србске Земље. Како рече, он је тражио сагласност да са својим људима крене тамо и те логоре ликви­дира, али је није добио. Што се тиче Армије, она се понашала таман као да се тамо ништа не дешава, “она ће водити рат као да жели да га изгуби”.

Каква је била логика “југословенских” официра, оних које Медић назва нешколованим, најлепше се видело из “упозорења” које је крајем новембра 1991. године, недељу дана по ослобођењу Вуковара, потпуковник Владо Шешум, командант гарнизона у Белом Манастиру, упутио та­мо­шњем Србском радију: уређивачка политика те станице, једнако као и бе­ло­манастир­ске Телевизије, “отргла се контроли институција и по­ста­ла је ‘при­ватна радио станица’… уже групе људи”, да као априо­ри српска “вређа достојанство осталих народа и народно­сти на простору Барање”, због чега је он наложио да се “фамоз­ни пре­фикс српски као шовинистички” и “неукусни епитет” избрише. Поред тога, он је запретио да ће, ако се “на овом пла­ну ништа у скоро време не учини”, бити принуђен “да спречи овакву сада­шњу програмску оријентацију”. Људима који су га знали, све то било је разумљиво: његовом оцу име је Стје­пан.

По свему, слична је томе и наредба једног високог официра у тек ослобођеном Вуковару да се са тамошње болнице скине табла исписана ћириличним словима.

Од једног рањеног борца могло се чути да им је један потпу­ковник ЈНА, кад је стигао у Сланкамен “да обиђе рањенике из борби за Вуко­вар, рекао да су летос ус­таше и ми – за војску били исто”.

Да такви официри низу били реткост, сведочи и “случај” у коме је “споредна” личност био пуковник Стојан Шпановић (1951), човек који се често сретао са представницима Унпрофора и од многих био уважаван, коме је један од њих, на самом почетку 1993. године, дао хрватске планове за агресију до које ће доћи 22. јануара. Шпановић је, у тајности, моби­ли­сао Бенковачку бригаду и у Равним котарима припремио замку хрватским трупама. Три дана пре агресије, ге­нерал Миле Новаковић (1950-2015), начелник Генералштаба Србске војске Крајине (СВК), по Медићевом одређењу и он нешколован, писменом наредбом демобилисао је вој­нике и офици­ре ове бригаде. Запрепашћен тим чином, Шпановић консултује Владу и у писаној форми тражи од генерала Новаковића да се мобилизација понови и бригада хитно врати на положаје. Де­сило се нешто што се не може оценити речју “запрепашћење”, а тешко је наћи дру­гу којом би се објаснио наредни поступак Нова­ковићев: наредбе министра војног не обавезују Ге­нералштаб Србске војске Крајине, те он, Новаковић, не до­звољава да се мобилизација обнови. Углавном, Новаковић је оваквом одлуком одбио надлежност Владе Србске Крајине, а може се само претпоставити да је око свега тога био консултован и врховни командант, председник Србске Крајине Горан Хаџић. Он је, вероватно, подржао став Генерал­штаба а не Владе, иначе се не може друкчије објаснити овако трагично њихово разилажење око (не)предузимања од­го­вара­јућих мера за од­бра­ну државне територије у њенога становништва.

Уследила је хрватска офанзива, тачно онако како је онај унпрофорац обавестио министра Шпа­новића, 22. јануара. Као што је и било планирано, главнина хрватске војске упала је у Равне котаре, у небрањен простор, опљачкала и попа­лила села, а затечене цивиле побила. Остало је непознато да ли је генерал Миле Новаковић био тиме изненађен или, можда, “изне­на­ђен” на задовољавајући начин.

Сачуван је и запис да је “17. јануара, дакле пет дана пре агресије, у Книну наре­ђе­на мобилизација механизованог батаљона… хаубичког дивизи­она… и дела противавионског пука и оклопног батаљона. Одзив на мобилизацију 17. јануара био је слаб. Било је свега петнаест посто. После предузетих мера (није речено каквих мера – ИП) одзив до 18. јануара је дошао осамдесет посто. На дан агресије 22. јануара у Книну је… приведено шестсто тридесет девет војних обвезника. А ван Крајине нашло се у том тренутку хиљаду сто осамдесет три вој­на обвезника…”

Четири дана касније, студенти из Крајине и срб­ске Босне не помињући своју обавезу да малчице ратују, траже да Југословенска војска интервенише у Крајини – како друкчије него војно. А ја се питао има ли разлике између времена светих хиљаду триста каплара и ђачке заветрине “конструисане” тричетврт века касније. Србскоме народу јесте потребна мла­дост због своје будућности, али и младост има свету дуж­ност да, и због себе, брани свој народ и своју Отаџбину.

Нешто слично равнокотарској “стратегији” десило се и пред хрватску агресију 8. сеп­тембра 1993. године. Неколико дана пре овог датума, србска вој­ска је, вероватно по генералштабној наредби, уклонила за­пречне пешадијске и тенковске мине у подручју Медачког џепа. Тако је хрватска војска прешла “ослобођен” гранични појас и упала у једанаест србских села и заселака убијајући затечене цивиле. Хрвати нису поштедели ни домаће животиње, а све србске куће су попалили. Био је то најочигледнији подухват на­зван “спржена земља”, појам у хрватској усташкој тер­минологији, који ће бити примењен и у каснијим нападима на Србску Крајину.

На дан те агресије, Влада Србске Крајине написала је на­ре­д­бу Генералштабу да предузме све потребне мере не би ли се непријатељ избацио са крајишке државне територије, а сама је одбила сваку помисао на преговоре с Хрватском, све док се не елиминишу последице овог хрватског напада. Некако у исто вре­ме, територијална одбрана Лике (под четничким знамењима), на челу са Радем Чубрилом, кренула је у Медачки џеп. Доборо­вољци се поново јављају, са свих страна, а Генералштаб Мила Новаковића, по наговору Унпрофора, почиње посредне прего­воре са Хрватима. Наводни преговори, а заправо Унпрофоров диктат, гарантују да ће се хрватска војска повући, али се зато србској војсци забрањује повратак у Медачки џеп. Влада не прихвата постављене услове, али Генералштаб не обавештава­јући Владу о томе, потписује предложени “споразум”. Можда и као знак добре воље према “споразумно” расположеним Хрва­тима, крајишка војска хапси Рада Чубрила, због чега умало није дошло до међусрбског обрачуна. Срећом, сукоб је избегнут (њега се српски народ плашио више од рата са Хрватима), Раде Чубрило и припадници личких територијалних јединица су се примирили, али су зато почели да исписују пароле о “издај­ни­ч­кој Влади” и “издајничким генералима”.

У таквој ситуацији, кад се већ одустало од обрачуна с агре­сором на бојном пољу, Влади је преостало да новим прегово­рима покуша повратити суверенитет над територијама које су Хрвати заузели јуна 1992 (Миљевачки плато), јануара и сеп­тембра 1993. године. И, мада је србска страна успевала да пот­пише неке повољне споразуме, прилике “на терену” остајале су онакве какве су их претходно успостављале војне снаге, увек у корист Хрватске.

Кад се говори о Србској војсци Крајине у ово време, био би грех не споменути војни полигон Капетана Драгана, у Брушки, код Бенковца. Кад су га посетили високи службеници амери­ч­ког Конгреса и један од бивших заменика министра иностраних послова САД, били су запрепашћени високом обученошћу вој­ника и официра. Капетан Драган је демонстрирао војне вешти­не младих курсиста, на што Американци нису му могли а да му не честитају. Но, Американце су највише изненадили неки снимци из околине Спљета и Шибе­ни­ка. Била је то прича о Драгановим војницима у Спљету (да не би било преваре, они су се тамо сликали са хрватским новинама на којима се видео датум), обученим у хрватске униформе, док су развлачили жице свог пољског телефона. Углавном, били су то младићи рођени у Далмацији (неки и из мешаних бракова, србско-хрватских), па Хрвати нису њихово “хрватство” ни мо­ли довести у сумњу. Један међу њима био је из Смедерева, али је био “задужен” да ћути, како не би неком завичајном речју угро­зио целу групу.

Невезано са тим снимцима, кад је било одлучено да се, на самом почетку јуна 1993. године, нападне хрватска војска око Шибеника и Задра, записао сам да су момци Капетана Драгана, са њима и нешто вој­ни­ка из регуларних јединица Војске РСК (преобучени у усташке уни­фор­ме) били у Задру, да су регулисали саобраћај на магистра­ли (иначе под хрват­ском контролом), да су из хрватских артиље­ријских ору­ђа извла­чи­ли затвараче, да су као наводни хрватски драговољци логорова­ли на запоседнутој територији и тамо певали усташке песме. Из непознатих раз­лога они су се повукли (чини се да су том приликом два наша борца поги­нула), а нико од официра из Гене­рал­штаба није обавестио Владу по чијем се то наређењу десило.

После тога, Слободан Јарчевић, крајишки министар спољних послова, предложио је Влади да се Капетан Драган на­и­менује за главног инспектора војске и да се при сваком кор­пусу отвори по један његов центар за обуку. Влада је тај пред­лог усвојила и проследила Генералштабу, али се све дешавало како не треба: Капетан Драган послат је на “одмор” у Београд, а неко од официра (један или више њих, свеједно) затворио је његов камп и сву опрему однео незнано куд. По свој прилици, ту је наредбу издејствовала ратничка сујета Генералштаба Срб­ске војске Крајине.

Наставиће се…

Илија Петровић