Турска платформа мира: геополитички гамбит у срцу Балкана
Док званична Турска пред светском и регионалном јавношћу представља своју новопокренуту Балканску платформу мира као иницијативу засновану на идеји сарадње, стабилности и регионалног повезивања, суштина овог потеза, посматрана у ширем геополитичком контексту и са становишта реалне политике, указује на нешто сасвим друго, на покушај постепеног, али систематичног преузимања политичког примата Европске уније у региону у ком Брисел, упркос институционалној инфраструктури, губи и брзину и ауторитет.
На самиту одржаном у Истанбулу, у присуству представника Босне и Херцеговине, Србије, Црне Горе и Северне Македоније, турски министар спољних послова Хакан Фидан говорио је о потреби за унутарбалканским поверењем, дијалогом и стабилношћу коју не треба, како је рекао, намењивати спољним актерима, већ градити унутар региона. Управо та реченица, колико год звучала као конструктивна порука, кључна је за разумевање праве намере Анкаре, јер она имплицира да се Европа, односно Европска унија, више не сматра пожељним или легитимним оквиром за посредовање и интеграцију, већ страном силом чији утицај треба смањити, заобилазећи га кроз алтернативне моделе.
Није, дакле, реч о комплементарности с европским структурама, како то дипломатски пажљиво формулише турска страна, већ о намери да се политички вакуум на Балкану, насталој као последица институционалне исцрпљености Брисела, попуни новом политичком архитектуром под турским вођством, што се не крије ни у званичним објашњењима која овај простор описују као стратешки, културни и енергетски чвор Европе, Блиског истока и Црног мора.
У том смислу, треба посебно истаћи да Турска у овај процес не улази као равноправни партнер или дискретни посредник, већ као сила са конкретним геополитичким амбицијама, ослоњена на историјску меморију османске доминације, културно-религијску повезаност са деловима муслиманског становништва у региону и, што је можда најважније, као чланица НАТО савеза која већ годинама делује паралелно са и често у контрадикцији са западним интересима.
Занемарити улогу Турске као „муслиманске руке“ унутар европског безбедносно-политичког система значило би свесно затварати очи пред чињеницом да се овом иницијативом не гради мир, већ утврђује нова зона утицаја, кроз коју Турска добија инструмент директне политичке артикулације у земљама у којима су Европска унија и Сједињене Америчке Државе до сада доминирале путем НВО сектора, кредитних механизама и међународних мисија.
Управо зато ова турска иницијатива представља више од регионалне платформе — она представља структуру потенцијалне нове политичке осе у којој би Анкара преузела улогу кључног координатора политичких, енергетских и инфраструктурних процеса у региону, уз прећутну или отворену подршку локалних елита које виде у Турској партнера вољног да брже делује и пружа конкретније резултате него што је то Брисел у стању да понуди.
Ако узмемо у обзир да Турска истовремено води агресивну регионалну политику на Блиском истоку, користи енергетску дипломатију као средство притиска и не оклева да у тренуцима конфликта заузме асиметричне позиције у односу на своје НАТО партнере, онда је јасно да њена улога на Балкану не може бити тумачена као неутрална или посредничка, већ као пројекција утицаја који има за циљ редефинисање регионалног поретка у складу са турским државним интересима, а не интересима балканских народа.
Балкан, по ко зна који пут у својој модерној историји, постаје терен на коме се, под маском стабилизације и повезивања, одигравају процеси геополитичког прекрајања, у којима се, као и увек, под велом помоћи, скривају намере оних који не желе да помогну већ да управљају.
Никола Вуксановић / Васељенска
