Хоће ли НАТО запалити украјинско буре барута?

Како протумачити најаву НАТО-а да ће током ове године с Украјином одржати осам војних вежби поред обала Крима? И да ли ће Русија све то пасивно посматрати?

У седишту НАТО-а у Бриселу ових дана припрема се нова стратегија до 2030. године. Како се истиче, тежишна тачка новог „ратног плана“ биће, очекивано, супротстављање Русији. На тај начин, верују стратези Алијансе, биће могуће продужити живот и пронаћи сврху постојања овог војног савеза са САД на челу. Што би се, народски, рекло – да нема Русије, требало би је измислити. Недостатак ове стратегије је што одржавање конфронтације с Москвом све више кошта, како у финансијском, тако и у безбедносном смислу, јер са собом доноси гомилање трупа и наоружања на руским границама, све већу мобилизацију људи и ресурса, као и екстремно повећани степен ратне психозе, где се ствара утисак да председник Владимир Путин и његове трупе само што нису „прегазили реку“ и кренули у освајање демократског, слободног света. Занемарује се, при томе, једна ствар: није Путин довео своју војску на границе САД, Британије, Француске, Немачке, или Хрватске, Словеније и Пољске – већ обрнуто. Војници и ратна техника са Запада годинама неометано пристижу и базирају се на пушкомет од Русије. Док западни, демократски медији вичу: „Држите агресора“!

Ратни перформанс

Предстојећа НАТО војна вежба „Заштитник Европе 2021“ најбољи је пример. Не само што ће десетине хиљада војника западне алијансе, од марта па све до јуна, увежбавати ратне вештине на територији углавном источне Европе, већ се то ради и уз отворено кршење међународног права, јер се у ратне игре увлаче и територије које за то не би смеле да служе, пошто су под протекторатом Уједињених нација, као што је Косово и Метохија. Тако ће се међу „27 нација учесница“ наћи чак две албанске: Албанија, али и „Косово“. Исто важи и за „16 нација домаћина“, јер ће се НАТО савезници обучавати и на територији јужне српске покрајине и уз учешће „косовских безбедносних снага“, као и у Албанији. Али и у Македонији, Црној Гори, Босни и Херцеговини, Хрватској, Словенији, Мађарској, Румунији, Бугарској, Грчкој… Србија ће се тако наћи у НАТО „тренинг окружењу“, као једина на Балкану која остаје изван четворомесечног „ратног перформанса“. На Прибалтику, иста слика. Литванија и Естонија угостиће америчке пилоте и падобранце, уз вежбе бојевог гађања на полигонима уз границу с Русијом.

Тако се НАТО враћа коренима. Саздан у Хладном рату као инструмент војног притиска на Москву, после распуштања Варшавског пакта пре 30 година изгубио је сваку сврху. Његова прва и једина војна операција била је агресија 1999. на СРЈ, да би од 2001. био ангажован и у Авганистану, али више у форми „коалиције вољних“ са САД на челу; тамо неуспешно већ две деценије уводи демократију, имајући у виду да у тој централноазијској земљи не постоји фронт, већ се борба води против флуидног непријатеља, коме је наклоњен велики део локалног становништва. У последње време Вашингтон своје стратегије гради и против Кине, окупљајући савезнике и на Далеком истоку, с Јужном Корејом и Јапаном на челу. Већ на први поглед јасно је да је реч о преамбициозним плановима, с огромним растезањем снаге, па није ни чудо што Америка упада из кризе у кризу. Покушај истовременог обуздавања две од три најмоћније силе света превелик је залогај и за „једину преосталу суперсилу“. То је одавно јасно и Вашингтону, али не одустаје, већ игра на све или ништа, повлачећи за собом и друге који га (не)вољно следе. Јер они који не желе – добију притиске и санкције.

Занимљиво је да нова НАТО стратегија, очито, више нема „међународни тероризам“ на првом месту списка претњи, јер је то сада Русија. И још занимљивије: то је иста она Русија која је разбила међународне терористе на њиховом изворишту, у Сирији и – заједно са савезницима – широм Блиског истока. У вези с пореклом и циљевима тог међународног тероризма, који је деценијама усмераван на борбу против руских интереса, и држање европских нација у страху од бомби и крвавих масакара, могло би се доста тога испричати. Неком другом приликом. Јасно је тек да његови корени и темељи нису оригинално у планинама Хиндукуша.

„Вирус“ у оку САД

Посебно велики притисак на НАТО савезнике Вашингтон врши поводом изградње руско-немачког гасовода „Северни ток 2“. Американци су свесни какву претњу по њихове интересе доноси формирање снажне енергетске заједнице Москве и Берлина, засноване на реалним интересима и великој узајамној користи. И какве ће то перспективе отворити за будућност, не само у немачко-руским односима већ и широм европског континента. Јер тиме се потпуно избијају адути из руку онима који Русију представљају као претњу и постало би очигледно да је то сила која доприноси просперитету, бољем животу, радним местима и – на крају крајева – већој стабилности и безбедности. То је опасан „вирус“ којим су, како подозревају Американци, Немци већ поприлично заражени, па је сада главни циљ спречавање да се прошири на целом подручју Европе. Зато Русија мора бити претња, агресор; за њу не сме бити лепе речи. Из истих разлога то важи и за Кину, која европским нацијама нуди инвестиције и развој, без политичких условљавања.

Како је Европљанима објаснио амерички државни секретар Ентони Блинкен, сви укључени у изградњу „Северног тока 2“ морају одмах да се повуку! Иначе, следе „савезничке санкције“. Према његовим речима, овај пројекат је лош за Европу, „у супротности је са циљевима ЕУ и може да подрије интересе Украјине, Пољске и низа других наших блиских партнера и савезника“. Дакле, интереси једних „партнера и савезника“ Вашингтону су ближи и важнији од оних других, попут Немачке на пример, чији развој и привредни раст директно зависе од испорука јефтиног руског гаса. А велико је питање, наравно, да ли је заиста у украјинском и пољском интересу да буду на „првој линији ватре“ против Русије, или ће дугорочно од тога имати много штете. Дирљива је америчка брига за добробит и „циљеве ЕУ“, али главни проблем за Европу и даље остаје исти: растрзаност између САД, с једне, и Кине и Русије, с друге стране. Ова подела присутна је и међу грађанима и међу елитама ЕУ, а све чешће и међу државама.

Сигнали из Кијева

Као да у потпуности игнорише забринутост немало чланица о овим питањима, генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг најављује „озбиљно јачање“ војне алијансе кроз сарадњу с Грузијом и Украјином. На страну то што ове две државе не контролишу ни сопствене територије услед сукоба с Русијом, али не постоје ни најмање шансе да „јачање“ преко Украјине и Грузије не одведе цео НАТО у конфликт с Москвом. Како протумачити најаву НАТО-а да ће током ове године с Украјином одржати осам војних вежби поред обала Крима? Многи Европљани у свему томе не желе да учествују, свесни да могу имати само штету, али њих нико и не пита. „Спроводимо озбиљно јачање. Распоредили смо борбене групе на источном крилу НАТО-а, спроводимо велике маневре. Активизирамо сарадњу с партнерима као што су Грузија и Украјина. Мислим да то шаље јасан сигнал сваком потенцијалном противнику НАТО-а“, каже Столтенберг. Он отворено говори о томе да „распоређивањем борбених група“ на руској граници шаље сигнал „потенцијалном“ противнику. Размишља ли о томе како ће Москва протумачити тај сигнал? Као најаву агресије? Или баш зато тако и говори?

Део одговора даје руски сенатор Алексеј Пушков, говорећи о „свеопштем распиривању хистерије“ поводом руске енклаве Калињинград, коју је Москва последњих година, као одговор на ширење НАТО-а, претворила у неосвојиву тврђаву на Балтику. „САД и НАТО морају стално држати ову тему да би оправдали преплављивање Прибалтика, Пољске и Балтичког мора својим оружаним снагама, те увлачити у војне маневре НАТО-а Финску, а такође и гурати Шведску, где постоје значајне проатлантске снаге, ка уласку у алијансу, упркос њеном неутралном статусу. Без такве аналитичарске хистерије НАТО ће изгубити смисао као војна организација и преостаће му само да промовише ЛГБТ права“, рекао је Пушков. Маневре „Заштитник Европе“ као усмерене против РФ описује и Константин Гаврилов, шеф руске делегације на преговорима у Бечу о војној безбедности и контроли наоружања, указујући да САД у оквиру ових вежби допремају људе и технику, јачајући тако војну инфраструктуру.

Да све то није безазлено види се и по томе што се америчке и НАТО стратегије све више „врте“ око Украјине, бурета барута на руској граници. Осим „Северног тока“, где је Вашингтон наводно забринут због украјинских интереса, ових дана и из Кијева стижу још два сигнала. Најпре је 24. марта председник Владимир Зеленски утврдио „стратегију за враћање Крима“, којом се одређују мере „дипломатског, војног, економског, информационог, хуманитарног и другог карактера“ за „реинтеграцију привремено окупиране територије“. Два дана касније Зеленски је потписао још једну стратегију, овог пута о војној безбедности, а којом се прокламује главни циљ – приступање НАТО-у. Овом стратегијом, баш као преписаном из НАТО буквара, Русија се оптужује за „привремену окупацију дела територије Украјине и Грузије“, али и за дестабилизацију на најширем подручју, од Балтика до Кавказа. Због „деловања Русије на регионалном нивоу“, највећу претњу представља „могућност дестабилизације ситуације у балтичком, црноморском и кавкаском региону, као и на Балкану и у источној Европи“, наводе у Кијеву.

Мане „генијалног“ плана

Тако се враћамо на сам почетак. Америчко увлачење НАТО савезника у сукоб с Москвом и гомилање наоружања и војних потенцијала на руским границама, постало је само себи циљ. Круна ове идеје је да „савезници“ то чине из сопствених средстава, одржавајући скупе војне капацитете и купујући америчко наоружање, истовремено одбацујући сваку врсту економске и политичке сарадње с Москвом и Пекингом.

План је – колико једноставан, толико и генијалан – идеално замишљен, попут геостратешког „перпетуум мобиле“, али има бар две мане. Прва је што многи у ЕУ не желе вазалну, већ суверену националну политику. А други, мало већи проблем, јесте то што Пекинг и Москва нису спремни да пасивно посматрају како неко окреће Европу против њих, убеђујући је да јој прете „малигни руско-кинески утицај“ и агресија с Истока.

Ово су опасне идеје којима се дубоко подривају стабилност и поверење у Европи, неопходни да би континент живео у миру. Зато треба очекивати асиметрични руско-кинески одговор на ове претње. Тај одговор неће бити агресиван, али због тога не и мање ефикасан.

Бојан Билбија / Печат

[table id=1 /]

БОНУС ВИДЕО: