Да ли се комунистима прохтело да поново узјашу

Због чега овај текст. Незнано којим поводом, да ли по наруџбини, да ли личном предузимљивошћу, 24. јануара 2019(7527), го­дине, око 18:30, у “Вестима” Прве “српске” телевизије из Земуна (са националном фреквенцијом), једна женска особа, највероват­ни­је праунука неког “важног” заточника леве идеологије, за(б)луд­на скојевка, закас­не­ла партизанка, неостварена другарица-поли­тич­ки комесар, одржала је, у оргазмичком заносу, ватрен говор про­тив својих неидентификованих неистомишљеника о вредно­ст­и­ма поменуте идеологије и њеним “ослободилачким” носиоци­ма. За ту прилику, све такве она је “произвела” у фашисте и разне друге непријатеље.

Како њену идеоугодну причу нисам пратио да бих из ње нешто научио, само сам запазио озбиљне претње онима који су се дрзнули да у нечему, не знам чему, изједначе партизане и четнике, али и онима који су рехабилитовали Дражу Михаиловића. Помињан је и неки осуђеник из неког Националног строја, а могло би бити да ће све то платити Војислав Шешељ уз чије је име поменут неки ратни злочинац из Хага, а све то засољено је куповином не­какве куће у Хртковцима; не знам тачно где је то и ко то купује.

Комунисти и хрватске усташе заједно јашу. И, ко зна због чега, помислио сам да би недавно поражени “леваци” хтели да поново узјашу, а да је горепоменута женска особа била (зло)употребљена да нам то најави.

Кажем: (зло)употребљена, пошто јој можда није познато (као ни њеним уредницима у Првој “српској” телевизији) да су се јуна 1935. године, у затвору у Сремској Митровици, “вођство Хрватског народног Усташког покрета и вођство Комунистичке стран­ке у Краљевини Југославији, овлашћено и споразумно са свима Хрватима легалних и илегалних формација”, споразумели да “на себе… преузму дужност заједничке борбе и међусобно помагање у сваком случају потребе до постигнутог циља: РАСПАДАЊЕ ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ДРЖАВЕ И СВЕГА ШТО ЈЕ СРПСКО И ПРАВОСЛАВНО”. Образложено је то жељом “Хрватског наро­да да ће икада доћи час ослобођења испод српског јарма”, и исто­ричним објашњењем “Југословенске Комунистичке странке… да комунизирање Балканског полуострва не може доћи док се не сломи кичма српства и православља, јер је познато да су то два фактора која су омела продирање Османлија на запад и Аустрије на исток”.

У једној својој књизи мемоарског карактера, Милован Ђилас, зван и “Принц Политбироа”, један од најзна­чај­нијих комуни­стичких идеолога југословенског ратног времена, ка­зује да су ус­та­ше пристале на сарадњу са србским комунистима, и признавале их, само због тога што су сматрали да су они, “постајући кому­ни­сти пре­стали бити Срби”.

У духу поменутог споразума, Јосип Броз, много познатији као ДругТитоЈашеНаЧелуКолоне, у улози генералног секретара Комунистичке партије Југославије, пред сам рат (после двадесетседмомартовског пуча) издао је поверљиву директиву свима пар­тиј­ским комитетима да пруже “сву нужну подршку усташама, Ма­кедонцима, Албанцима и другим на­ционалним организација­ма уколико би оне могле допринети што бржем збацивању сада­шњег режима. Помоћ треба пружити и црногорским сепарати­сти­ма, ако прихвате антиројалистичку ли­нију у Црној Гори”. Са таквим “за­слугама”, он је могао остати у Загребу радећи партијски посао све до краја маја 1941. године, када је, без икаквих “граничних” про­блема, прешао у Београд. “Неки Срби-комунисти уживали су го­сто­при­м­ство усташке државе… Светозар Вукмановић се сло­бод­но кретао по Независној Држави Хрватској, па се чак и лечио у ус­ташкој болници. Својим везама омогућио је Едуарду Карделију, познатијем као Едвард Кардељ, да добије усташку пропусницу да из Сара­је­ва отпутује у Љубљану, да успут сврати у Загреб и тамо, са зна­њем усташких власти, с Владимиром Велебитом, остане два месе­ца.

Према сведо чењу архитекте Предрага Пеђе Ристића, када се, крајем пролећа 1941. године, његова породица запутила с мо­ра, кући, у Београд, “у Сарајеву су се променили путници. У ‘ћи­ру’ је ушао и наш комшија, познати револуционар Владимир, кога смо знали из Боб клуба. Неки Дедијери су становали у почетку Ситничке улице. Путовали смо преко… Пала, а окупациона граница већ је била успостављена. На граници са окупираном Србијом већ је контролу вршио немачки војник. Било нам је лакше, јер му је отац показао оригинални аусвајс и Немац му је салутирао. Међу­тим, друге је Немац са сарадницима испитивао и малтретирао. На изненађење, наш је комшија Владимир Дедијер показао своју ко­мунистичку партијску књижицу и немачки војник му је такође са­лутирао! Било је то сигурно пре 22. јуна… дан до кога су комуни­сти отворено сарађивали са Немцима”.

У Србији 1941 – рат или тероризам. И није јој било познато (али ни њеним уредницима у Првој “српској” телевизији) да су, током 1941. године, партизански одреди у Србији, уме­сто против не­мачког окупатора, “ратовали” против жандарме­риј­ских патрола (као оно у Белој Цркви, на Ивањдан, “устаничким пиштољем”, у леђа србским жандармима) и жандармеријских стани­ца по срб­ски­м селима, против оп­штин­ских надлештава, против пошта и телеграфа, против порес­ких служби и железничких станица… А како јој то није било познато (али ни њеним уредницима у Првој “српској” телевизији), није могло допрети до свести ни њој ни њеним уредни­цима у Првој “српској” телевизији да се све те “ставке” сматрају тероризмом, будући да та појава, по дефиницији, није ништа друго до “смишљена упо­треба незаконитог насиља или при­јетње незако­нитим насиљем ра­ди усађивања страха, с намјером присиљавања или застраши­вања власти или друштва како би се постигли ци­љеви који су опћенито политички, вјерски или идео­лошки”. Па­љење општин­ских, судских и порес­ких архива сматрало се пр­вим кораком к ос­тварењу комунистичког обећања да ће по­сле рата сви бити јед­на­ки, да после рата неће више бити пореза, да по­родица више неће бити потребна… Како то пише Мицхаел Сзасзки­е­њицз у тексту Злочи­на­чко убиство ђенерала Драже Михаилови­ћа, 24. 2. 2005, – Бал­кан­форум – Гесцхицхте унд Култур, “устанак у Ср­бији је био обичан пљачкашки поход на србског домаћина. Паље­не су општинске књиге само зато да се не зна ко је власник ко­је имовине… Црквене књиге су паљене да се не зна ко су роди­те­љи а ко су им деца… Био је (то једини начин) да се уништи про­шлост, да све почне од данас”. Баш као што то чини свака рево­лу­ција.

Дотичну женску особу (али ни њене уреднике у Првој “српској” телевизији) не треба ни подсећати на наредбу немачке војне команде да за једног убијеног Немца треба стрељати сто Срба а за рањеног педесет, пошто би јој могло бити познато да је у Кра­гу­јевцу, 21. октобра 1941. године, према тврдњи војног тужиоца на суђењу Дражи Михаиловићу, стрељано око седам хиљада људи.

Уистину, у овом случају барата се насумичним бројкама, по­што и Војна енциклопедија, 4 Јакац-Лафет, Друго изданје, Београд 1972, 680, баш као да се ради о злочину “из чиста мира” и прикривајући чињеницу да се ради о одмазди за погибију немачких војиика у оружаном сукобу са партизанима, пише да “када су немачки окупатори… у Србији планирали да јаким снагама истребе српски на­род да би створили застрашујући пример, изабрали су поред дру­ги­х места и Крагујевац, где су извршили иајтежи и најмасовнији злочин… (и) стрељале 21. Џ 1941. више хиљада људи”. Са своје стране, Хронологија ослободилачке борбе народа Југославије 1941-1945, вели да је стрељано “око 7.000” грађана. (Наредба о стрељању сто Срба за једног погинулог Нем­ца и педесет за једног рањеног ва­жила је све до септембра 1943. године, када је ђенерал Недић по­сетио Хитлера и убедио га да Немци одустану од те своје наредбе. У првом тренутку Хитлер је рекао да су га Срби два пута за срце ујели – први пут марта исте године, када су од­били Тројни пакт,а други пут када су и после капитулације напали немачку војску – и треба стрељати не стотину за једног већ хиљаду за једног. И рекао је да ће, ако га Срби још једном уједу за срце, сравнити Србију јер је она незахвална).

Према званичном немачком податку, до одмазде је дошло после једног партизанског напада у коме је погинуло девет Немаца (убијени су били физички унакажени: једнима су биле ископане очи, другима, потпуно голим, били су одсечени удови, трећи су били располовљени и доњи до трупа је био постављен са ногама у вис, у облику латиничног слова “В” – Вицторy, победа), а рањено двадесет се­дам; један од рањених умро је од задобијених рана. За од­маз­ду се, дакле, рачунало са десет мртвих и двадесет шест рање­них, тако да је, према истом извору, немачком (а тамо је све то педантно иузрачунато), стрељано 2.300 Срба.

Партизани бирају ратног противника. Можда помињаној женској особи (али ни њеним уредницима у Првој “српској” телеви­зији) није познато да је као упечатљив траг парти­занске ратне “технологије” ос­тала наредба Врховне партизан­ске команде (Стро­го Пов. број 39. од 27. децембра 1941), коју је свим партизанским команданти­ма и политичким комесарима на положајима упутио Арсо Јовановић, до рата капетан прве класе Југо­сло­венске кра­љев­ске војске, у рату начел­ник Штаба исте те Ко­манде, потоњи ге­нерал-пуковник.

У наредби је недво­сми­с­ле­но ис­так­нуто да је “личност Драже Михаи­ловића и његов ошт­ри дух јасно увидео право стање ствари и знао је јасно и разговетно да прикаже југословенским народима пого­тово српском са ким и у ком правцу југословенски партизани воде борбу. Поред овога његова личност и храброст окупила је око себе све­укупни српски народ и све најбоље борце; због чега морал, поуз­да­ње и вера у по­бе­ду слабе сваког дана код наших бор­бе­них једи­ни­ца, а тим пре што сви резултати наших до сада вође­них бор­би са чет­ницима, забеле­жени су код ове команде као по­све равни нули. Последице овак­вих по нашу ствар поражавајућих неуспеха, без об­зира на изнете чињенице, односно ауторитета Ми­хаиловића, вођ­ство ове коман­де у многим правцима може са пра­вом пригова­ра­ти партизанским командантима и пол(итичким) ко­ме­сарима, а на­име: што се нису до сада стриктно придржавали комунистичке иде­ологије и да су се у до­садашњим војним и поли­тичким акци­ја­ма као и у правцу пропа­гандистичком у свему пока­зи­вали кукави­ч­ки и не­спо­собни својих задатака и положаја за које су се за ове дане пу­них двадесет го­ди­на спремали…

…С тога, а под претњом смртне казне, НАРЕЂУ­ЈЕМ:

1. Да се команданти и пол. комесари, официри, подофицири, каплари и војници свих родова имају безусловно у будуће у свим правцима придржавати и покоравати комунистичкој идеологији.

2. Дражу Михаиловића и његове војне и политичке сарад­ни­ке треба што пре ликвидирати (види наредбу ове Команде од 11. дец. 1941. г., под строго пов. број 14).

3. Против окупатора комунистичке јединице не могу се борити, зато што је окупатор и сувише јак, што је способан и спре­ман да уништи једним замахом нашу целокупну организацију, ако то интереси буду захтевали. Снаге окупатора су врло јаке и свака на­ша борба против окупатора унапред је осуђена на пропаст. (Били су комунисти у праву, јер и званични немачки подаци казују да је немачка вој­на сила у окршајима по Југославији од 1941. до 1945. године имала мање од тридесет хиљада погинулих, рањених и несталих војника; зна ли се то, мора се поставити питање с ким су то партизани ратовали без­мало четири године – ИП).

4. Такође и са усташама бесмислено би било са наше стране да се води ма каква војна акција с обзиром на њихово модерно наоружавање од стране окупатора, а друго што усташе у овом по нас згодном времену истребљују српски народ који је у огромној већини против нас. Наш задатак није у томе, да се организује борба против окупатора и усташа, јер бисмо у том случају потпу­но ос­лабили сасвим узалудно завршну фазу борбе за наше ослобођење када ће нам снага бити најпотребнија. Окупатора има да скрше и отерају из наше земље светски догађаји и Совјетски Са­вез, наша мајка. Живео СССР! За нас је комунисте најважније у томе: орга­ни­зовати покрет и прикупити снаге против четника. Четници су наш први непријатељ, против кога треба употребити сва могућа и немогућа средства ради њиховог уништења, јер на други начин њихов отпор не може се сломити.

5. Да би се код окупатора могао изазвати већи гњев и реакција против српског народа, командантима стављам у дужност да из својих подручја и борбених јединица изаберу најпоузданије и најхрабрије другове којима ставити у задатак, да с времена на вре­ме из заседа убијају по једног или више окупаторских војника, ка­ко би окупатор на основу тога предузимао репресалије против непо­слушног српског народа и његовог вођства. (Ово као ‘логи­стичка подршка’ немачкој наредби да се за једног погинулог не­мачког војника стреља сто Срба а за једног рањеног педесет, што је окто­бра 1941. године завило Крагујевац у црно – ИП).

Примена управо цитиране Наредбе. Из исте кухиње, јер је један од потписника био Милован Ђи­лас, члан Политичког бироа Комунистичке партије Југославије (КПЈ), члан Врховног штаба и опуномоћени делегат Централног коми­те­та за Црну Гору са ван­ред­ним овлашћењима (други потписник био је Владо Мартиновић Бајица), 5. фебруара 1942. године изашла је Наредба КПЈ за Црну Гору, Боку и Санџак, под ознаком “Строго повјерљиво”, у следећем тексту:

“НАРЕЂУЈЕМО:

Командантима и политичким комесарима са подручја: Колаши­на, Мојковца, Берана, Бијелог Поља и Андријевице, да одмах без размишљања и тражења неких додатних објашњења под хит­но организује напад на васојевићко племе јер су они велики – Срби.

Њих треба најстрожије казнити убијајући све редом, све за кога се зна да није за нашу идеологију. Не руководећи се на пол и старост, жене и дјецу, не питајући никога за кривца. Куће конфисковати, а потом запалити, стоку заплијенити.

Уколико би неко од партизанских војника покушао да не поступи по овој наредби, команданти имају такве на лицу мјеста стрељати.

Приликом напада на Васојевиће партизанска војска мора добро водити рачуна, да не дође до сукоба између њих и окупатор­ске војске, коју наше партизанске јединице не смију да нападају, при­др­жавајући се строго наредбе Врховне партизанске команде из­да­те 27.12.1941. године а са којом су упознати сви наши коман­данти и политички комесари и повјереници”.

Макар колико ова наредба била “строго повјерљива”, убрзо су “послате поруке свим вођама устанка (у Васојевићим) да се спремамо за одбрану од комунистичке напасти…. јер се прочула вијест да су комунисти у Андријевачком срезу основали Комски одред. Нека шака комуниста и мали дио омладине која је пришла комунистима. Тај Комски одред… по свом садизму, дивљаштву и нечовјечности превазишао је све партизанске одреде у Црној Гори… Најважнији задатак тог Комског одреда је прављење спискова за ликвидацију и сама ликвидација”.

Сарадња у Јасеновцу. Најстравичнији пример комунистичко­-ус­ташке сарадње био је логор у Јасеновцу који је под посебном кому­нистичком зашти­том остао “активан” до краја априла 1945. године, дакле, и у време кад су сви Хитлерови концентрациони логори били угашени. Оне парти­занске команданте, као Николу Демоњу ‡ на пример, који су пред­лагали да се Јасеновац нападне и неутралише, брзо је стизао метак у поти­љак, да би после тога били проглашавани за народне херо­је. Заслуге за тако “дуг живот” Јасеновца припа­да­ју, пре свега, Вла­димиру Куперштајну, позна­том по презимену Бакарић, али се не зна у чије заслуге спада не­станак педантно вођеног списка од преко милион поби­јених лого­ра­ша, ко­ји је, после заузећа Јасеновца, Исидор Леви предао ко­ман­ди у Новској. Тај детаљ је посебно важан због тога што је, касније, у време док је “љуљано братско и јединствено новорођенче”, “не­станак” тога списка омо­гућио хрватским властима (и исто­ри­ча­ри­ма, наравно) да уствр­де како је Ја­сеновац, у ствари, био “тури­стичка дестина­ци­ја” и да су Срби тамо само слу­ча­ј­но могли нале­тети гла­вом на маљ или гр­лом на каму. Али је ва­жан и у још једном сми­слу: недавно се по­казало да се та нај­стра­шнија кланица српског народа не налази ни на јед­ном по­пису слич­них фа­ши­стичких стра­ти­шта. Броз и његови другови, и другови њихових другова, добрим длом бивши Срби, успе­ли су врло брзо да “зата­шкају” Јасе­новац, да га сруше, по­равнају и претворе у излетиште или, можда, игралиште за голф. То је, ко­начно, послужило Стеви Кра­јачићу, једином човеку од Брозо­вог не­ограниченог повере­ња и његовом иза­сла­нику на после­ра­т­ном откривању споменика у Јасеновцу да, уз пијану псовку, кон­ста­тује “да су Хрвати тамо ипак побили пре­мало Срба”.

Усташко-партизанска сарадња могла се приметити и приликом заробљавања четника и усташа. Кад год су партизани заро­били четнике знало се шта их чека; према њима није било мило­сти… Према заробљеним усташама партизани су друкчије посту­пали. Приликом партизанског напада на Подлапачу, Партија је наредила да се усташе не убијају, него да се живи хватају, а “ако не можемо да их похватамо живе да на њих не пуцамо, пошто су то све добри, заведени Хрвати”…

И није искључено да код Блајбурга, у Аустрији, тамо где Хрвати годинама величају своје усташке претке, и нису побијене ус­та­ше него “неки други”. Зашто би тамо био убијен иједан усташа ка­да је, после пробоја Сремског фронта, партизанским јединицама било наређено да се усташки бегунци испред њих не нападају, те да тамо, у Аустрији, није било заинтересованих да пуцају у њих.

Партизанско чишћење од Срба. Као што су усташе радиле на остварењу етнички чисте Хрва­т­ске вршећи покољ србског становништва, тако су и партизани то радили, само на други начин. Партизанска команда би послала своје јединице са­стављене од Срба против усташа, а усташама би унапред јавила да се спреме и дочекају напад. Тако је од 114 бораца Нитоњине че­те против усташа (на Удбини, 3. јуна 1942) остало живих само 12… У нападу на Косињ, 31. јула исте године партизани су изгубили 350 бораца, а после месец дана на истом месту 650 мобилисаних Ср­ба, усташе, унапред обавештене, дочекале су их у пуној спрем­но­сти и покосиле.

Било је и других метода (сарадње)… Док су један део својих јединица сла­ле у борбу против четника, друге партизанске јединице слале су на простор где је то било бесциљно, тако да би усташе на дру­гом месту могле да изврше покољ незаштићеног српског ста­новништва. У децембру 1942. године, док су се две партизанске бри­гаде бориле против четника у Босанском Грахову и по запад­ној Лици, а трећа бригада бесциљно шетала по Кордуну, усташе су искористиле прилику и упале у српска села Јошане, Пећане, Ви­сућ и Селиште и поклале око 900 деце, жена и стараца.

За време такозване четврте офанзиве (на Кордуну и Банији, током зиме 1943), Партија је присилила око 60.000 жена, деце и стараца на пут према Босни, у потпуну неизвесност, уместо да се, ка­ко је то тражио четнички командант Кордуна Јоца Јеремић, пребаце на четничку територију; од тих избеглица, у условима најцр­ње зиме, преко 40.000 помрло је од хладноће, голотиње и глади. Да би трагедија била још већа, парти­за­н­ска команда је, после те “офанзиве”, око 700 стараца и старица ко­ји нису могли због ста­рости да се укључе у избегличку колону, окривила за “сарадњу с окупатором” и осудила их на смрт.

Августа 1942. године усташка црна легија стигла је на Купрешко поље, у исто време кад је на Купрешку висораван стигао и Ти­то са партизанским јединицама. Србски живаљ је рачунао да ће им партизани стати у одбрану, али је Тито издао наредбу Пеку Дап­чевићу, команданту Четврте пролетерске бригаде да, “уколи­ко усташе стигну у купрешка села да им се не супротставља. Нека се сељаци сами бране”. Усташе су поступиле по Брозовој жељи: поклали су и спалили још 300 Срба.

Никола Плећаш пише да су “хрватски комунистички партијци Србе и тужили, и судили, и слали на губилиште. Под Ралети­ном и у Лаудовом Гају, као и у многим другим местима Крајине под утицајем Комунистичке партије Хрватске убијено је око 250.000 Срба током четири године рата. У сваком случају, ови су Срби били жртве хрватске усташко-комунистичке спреге. Само на тери­торији мале Лике Партија је побила око 15.000 Срба, који су са­храњивани у масовним гробницама, углавном у Подлапачи, Лау­до­вом Гају и на Каменском”.

“Кад се дају изјаве о хрватским убиствима Срба у прошлом рату (Другом светском – ИП), најчешће се наводе цифре које не представљају стварност, чак и кад истинито приказују саме догађаје. Прави број, односно број који представља пуну количину српских жртава, је она ужасна цифра о којој сви Срби без разлике треба да мисле. Наиме, да је пораст становништва Лике, у раз­до­бљу од 1874. до 1944, ишао својим природним током, према једној студији број становника у 1944 години би доспео до 530.000. Међу­тим, у Лици је у 1944 години живело само 120.000 српских душа, што значи један мањак од 410.000. Зато је неправилно говорити о то­ме како су у прошлом рату хрватски франковци, усташе и ко­му­нисти побили само око 200.000 личких Срба. Пошто су поби­јени великим делом млади људи, који су тек започели да стварају породична гнезда и да имају децу (а многима од њих то још није било ни дато – ИП), логично се може закључити да мањак од 410.000 становника у Лици представља резултат уништ­е­ња Срба од стра­не Хрвата током оба прошла велика рата, посеб­но Другог. Слич­на врста мањка постоји и у свим другим покра­ји­нама где год је Хр­ватима било могуће да уништавају Србе под протекцијом прво Ау­стрије, потом Немачке или Италије, као и под заштитом људи као што су били Черчил и Стаљин”. По тој истој ло­гици, сасвим је тачан закључак до кога се дошло у Србској право­слав­ној цркви да је србски народ током Другог светског рата стварно изгубио 2,410.000 људских живота.

Мржња према Србству као заслуга. Као проверени ученици својих бољше­ви­чких учитеља, и југословенски ко­мунисти у потпу­ности су се уклапали у бољшевичке шеме. Отуд, у некадашњој Комуни­стичкој партији Југославије, као и у Савезу комуниста Ју­го­славије, ње­ном настављачу, постојала је “хијерархи­зована струк­тура про­фе­сио­налних кадрова која се одржава лич­ном лоја­л­но­шћу претпо­стављенима и безу­словном послушно­шћу” и у њему се “демо­кра­т­ски централизам своди на то да руководиоци одлучују, а чланство беспоговорно извршава те одлуке.” И јасно је да из таквога мен­талног склопа није могао проистећи никакав бољи резултат од онога пред којим се србски народ нашао: неуки (недошколовани или нешколавани) функционери постајали су носи­оци беспризив­них истина и мера националне па­мети, па су и универзитети по­чели да се “ките” именима оних који нису ни сту­ди­рали на њима, а дипломирали – ни случајно.

Све комунистичке заслуге своде се на то да је њихова партија, као екс­позитура Комунистичке интер­национале, припремила терен за дефини­тиван слом србског народа. Да би се тај циљ остварио, рачунало се на примену најбруталнијих средстава, али и на савезништво са свим снагама које су се залагале за рушење тек ус­постављене ју­гословенске државе.

Споменица Динарске четничке дивизије (објављена у два тома – први у Канади 1993, а други у САД 1998) казује да су“две најопасније групе у Краљевини Југославији, које су плански и интензивно радиле на рушењу Југославије, биле комунисти и уста­ше: први – интернационалисти и богоборни атеисти, а други – екс­тремни хрватски националисти и верски (римокатолички) фана­ти­ци. Иако сасвим опречних идеологија, комунисти и усташе има­ли су нечег заједничког, пред чим су све друге разлике међу њима бледеле и постајале од споредног значаја. То заједничко што их је везало била је паклена мржња против Краљевине Југославије (ко­ју су својим жртвама створили искључиво Срби – ИП), против монархије (србске династије – ИП) и уопште против тадашњег државног поретка. Мржњу усташа против Југославије још је ви­ше појачавала њихова мржња против свега што је србско – срб­ског народа, србског имена и језика, србске вере и историје.

Помоћ коју су “југословенски” комунисти током Другог светског рата добили и од Енглеза, доказаних србских непријатеља, и раније, и тада, и данас, довела их је средином јесени 1944. године као ослободиоце у Србију, еда би ту, у Београду, већ помињани ДругТитоЈахачСаЧелаКолоне изложио смисао своје идеологије: “Ми се у Србији морамо понашати као окупатори, Србија нема чему да се нада”.

Блажи облик те окупације представио нам је Матија Бећковић описујући посету неког “важ­ног” победничког друга једном београдском затво­ру. Па тај друг, рођен у неком југоисточном ди­нарском крају, пита једнога затво­реника:

– Како ти је име? – Симо. – А презиме? – Пандуровић. – Јеси ли ти они пјесник? – Јесам. – А откад си овђена? – Од ослобођења.

Питање за крај. И, сад, оној женској особи са самог почетка овога писма, највероватније праунуци неког “важног” заточника леве идеологије, закаснелој партизанки, за(б)лудној скојевки, неоствареној другарици-поли­тич­кој комесарици (ово само зарад њене “родне” равноправности), која је, у оргазмич­ком заносу, одржала онај ватрен говор про­тив својих неиденти­фи­кованих неисто­ми­шљеника о вредностима поменуте идеоло­ги­је и њеним “ослобо­ди­лачким” носиоцима, може се поставити једноставно питање како је у свој ватрени говор успела да удене четнике и рехаби­ли­та­цију Драже Михаиловића.

Илија Петровић / Васељенска