Где се налазила Самова држава?

У историографији се често наводи да је Самово краљевство (626 – 658) прва словенска заједница која се из племенског савеза трансформисала у државу. Када је рани средњи век у питању, тешко је одредити моменат када нека политичка творевина стиче статус државе, али постоји мишљење да уколико имамо бар три елемента: власт, териоторију и народ (становништво), можемо говорити о некаквој држави (ИСД 2000: стр. 11).

Унутар словенског света било је и раније оваквих заједница, али ни једна до тада није озбиљно уздрмала Западну Европу. Самово краљевство (лат.: Regnum Samonem) je имало свог владара и становништво, али из главног историјског извора, Псеудо-Фредегарове хронике, тешко је одредити прецизну локацију ове државе. Историчари су углавном сагласни да се језгро Самовог краљевства налазило на просторима Чешке и Словачке. Ови простори су вероватно били у саставу Самове државе, али државно језгро остаје непознато. Извесно је да се оно налазило на ободима Аварског Каганата.

Владар Словена (или Венеда) Само је према Псеудо-Фрадегаровој хроници био пореклом Франак из округа Сенонаго, у долини реке Сене: „homo nomen Samo, natione Francos, de pago Senonago…“ Придружио се Словенима (и словенско-аварским мешанцима) као трговац, у време њиховог устанка, односно рата против Аварског Каганата (АНТОНОВИЋ, 2007, 92, 207). Само је изабран за владара од стране Словена и словенско-аварских мешанаца, након њиховог ослобођења од аварске власти, што је могло бити 626. године или нешто касније. Авари и Словени су 626. године доживели катастрофалан пораз под зидинама византијског Константинопоља. Писац и песник Георгије Писида, сведочи о словенско-аварским сукобима који су уследили после византијске победе (ВИИНЈ 1955: стр. 155-158). Сукоби о којима оскудно пише Писида, нису ништа друго до исти догађаји о којима са много детаља говори Псеудо-Фредегар.

Самови Словени су након збацивања аварске власти побили неке франачке трговце и запленили им робу, што је довело до одмазде франачког владара Дагоберта I Меровинга (629-639). Франачком краљу су се придружили Алемани из данашње јужне Немачке и Лангобарди из Италије. Ово је био рат између германске Европе и словенске Европе, који се догодио негде око 630. године. Германска војска подељена у три колоне је упала у земљу Словена. Алемани су доживели пораз, док су Лангобарди однели победу и одвели много заробљеника. За коначни исход рата био је кључан поход франачког краља. Франци су три дана опседали кључну словенску тврђаву, коју Псеудо-Фредегар назива Wogastisburg. На крају, Словени су пробили опсаду и мачевима посекли велики број Франака.

Преостали Франци су побегли са бојног поља, а Словени су заробили њихове шаторе и ствари. Након тога, Словени нападају франачке територије (пљачкају Тирингију у средишту данашње Немачке). Псеудо-Фредегар наводи да је у овом рату Самоу пришао Дерван, војвода Сурба, народа словенског порекла: „Dervanus, dux gentis Surbiorum“ (АНТОНОВИЋ 2007: 93, 208).

Сурби односно Срби, који се овде спомињу обично се идентификују са предцима Лужичких Срба, који живе у данашњој источној Немачкој, близу границе са Пољском. Уколико имамо у виду да је франачки краљ Дагоберт морао да у помоћ позове осим Алемана, још и Лангобарде, германско племе које је од 568. живело у Италији, можемо закључити да је Самова држава допирала до источне обале Јадранског мора или близу ње. У осталом, Лангобарди су једини имали успеха у ратовању са Словенима, што нас може навести на закључак да су били њихови суседи и да су најбоље познавали њихову земљу. Локација тврђаве Вогастисбург (Wogastisburg) остаје непозната за многе историчаре. Можда би у имену Вогастисбург требало препознати Вогошћу у Босни, у близини данашњег Сарајева.

Псеудо-Фредегарова хроника допире до 658. године и историчари махом верују да се Самова држава распала убрзо након његове смрти. У Панонској низији је и даље постојао Аварски Каганат, али он након пораза под Константинопољем није достагао своју пређашњу снагу. Западни извори после уништења Аварског Каганата од стране франачког владара Карла Великог, у походима између 791. и 796. године почињу да обраћају пажњу на Словене који су живе у његовом суседству и у Панонској низији. Дешавања у Подунављу све више занимају Франке, јер се 803. године Бугари шире у источном делу Панонске низије. Франци узимају у заштиту преостале Аваре између Дунава и Тисе (КОВАЧЕВИЋ 1977).

Франачки историчари, аналисти и хроничари доносе детаљније вести о Словенима када наследници Карла Великог крену у освајачке походе на исток. Тимочани из долине Тимока 818. године прилазе Францима и добијају земљу на просторима на којима касније настаје Хрватска (ИСД 2000: стр. 45, 48). Срби се спомињу у устанку Људевита Посавског, словенског старешине који је био потчињен Францима, али се побунио против њихове власти 819. године. Људевит је на крају доживео пораз од Франака и њихових других словенских савезника, па је по Великим аналима Франачког краљевства „побегао до Срба за које се каже да држе велики део Далмације“. Било је то 822. године (АНТОНОВИЋ 2007: 109, 211). Овде се под Далмацијом подразумева некадашња римска провинција Далмација, која је обухватала делове данашње Западне Србије, Црне Горе и БиХ.

На простору данашње Србије, у њеном северном делу, настаје и Велика Моравска, како је утврдио амерички археолог мађарско-пољског порекла Имре Боба. Велика Моравска се први пут спомиње 833. године. Према Имреу Боби, њено средиште се налазило на просторима данашње Мачве, Срема и делине В. Мораве, а проширење на север, на просторе Чешке и Словачке се догодило знатно касније (890). Тада је источнофраначки владар Арнулф Карантански даровао Чешку кнезу Светоплуку. Најзначајнији моравски владар био је Растислав, који је са простора данашње Србије послао делегацију византијском цару Михаилу III која је затражила мисионаре који би ширили хришћанство на словенском језику (862). Михаило III је Растиславу послао солунску браћу, Ћирила и Методија, који постају словенски апостоли. Ћирило је саставио прво словенско писмо – глагољицу.

Римски папа Хадријан II је Методија Солунског именовао за архиепископа Панонске Мораве 869. или 870. године. Методијево архиепископско средиште се налазило у Сирмијуму (Сремска Митровица). Имре Боба сматра да је Методије сахрањен у апсиди цркве која се налази на супротној обали Саве, у Мачванској Митровици (BOBA 1985: str. 386-400). Да је далматинска Србија имала некакве везе са Методијевом епископијом, сазнајемо из писма које је 873. године папа Јован VIII упутио српском владару Мунтимиру (Моntemiro duci Sclauinicae), у коме га је убеђивао да се потчини Моравској цркви. Као аргумент за свој став, папа је истакао чињеницу да су Мунтимирови преци у давној прошлости били потчињени црквеној дијецези са средиштем у Сирмијуму (ЖИВКОВИЋ 2006: стр. 28).

Из свега наведеног, можемо закључити да се првобитно средиште Самове државе налазило око Саве на просторима Мачве, Срема, у Поморављу и у Босни. Самова држава је још обухватала и Славонију, Хрватску, Словенију… На северу, Самова држава се проширила до граница немачке покрајине Тирингије, о чему сведочи Псеудо-Фредегар. Али ширењем Франака на исток у време Карла Великог (796), и продором Бугара у Панонију (803), долази до деструкције ове велике словенске државе, па од ње настаје више мањих целина, од којих је најзначајнија Велика Моравска.

Једна од мањих држава била је и далматинска Србија, о којој говори Константин Порфирогенит у 32. поглављу свог дела „De administrando imperio“, које написано на основу изгубљеног дела Анастасија Библиотекара „De conversione Croatorum et Serborum“ (ЖИВКОВИЋ 2012: 93-114). Велика Моравска, далматинска Србија, лужичка Србија, Хрватска, Карантанија и друге мање словенске заједнице у IХ веку настале распадом некадашње Самове државе, биле су под утицајем великих европских сила тога доба (Франачке, Византије, Бугарске).

Изгледа да су после Самове смрти (негде после 658. године), Срби постали најзначајнији фактор у овој политичкој заједници, која се одржала до око 800. године. О томе нам са закашњењем сведочи Баварски Географ који је у другој половини IХ столећа записао да су у његово време Словени (gens Sclavorum) тврдили да потичу од Срба (Zeriuani). Ова традиција о српском пореклу Словена, прецизније Западних и Јужних Словена (ЖИВКОВИЋ 2012: стр. 96), заправо је сећање на постојање једне велике српско-словенске државе. Након њеног распада, њени остатци настављају да егзистирају у сенци великих европских сила тога доба. На периферијама некадашње Самове државе, одржало се српско име, тако да данас имамо Лужичке Србе у Немачкој и Србе на Балкану.

Остаје непознато где су се првобитно налазили Дерванови Срби око 630. године: негде на Балканском полуострву или у суседству Германа на северу? Да ли их је Само довео са севера на Балкан, или са Балкана на север? На ова питања одговорићемо неком другом приликом. Навешћемо само податак, да је први научник који је Лужичке Србе довео у везу са Србима на Балканском полуострву, био аустријски историчар Јохан Кристијан Енгел (књига „Историја Срба и Босне“ из 1801. године). Енгел је био први историчар који је исцртао могуће правце досељавања Срба са севера на Балкан (ЕКМЕЧИЋ 2008 стр. 140-141).

Литература:

ВИИНЈ 1955: Византијски извори за историју народа Југославије, том I, уред. Г. Острогорски, обр. Ф. Баришић, М. Рајковић, Б. Крекић, Л. Томић, Београд 1955.
КОВАЧЕВИЋ 1977: Ј. Ковачевић, Аварски Каганат, Београд 1977.
ВОВА 1985: I. Boba, Sveti Metod i nadbiskupsko sjediste Sirmijum u crkvenoj pokrajini Sclavonia. Papinski dokumenti, hagiografska literature i hrvatska tradicija, Crkva u svijetu, vol. 20, No 4 (1985), str. 386-400.
ИСД 2000: М. Благојевић, Д. Медаковић, Историја српске државности, том I, Нови Сад 2000.
ЖИВКОВИЋ 2006: Т. Живковић, Портрети српских владара (IХ-ХII век), Београд 2006.
АНТОНОВИЋ 2007: М. Антоновић, Наративни извори за историју Европе (Средњи век), Београд 2007.
ЕКМЕЧИЋ 2008: М. Екмечић, Дуго кретање између клања и орања, Београд 2008.
ЖИВКОВИЋ 2012: Т. Живковић, Изгубљени извор Константина Порфирогенита, Београд 2012.

Душан Јевтић / Васељенска