Све је изокренуто и другачије од онога на шта вас упућује прва помисао

Гледао сам трибину на Правном факултету у Београду одржану поводом дешавања у јавном тужилаштву. Проблеми се у јавности представљају као нарушавање слободе рада јавног тужилаштва. По тим информацијама политика се умешала у рад јавних тужилаца и спречава гоњење привредних руководилаца унутар јавног сектора. У овом случају то су оптужбе за криминалне радње унутар ЕПС-а. Амфитеатар Правног факултета био је пун.

Заступници различитих ставова били су у прилици да их јавно изнесу и бране. Мени се лично допао став адвоката Д. Љубичановића који поред осталог изнесе своје искуство у раду са јавним тужиоцима. Он нагласи како је увек присутна фраза коју користи тужилац када одговара на његово питање и почиње речју ”не знам” која се везује у наставак реченице који гласи ”док се не консултујем са шефом, управом, првим замеником и томе слично”. То значи да не иде притисак одозго на доле већ се захтев за помоћ тражи одоздо. Да ли културно организационо наслеђе (навике и опортунизам), незнање, несигурност, лош карактер или напросто процедура хијерархијске структуре условљавају такав рад, остаје да се види. Мишљења сам да је у питању бежање од личне одговорности. Сигуран сам да су корени данашњег понашања везани за 5. октобар. Онда су странци почели реформу свега: школства, судства, банкарског система и привреде. Политичари дођу и оду, а судије и тужиоци остану и терају по своме. Иначе публика је била као и она када игра Ђоковић. Одобравала је громогласним аплаузима наступе оних правника који су нерад везивали за уплив дневне политике. Њихову пак нестручност и приврженост оној другој политици и организационој култури нису доводили у питање. Заставе независне Војводине и Украјине нису виђене. Остављене су за улицу.

О повреди Устава РС нема трибине. Нисмо деца, ваљда знамо зашто.
Једна друга трибина учинила ми се много интересантнијом. Бавили су се темом економије и стратегије опстанка у новонасталим ПЕСТЕЛ условима. Учесници су били добро припремљени. Тако сазнадох да је преко 90 % свих наших привредних активности везано за ЕУ. Они инвестирају, доносе знање и технологије, отварају радна места и налазе пласман за робе произведене у тим погонима. Захваљујући овим произвођачима смањена је незапосленост на једноцифрену бројку, а износила је пре десетак година преко 20%. Степен незапослености јесте смањен али онај важнији степен остао је непромењен. То је степен незнања. Стране инвестиције, технологије и донета знања имају смисла ако се могу пренети на запослене и заједницу унутар које се производни процес (или неки његов део) одвија. Тако су чинили у Јужној Кореји и Кини. Али то се не дешава. Овдашње активности светских произвођача су заокружене и усмерене на неке дорадне процесе, јефтинију радну снагу и новчане стимулације од стране државе.Тиме је повезивање остатка привреде у светске ланце онемогућено.

Национални производно – продајни ланци у ствари не постоје. Ове светске произвођаче прате у неким услужним и дорадним пословима наша мала и средња предузећа. Она послују у сасвим другачијем окружењу. Типичан је пример једног таквог произвођача из Крагујевца. Он производи цистерне за камионски саобраћај и имао је поруџбину из Северне Македоније за неколико таквих возила. Посао није реализован јер су партнери и СМ тражили документа о пореклу робе. Произвођачу није било јасно да он има документацију о пореклу цистерне али не и о камиону-цистерни. Камион је био репариран немачки. Дакле његово порекло није из Србије! Тако је заустављен међународни аранжман. Овај пример сам навео да би разумели и све остало што се одвија по том обрасцу унутар наше привреде.

Дакле, далеко смо од основног постулата здравих односа који се темеље на развоју производа домаће памети за светска тржишта. У том концепту страни капитал је само допуна, а не главни ослонац. И зато учесници овога скупа рекоше да у случају повлачења страних произвођача вратили би се тамо где смо и били, у потпуну незапосленост. Светао пример овог времена јесте IT сектор који данас ангажује преко сто хиљада запослених у малим и средњим организацијама, и чији производ већ данас премашује производ наше пољопривреде.

Везивање овог сектора са машинском обрадом и електро сектором кроз патенте и проналаске био би прави скок у правом смеру. Али нема планова за такве подухвате. Напротив! А када тога нема, нема ни будућности. У Србији је прошле године на свет стигло 60 хиљада беба. Само деценију раније бројка је била неупоредиво већа. Кретала се око 100 хиљада. Одкуда то? Па одатле што је Србију напустило оно што је требало да је обнавља и подмлађује. Цео један милион мање нас је у декади која је минула. Да ли ће овај мањи број рођених бити толико продуктивнији да надокнади 40% губитака животне супстанце? Србијом још увек лута 170 хиљада средовечних, неожењених и неудатих особа трошећи бакине и декине пензије.

Ко да реши случај и направи друштво знања?
Аналитичари који су се бавили личностима и њиховим особинама су закључили да су успешни лидери били паметни, амбициозни са јасним циљевима за групу и целину, и сагласни са истином. Манипулатори који су се удварали народним хтењима сврставани су на дну ранглисте успешних. Ми смо дубоко подељено друштво. Горе од свега је што су за избор било ког вође потребне једне карактерне црте у фази избора, и једни људи, а за успех на функцији друге и други људи. То је тешко решити планетарно. У свету измучених и сујетних људи (а ми смо управо то) то није могуће избећи. Ко победи на изборима нема црте личности нити људе да направи друштво знања. То и јесте основна мана демократије у малим друштвима. И ми тога нисмо чак ни свесни. И зато нестајемо правећи од свеукупног српства ”Хонконг” – Београд. Све остало се топи и нестаје попут леда на Антартику.

На самом крају ваља повезати некако народна хтења, политичке ставове, правну регулативу, економску стварности и стваралаштво. Јасно је да смо ми европска земља у окружењу европских државица и држава које нас политички приморавају на одређене видове сарадње и усклађивања спољних политика. Ипак, анкете показују нешто сасвим друго. Народ у 80% случајева не пристаје да следи европску агенду и уведе санкција Русији по било коју цену. Не знамо шта мисли већина тог истог народа по питању Косова.

Овај мој прилог требао би да покаже како и без ова два изузетно важна, духовно најважнија процеса, наша стварност је бременита процесом који није кадра да реши ни једна политичка организација. То напросто превазилази њихова знања.

”Српска елита, и сва елита свих грађана Србије, била је деценијама формирана на погубном принципу негативне селекције. Шкарт је промовисан у елитни део друштва, и шта шкарт на крају може да произведе до ли шкарт, тугу и очај. ” Зоран Петровић Пироћанац, 2008.

Мирослав Пушоња / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: