Pro patria! Pro libertate! Pro vita certamus!

0

“Писање средње младости (12. август, 2014. г.)”

Која је то особина која је красила нас Србе, и по којој по свијету постасмо познати? По чему се ми, гледано кроз историју — а не садашње вријеме, издвајамо у односу на друге? Шта то имамо што ти-они немају? Јасно је да сваки народ нешто посебно у себи носи, као и што се човјек од човјека разликује. Ни два зрнца пијеска нису иста, ни двије сњежне пахуље. Поврх тога, тешко је рећи који је дар бољи, а који лошији. Много тога зависи од прилика, а и од неприлика. Каже се да рат штошта мијења у човјеку: добар постаје бољи, а лош још гори. Што је ваљано за велики, многобројан народ, не мора да буде добро за мањи, малобројнији. Но, заиста, шта може омањег човјека, или пак малобројнији народ, да издигне и постави раме уз раме са дивовима?

Нас је красила једна крајње необична одлика – посебан тип борбеног жара – пркос над пркосима, у правом смислу те ријечи. Вјероватно смо управо по том и били најупечатљивији. Код других народа тога нема и тешко да ће бити у ово разњежено вријеме. Тврдоглавост је свима позната, али не баш и пркос. Нажалост, пркоса ни код нас више нема, а може се слободно рећи да и Срба бива све мање и мање, тј. ишчезава небески народ. Сами смо се од себе одродили. Успут, треба да се нагласи да под пркосом у овом тексту не требамо да подразумјевамо банализовано схватање тог појма, које је ступило на сцену у посљедње вријеме, због чега се сама та ријеч више користи у ситуацијама када се мисли на пркос родитељима, пркос сусједима, пркос дјеци, пркос надређеном, и томе слично. Напротив, желим да кажем нешто о једној особини која је красила питоми, блесаво питоми српски народ, а који је, иако такав, у тренуцима олујних колебања устајао и борио се, укопавао, јуришао, жртвовао, не обазирући се на којекакве калкулације о могућим, или пак и немогућим губицима. О народу који је увијек знао смјело да стане на црту највећим силама овога свијета, супростављајући се јачем и моћнијем од себе. О том племенитом, јуначком, и узвишеном српском пркосу желио бих овдје да кажем коју ријеч.

На примјерима се, ваљда, најбоље учи. Стога, пркос, када је коначно прорадио у послушним заточеницима, пробио је ограде логора Јасеновац, савладао усташке крволоке, и изборио се за слободу. Од Тита – туђина и варалице – помоћ није стизала, а нити би икада стигла јадним и напаћеним логорашима, нажалост житељима највећег српског града под земљом. Са спокојем, али и пркосом, Св. Вукашин Клепачки је изговорио своје чувене ријечи помахниталом крвнику: „Само ти, дијете, ради свој посао”! Тај борбени активизам је одржао Србе и током I свјетског рата када се војска преко Албаније повлачила. Пркос нас је одржао када су нам се Енглези и Французи у лице смијали док смо у Грчкој боси и голи умирали од глади. Но, за разлику од надобудних и утовљених западњака, српски војници нису спопадали туђе жене, нису се бавили лоповлуком, нити су икад икакав ршум направили, и тиме су се до вијека урезали у срца Грка са острва Вида. Шта рећи за живот и смрт Милунке Савић? Довољна је само једна ријеч – пркос! Пркос је својевремено одржао и Црну Гору, некадашњу српску Спарту. Управо захваљујући тој небеској ватри успјели смо се одржати у ропству под Турцима, као хајдуци, или пак ускоци. Младим и стаситим крајишницима је Хабзбуршка монархија изричито била забранила да не изазивају на двобоје руске аге и бегове, јер је количина “бачених рукавица” и убијених турских феудалаца била несносна за Велику Порту. Дословно је једно царство захтјевало од другог да “смањи доживљај”. Бирајући Царство небеско, пркосно стојећи пред азијском аждајом, јунаци Косовске битке су оставили завјештање својим потомцима као својеврсан путоказ. Пркосно је пјевао св. Авакум, носећи сопствени колац пред Стамбол-капију:

Прочитајте још:  О америчкој кампањи дезинформација о догађајима у Украјини

„Нема вјере љепше од хришћанске!
Срб је Христов, радује се смрти;
А суд страшни чека и вас Турке,
Па ви чин`те што је вама драго!
Ускоро ће Турци долијати,
Бог је свједок и његова правда”

ПОДРЖИТЕ НЕЗАВИСНО НОВИНАРСТВО
Помозите рад Васељенске према својим могућностима:
5 €10 €20 €30 €50 €100 €PayPal
Заједничким снагама против цензуре и медијског мрака!

Радовали су се Срби смрти. Ватра је избијала из очију Милоша Обилића у треницима кад је изговарао чувене ријечи, записане усменим пером народнога пјесника:

„A тако ми Бога Великога,
Ја ћу отић` сјутра у Косово
И заклаћу турског цар-Мурата,
И стаћу му ногом под гр`оце;”

Послије вијекова ропства, вијекова данка у крви, огањ је прочистио злато, збачен је Турски јарам и повраћена је некадашња слава. Завјет Св. цара Лазара се испунио и Бог је вратио српски народ под покров свој. С друге стране, историја говори о Арбанасима као о онима који су изабрали царство земљаско, па су на крају изгубили све. Сами су себи затворили Небо, а видимо да су изгубили и земаљску власт. Туђи су пси, на гвозденом поводцу.

Нажалост, ни ми нисмо више што смо некад били. Располућени! Горди! Метиљави! Чим смо са срца жиг Небеса Господњих здерали, она су нам се деформисала, ма колико то неком сад чудно звучило. Словенска широкогруда питомост се расточила, јер се разбио суд који ју је држао. Изопачили смо се у лукав, а што је још горе, и покуњен народ. Кука сад Његош без престанка: „Племе моје мртвијем сном спава”. Бријег се одавно већ рони под постојаним бљувотинама овосвјетских хијена, а у главама назови-Срба нема ничега другог до рингишпила. Опет, и опет би Његош кукајући зајецао:

„Не бојим се вражијега кота,
нека га је ка` на гори листа,
но се бојим од зла домаћега.”

Срби су све мање и мање Срби. То је чињеница и главни проблем. Покоји још увијек чврсто стоји и пркоси олујним вјетровима, као његови честити преци некад, али појединци у овом свијету не играју никакву битну улогу, нити ишта значе. У посљедњих 100 година без изузетка бирамо лажни сјај који нам се подмеће као царство земљаско, и као Арбанаси некад, у ствари још више, губимо све, једно за другим: и сјај, и власт, и земљу, и дјецу, а на крају и душу. Што је најжалије, наш српски пркос смо замијенили турским инатом, а племенити борбени дух склоношћу кавги, испрђивању јачег над слабијим, хулиганству, безобразлуку, јавашлуку, и циганисању.

Но, без обзира на предочено обесхрабрујуће стање, једна лекција учитељице живота ми одзвања у ушима. Кроз ум ми се проламају Цицеронове ријечи од прије двије хиљаде година, када је баш у пркос подсмијавању судбине загрмио пред Римским сенатом: „Pro patria, pro libertate, pro vita certamus!”. Зашто то не би био и наш поклич? Не требамо се обазирати на игре и игрице курвањске судбине. Зашто да се обазиремо и мјеркамо зло које се надвило над нама? „Ја не одлучујем да ли ћу ући у битку по томе колика ми сила пријети, већ по томе колику светињу браним!”, говорио је Св. цар Лазар. Стога. По узору на Цицерона и Св. цара Лазара, наш крик, наш поклич је онај исти који је и некада био, а вазда ће и бити: „За краља! За отаџбину! За Крст Часни и слободу златну!”. То је у ствари прави превод Цицерона! Латински се може учити онако како га правници уче, а може и у надахнућу словенског срца нашег.

Прочитајте још:  Стална координаторка УН у Србији: Очекујемо да нова Влада Србије погура АГЕНДУ 2030

„Pro patria!” – „За краља и отаџбину!”. Како тумачити ове ријечи? Врло просто – крв своју пролити и на олтар отаџбине положити! То је право тумачење тих ријечи. „Pro libertate” – „За слободу златну!”. Не устајемо на нож за неки тамо хохштоплерски либерализам, за распламсавање наших страсти, за којекакве идеје о иживљавању и разузданости што нам стижу са декадентног Запада. Устајемо и боримо се за наше поимање слободе, за онај простор који нам је и у старини био дат да се са собом изборимо, а то је да не попуштамо пред нечасним и неоправданим захтјевима туђина. Ово посљедње је оно што бисмо могли назвати зрцалом широке душе словенске. Једном је неко и на том Западу лијепо рекао: „Срећни робови су најљући непријатељи слободе”.

„Pro vita certamus!” – „За Крст Часни!”. Кроз историју смо се показали као чврст и виталан народ. Нисмо гинули као утовљене свиње. Нисмо умирали као гомила меса и костију. Имали смо своје достојанство. Нисмо дозвољавали да нас непријатељ понижава. И када само умирали, и када смо гинули, знали смо због чега то радимо. Нисмо размишљали о томе да ли ћемо побиједити. Знали смо дати свој живот, без трунке двоумљења. У сваком Србину је живио један војвода Синђелић, један мајор Тепић. Па, монахиње манастира Девич су се балегом мазале да их шиптарске хорде у свом демонском рушилачком походу не би обешчастиле. Јасан нам је био узвишени циљ наше борбе, који нас је и у најгорим тренуцима држао надахнутим и који нам је у најтежим тренуцима давао снагу да непријатељу стегнемо ждријело, да га задавимо, јер „тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија”! У пркос “вуку”, ма колико “вук на овцу своје право имао”!

Изграђен идентитет изродио је спремност да се положи живот, да се између живота и смрти, без размишљања, штавише без трунке двоумљења, изабере смрт, а то је утјеривало страх у кости душманима. Нисмо ми били ти који калкулишемо, али чим смо постали такви, изгубили смо се у сплеткама и интригама, у лукавствима препредених западњачких хијена. Родољубље се само истргло из бића нашег. Идентитет се расточио. Наравно, поставља се питање, шта сад чинити? Како га повратити? Шта чинити када туђин све силније наваљује, и кад тама све јаче и јаче притишће душе наше? Па, исто што су и преци наши чинили, како то лијепо, и помало неочекивано, Бећковић каза:

Прочитајте још:  ЗАШТО СРБИ ЈЕДУ КИНЕСКИ БЕЛИ ЛУК? Три пута је скупљи, а ова ствар се ставља у њега да би изгледао боље

„Ал` ја силазим на дно праочинства,
да тражим своме сопству носиоца
и срж своју згрејем код свог створиоца
и примим срамоту због тога злочинства.”

Свијест о жртви је та Прометејева ватра од Бога дата српском роду! Рађали смо се с тим. Знали смо шта значи жртвовати се за своју дјецу, жену, оца, мајку, сестре, браћу, свој град, свој народ! И остали народи знају за жртву, свакако. Но, код њих је жртва срачуната. У осталим народима људи знају да жртвују вријеме, да би с великом вјероватноћом постигли неки свој унапријед задати циљ. Или пак жртвују себе, али знају да ће то спасити туђе животе, тј. знају да њихова жртва има цијену. И то је добро.

С друге стране, код нас је постојала жртва из пркоса, жртва без израчунавања математичког очекивања, жртва без знања њене оквирне цијене и вриједности, жртва без икакве калкулације. Лијепо је то и Бора Ђорђевић казао, наравно на себи својствен начин:

„Србин је луд, Србин је проклет

Једном га убијеш, он хоће опет.”

Жртвовали смо се, знајући да нећемо успјети досегнути наш циљ, да се нећемо одбранити од непријатеља, али да ћемо „гаду ипак показати”! Полагали смо своје животе, као да то радимо по дужности. Управо такво несрачунато полагање живота за друге, за своју браћу и сестре, за своје пријатеље, за ближње, красило је српски народ. Има таквих људи у сваком народу, али се не може рећи да је икада икога таква особина красила у цјелини, осим нас Срба. Жртва из пркоса, на правди Бога, је најузвишенији облик жртвовања! Управо, тим духом надахнут, ускликнуо је својевремено Жерајић:

„Ко хоће да живи, нек` мре!
Ко хоће да мре, нек` живи!”.

Е, тај Божански огањ треба поново у нама запалити! Треба опет да гори, да му пламени језици лижу огњиште наше небеске очевине, да га и сам непријатељ види, штавише да не може скренути поглед са њега. Мора враг да га види! У томе је квака свих квака! Мора да види гад калкулантски какав огањ избија из срца наших. Тада, под првим узвратним ударцима, његове ће калкулације прећи у минус, у души његовој настаће колебање, а у глави пометња. Када увиди непријатељ да му не попуштамо ни за педаљ, ни за трун, и када му постане јасно да ћемо се борити до посљедњег атома снаге којег имамо, до свог посљедњег издисаја, па и више од тога, jeр ће се „и гробови наши борити с њим”, када види то на самом дјелу, тада ће се он пожељети топлоте дома свог, загрљаја своје дјеце, и постидјеће се свог гордог и злокобног наума, а своју суву рачуницу ће бацити у ватру, у заборав. Ничега не бива без жртве, а камоли нечега тако великог и узвишеног. По овом питању постоји јасна и прецизна мјера, непогрјешив кантар давно скован ријечима Његоша: „Нека буде што бити не може!”

др Димитрије Чвокић / Васељенска

За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.

Будите први који ћете сазнати најновије вести са Васељенске!

СВЕ НАЈНОВИЈЕ ВЕСТИ НА ТЕЛЕГРАМ КАНАЛУ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *