Ужасна судбина српске научнице: Како је Алберт Ајнштајн мучио и понижавао Милеву Марић и уништио јој живот

Брак између Милеве Марић и Алберта Ајнштајна једна је од најтужнијих прича из света науке. Ове године навршило се тачно 100 година откако је брак бриљантне математичарке и бриљантног теоријског физичара завршен разводом. У то време они су већ пет година живели одвојено, тако да је то била само законска формалност, а на што је личило неколико месеци на почетку тог периода између њих двоје, о томе данас сведочи запрепашћујући документ. На страну романса на почетку њихове везе, на страну и недавна екранизација која је прећутала можда и најсрамотнији део Ајнштајновог живота, његово писмо њој у Берлин 18. јула 1914. бруталан је историјски документ о мушкој шовинистичкој традицији западне цивилизације у 20. веку.

Милева и Алберт, кад су се тек упознали, третирали су једно друго с пуно пажње – све док Алберт није остао једини у породици који је зарађивао. Она је у браку с њим имала троје деце, а писмо јој је написао кад је већ био у љубавној вези са својом рођаком Елсом, којом се и оженио. У том писму Алберт је Милеву третирао горе од слушкиње, тражио је све, а давао скоро ништа, жени која му је, кад су се упознали на Политехничком факултету у Цириху, јако помагала као надарена математичарка. У Албертовом писму неколико година после, међутим, стоји чак и оваква реченица: “Престаћеш да ми се обраћаш ако ја то затражим.” А некад давно расправљали су о проблемима теоријске физике као једнаки. Алберта је и привукао интелект и мисаони карактер жене која је још у Краљевској гимназији у аустроугарском Загребу добила посебну дозволу за похађање физике у искључиво мушком разреду.

У Швајцарској је морала да студира зато што у времену кад је почињао 20. век у Европи, индустријски напредном и просвећеном континенту, нигде другде нису на техничким факултетима примали жене. Милева је, иначе, била – ако не равна по својој генијалности из математике у односу на његову генијалност из физике – онда без сумње организиованија и сређенија у свом научном проучавању од њега. И на крају та оштроумна, вредна, аналитична Војвођанка, бриљантна студенткиња – није завршила факултет. Остала је трудна с Албертом Ајнштајном, и то – каква су већ то била времена – Боже сачувај, пре брака. Ни тада није хтела да му прави проблеме. Човеку којега је волела безрезервно колико он њу није, накратко се склонила с пута, јер по својој неформалности није био на баш најбољем гласу, па је отишла да се породи на имање у Војводини где су је родитељи сакрили. Из неразјашњених разлога, напустила је своју бебу и отпутовала Алберту у Швајцарску. То што се девојчица ускоро разболела и умрла прогањало ју је до краја живота.

Он је за то време радио на развоју своје каријере, борио се са светом који ни према њему није био увек најблажи. Само, до тренутка кад је Милева без дипломе, с болним сећањем на ћеркицу и два сина о којима је требало бринути, постала безвољна домаћица, Алберт је живот почео да обогаћује наплаћивањем своје популарности код младих, слободних, веселијих жена.

Имала је 44 године кад су се развели, кад је госпођа Ајнштајн постала Елса Ловентхал. Две године касније барем јој је припао, као његовој бившој супрузи, праведни део новчаног износа за његову Нобелову награду, што јој је помогло у бризи о њиховом тешко болесном најмлађем сину Роману.

Углавном, на Политехничком факултету у Цириху упознали су се 1896., венчали су се јануара 1903., да би 11 година после он њу напросто престао да воли. Нису хтели одмах да се разведу, како то не би утицало на децу. Одлучили су да остану заједно, али је Ајнштајн поставио услове које у својој књизи “Einstein: His Life and Universe” наводи Волтер Исаксон.

“Бринућете да моја одећа и веш буду у реду; да ћу у својој соби редовно добијати три оброка; да ће моја спаваћа соба и радна соба бити уредно одржаване, а посебно да ће мој радни сто бити само за моју употребу. ”

“Одрећи ћете се свих личних односа са мном, осим онолико колико буду неопходни из друштвених разлога. Конкретно, одрећи ћете се: мојега седења уз вас код куће; мојих излазака или путовања с вама.” “Поштоваћете следеће тачке свог односа са мном: од мене нећете очекивати никакву интимност, нити ћете ми на било који начин прилазити; престаћете да разговарате са мном ако то затражим; напустићете моју спаваћу или радну собу без противљења ако то затражим.”. “Обавезаћете се да ме нећете омаловажавати пред нашом децом, било речима или понашањем”.

Све то тражио је од ње човек који је, у преосталом делу свог живота иначе био изразито рационална, човекољубива особа, миротворац, дружељубив и духовит.

Милева Марић пристала је на услове. Али, за једну жену попут ње, неколико месеци таквог односа било је превише. Повела је са собом њихове синове и одселила из Берлина, оставивши тамо Ајнштајна, како би наставила да живи у Цириху.

О Милеви Марић пре неколико година роман је написала Славенка Дракулић, “Милева Ајнштајн, теорија туге”.

“Мој роман о Милеви Марић Ајнштајн говори управо о томе зашто Милева није постала велика научница. Друштвене предрасуде и околности, психички слом након смрти првог детета, развод од Алберта, депресија, болест сина и сестре, спречили су је у намери да се бави науком”, казала је тада поводом изажења романа, у интервјуу Дракулић.

Извор: Експрес