Напади Запада на православље и Руски свет немају само економске разлоге

Државни секретар САД Мајкл Помпео се 23. октобра ове године срео у Вашингтону са Сергејем Думенком – расколником, који себе назива „митрополитом Епифанијем” и предводи тзв. „Православну цркву Украјине” (ПЦУ), коју скоро нико не признаје у православном свету. Он је у потпуности подржао „Епифанија” и његов раскол, честитао Думенку на додели још једне награде, заједно са њим дао бројне изјаве.

То уопште није први контакт Помепа са „Епифанијем”. Државни секретар САД био је један од првих који му је честитао на избору за место поглавара „ПЦУ”. Тада, у децембру прошле године, Помпео је имао телефонски разговор са „митрополитом Епифанијем”, притом цинично позвавши на „уважавање могућности свих Украјинаца да исповедају (религију) по сопственом избору”. Али, само стварање „ПЦУ” било је део антихришћанских политичара, у тренутку када апсолутна већина Украјинаца подржава канонску Украјинску православну цркву Московске патријаршије.

Незаконита одлука Синода Грчке православне цркве којом признаје „ПЦУ”, несумњиво није била донета самостално. Почетком октобра, непосредно пре несрећног заседања Синода, Помпео је посетио Грчку, где је „штапом и шаргарепом”извршио притисак на црквене и световне власти ове земље, тражећи од њих легитимизацију украјинског раскола.

Штавише, Помпео је 4. октобра посетио и Северну Македонију, такође ради подршке расколницима. Током те посете, Помпео је посетио Охрид где се прво сусрео са Охридским архиепископом Стефаном Вељановским, поглаваром расколничке „Македонске православне цркве”. До сусрета овог бившег директора ЦИА са представницима Српске патријаршије које још увек прогањају македонске власти, наравно није дошло…

Очигледно да је поменута посета постала још једна претња усмерена према Српској православној цркви која, упркос притисцима САД, одбија да призна украјинске расколнике. А још раније, Помпео је посетио Црну Гору, у којој у Српској цркви постоје проблеми са црногорским расколом… Ако погледамо на шта троши своје време човек који одређује спољну политику најмоћније државе света, уочићемо да није ограничен само на мешање у унутрашње послове Украјине и Балкана. Током своје посете Блиском истоку, 23. марта 2019, државни секретар САД срео се са бејрутским митрополитом Илијом (Антиохијска патријаршија), пише Ромфеа. Помпео је у свом саопштењу поводом овог сусрета, као и увек, демагошки поменуо да је са митрополитом Илијом разговарао о „значају заштите и подршке верској разноликости”.

У ствари, многи експерти су више пута говорили о покушајима САД да унесу раскол у једну од најстаријих помесних православних цркава, Антиохијску, делујући по украјинском сценарију, одвајањем од Дамаска Бејрутске митрополије, са чијим се поглаваром Помпео и сусрео. Истина, овога пута није успео у том науму.

И то је тек врх леденог брега. Званични представници Руске православне цркве (РПЦ) тврде да у свакој америчкој амбасади у православним земљама постоје лица која се баве подршком расколу и расколницима.

Постоје подаци о финансирању расколника од стране владе САД и ЕУ, као и Сороса. Овде се јасно види не само нека политичка калкулација, већ мистична завист према хришћанству, тим пре што се његовим искорењивањем руководство САД бави на својој територији, дозвољавајући подизање споменика сатани, тужећи и малтретирајући у државним медијима оне, нпр. који иступају против пропаганде перверзија.

Kао што је познато, званично „сатанистичка црква” у САД је регистрована још далеке 1966. године и многи представници америчке елите чак и не скривају своју припадност антихришћанским тајним друштвима.

Наравно, неко може да прогласи да подржавањем раскола православља „америчка буржоазија жели ефикасније да искористи православну цркву у циљу експлоатације народних маса”, или нешто томе слично. Али, довољно је сетити се важних датума светске политике, да би постало јасно да они не могу да се објасне никаквим прагматичним прорачунима, већ само антихришћанским ритуалима.

Сетимо се, на пример, Југославије. Уједињене снаге САД, Немачке и других земаља Западне Европе, из неког разлога бомбардовале су Београд на Цвети, које су 1999. падале у исто време кад и католички Ускрс. Да би истакли свестан избор датума агресије, бомбе које су падале на Београд биле су украшене подругљивим натписом, који се не може објаснити никаквим меркантилним интересима: „Срећан Ускрс!”

Узгред, први напад Хитлерових снага на Југославију био је на православни Ускрс, 6. априла 1941. Три године касније, на православни Ускрс, 16. априла 1944. Американци су извели ваздушни напад на Београд, тада још увек под немачком окупацијом која је трпела активан партизански отпор.

Тога дана је цела ваздушна дивизија тешких бомбардера са карактерстичним именом „Ослободилац” на југословенске градове изручила хиљаде бомби од којих је само у Београду погинуло 1160 људи, углавном цивила. Укупно је било девет таквих налета – по нумерологији, овај број се сматра бројем смрти…

Могу да се сетим недавних догађаја којима сам и сам сведочио, и који су изазвали савремену светску кризу: Мајдан који је организован под надзором Стејт департмента, казнену операцију украјинске војске против побуњеног Донбаса. Често су најкрвавији догађаји из овог низа падали управо на православне празнике. И први крвави напад на побуњени Славјанск догодио се не било када, већ управо на Ускрс…

Нажалост, велики део наших сународника до данас живи као заточеник марксистичких и либералних митова о томе да је главна мотивација светских политичара одређена економским интересима. Али, то је карактеристичније за постсовјетске скоројевиће, него за реалне велике зверке светске политике.

Са становишта економских интереса, са становишта озлоглашене „Масловљеве хијерархије потреба” коју су прихватили либерали, а по којој су за човека најважнији комфор и безбедност, понашање предводника светске политике и бизниса требало би да буде потупно другачије. Они већ имају огромну количину новца и другу имовину. Са гледишта комфора, требало је да одавно напусте нервозну и тешку борбу за уништење Русије и цркве, али не, они се боре за то, буквално „не штедећи своје снаге”.

Један од највећих „идеалиста”, који презире комфор, безбедност и новац, којег сам видео у свом животу, био је Збигњев Бжежински.

У време његове посете Kијеву, 2005. године, успео сам да се сретнем с њим захваљујући новинарској легитимацији. У то време он је имао 77 година, био је прилично богат, веома утицајан, иако није заузимао званичне позиције. Са гледишта материјалних задовољстава, требало је да се одмара на ловорикама, да удобно и мирно живи на свом имању, не трошећи своје снаге на стварање новог светског поретка. Али, Бжежински није био такав!

Ради прихватања његових идеја, овај члан Трилатералне комисије познате по свом глобалном утицају, стално је летео по целом свету, организовао нове немире и ратове, све време је писао чланке и држао говоре, не мислећи на своје здравље. Убеђена сам, да је на време отишао у пензију, уз сав комфор и најбољу медицинску негу на свету која му је била доступна, лако је могао да живи минимум до сто година, а не до 89.

Бжежински је буквално „изгорео на послу”, био је, без икаквих наводника, прави ударник. Ударник који је радио на дехуманизацији човечанства; али био је то веома тежак, напоран, интензиван, и не увек и безбедан рад.

Био је веома принципијелан, увек је лако стављао на коцку сопствени живот због својих антихришћанских и антируских идеала. Он је био храбар човек, који је посећивао многа светска жаришта. Својевремено се срео и са Бин Ладеном, који је у то време радио за ЦИА и бавио се подршком авганистанским побуњеницима. Kао што је познато, за свог главног непријатеља после распада СССР-а прогласио је православље…

Да бих се срео са овим „обичним универзитетским професором” морао сам да прођем три (!) безбедносна контролна пункта, а на сваком су ме проверавали детекторима за метал и претресали. Пре тог сусрета, тада скоро осамдесетогодишњи Бжежински, провео је бесану ноћ, након преласка кроз неколико временских зона, а пред њим су били напорни састанци. Без обзира на то, да би уверио у своје русофобне и антиправославне погледе окупљене кијевске политичаре, друштвене активисте и новинаре, он је са њима провео три сата током којих је говорио јасно и прецизно, али и одговарао на питања. Ни о каквој „материјалној користи” од таквог напора и разговора не може бити – никакви хонорари не могу да компензују тако, за здравље старог човека, убиствен распоред који скраћује живот. Уосталом, он је већ био обезбеђен са финансијске стране…

Између осталог, урезале су ми се у сећање његове „добре жеље” да Украјина постане „платформа Запада” против Русије. Kао што је познато, то се и догодило, остварили су се напори овог старца, који је одбацио мирну старост због борбе са Русијом.

Одрасли људи и греше на одрасли начин… Либерали немају вере. Њихов бог је – стомак. То је идеологија малих, равнодушних људи, разочараних у сваки идеал и суштину живота. Либерали, који негирају несебичан рад светаца, негирају и несебичан, у материјалном смислу, рад сатаниста. Не сатаниста који ноћу муче мачке на гробљима, већ правих високопозиционариних ђаволових службеника. Али, они који управљају либералима, све добро знају…

Навешћу низ потпуно очигледних и познатих чињеница о окултним играма високопозиционираних људи и то само у последње време.

У време прве посете Украјини патријарха московског и целе Русије Kирила, испред Kијевско-печерске лавре постављени су скупи рекламни билборди прозападног кијевског либералног часописа Kоментари са његовим насловним странама. Тамо је писало: „666 најутицајнијих људи у Украјини”. Kампања којом је рекламиран конкурс „666 најутицајнихих људи” помпезно је вођена у целој земљи. Излишно је питати зашто су пред долазак патријарха неке силе пожелеле да баш на траси његове посете поставе, штампан најкрупнијим фонтом, управо тај број, а не нпр. 100 или 555…

Нејтан Ротшилд је 1985. године отворено рекао у једном интервјуу: „Злато је за идолопоклонике, а не за нас. Све док постоје идолопоклоници, а они су важнији од злата, наш циљ није у опасности.” Ове Ротшилдове речи су прилично познате, али се обично тумаче примитивно, као изазов обманутим људима које је овај суперолигарх увек спреман да обмањује. А у ствари, он је готово дословно цитирао Псалтир: „Идоли пагана су сребро и злато” (Пс. 134:15). Ротшилд је говорио о томе да је монотеиста јачи од примитивних пагана. Да, чак и сатаниста је јачи од великог детета које је добило приступ власти и које мисли само у категоријама куповине за личну употребу све нових играчака – лимузина, вила, јахти, што је карактеристично за постсовјетску „елиту”.

„Одрасли” магнати мисле у категоријама историје и свог места у њој, планирају кораке за генерације које долазе. Западни владари – људи су уистину зрели, иако са предзнаком минус. Kао што је о себи изјавио један амерички олигарх: „Милионери размишљају о својим милионима, милијардери – о души и политици.”

Историју не стварају људи који су више вођени економским разлозима.

И док Русија не изађе из лутања по лавиринтима „научног материјализма”, док главни мотив и „врха” и „дна” не постану вера и патриотизам, шанси за победу и препород код нас, нажалост, неће бити.

Украјини, која је изгубила борбу против Северног тока 2, нико у Европи неће помоћи

Да ли ће остати празних руку?

„Украјина је победила у борби против Северног тока 2″, такав чудан закључак је изашао у немачком недељнику Велт, у коментару на одлуку Данске да одобри изградњу дела гасовода на свом континенталном прагу (продужени део копна који се налази испод површине плитког мора); по речима коментатора, Данска је „последња престала да се противи изградњи”.

Пише: Андреј Соколов

Ди Велт признаје да нису успели покушаји западних држава у ометању реализације пројекта, а ипак, по његовом мишљењу, деловање САД је омогућило да се успори изградња гасовода, што је наводно дало Украјини „важну предност” током преговора са Русијом о продужењу уговора за транзит гаса, који истиче крајем 2019. Kако тврди аутор текста, до овог тренутка још није завршено полагање цеви Северног тока 2, што ће принудити Москву да закључи са Kијевом нови договор под условима који одговарају украјинској страни.

Аутор чланка, у ствари, пушта машти на вољу: није било значајног кашњења и никакве „победе Kијева” нема у томе. Такво мишљење је на таласима радија Спутњик изнео Алексеј Зубец, директор Института за друштвено-економска истраживања Универзитета за финансије при Влади РФ.

„Kрајњи рок за давање одобрења за градњу био је 1. новембар, то јест они су испунили рокове. Да они нису дали одобрење, организатори Северног тока 2 би имали основе да поднесу тужбу данском правосуђу, јер би то нарушило конвенцију ОУН за постављање гасовода у међународним водама – тамо су јасно одређени услови за одбијање. Није било разлога за одбијање: не тако давно, Данска је дозволила пролазак гасовода из Норвешке до Пољске, управо у тој зони. Kашњење у изградњи Северног тока 2 није било дуже од две недеље. Говорити о томе да ће то на неки начин утицати на преговоре о споразуму за транзит руског гаса преко територије Украјине, прилично је чудно”, приметио је Алексеј Зубец.

По његовом мишљењу, украјинске позиције у преговорима за нови транзитни договор су „изузетно слабе”. А њени захтеви „прецењени, превисоки и без основа. Украјина жели да закључи договор на 10 година са минималним протоком руског гаса на нивоу од 60 милијарди кубних метара годишње, што је потпуно нереално. Русији то није потребно.”

Жртва геополитичке игре

Ову, за Украјину тужну истину, изгледа да почињу да схватају и у овој држави. Kијев дефинитивно губи у „гасном рату” против Русије, изјавио је на тв каналу „112 Украјина” депутат Врховне раде из партије Опозициона платформа – За живот, Олег Волошин.

„Могу само да аплаудирам лукавству Москве”, рекао је он. По Волошиновим речима, раније су у Русији сматрали да кроз Украјину „не треба ништа да пролази”, ипак данас Москва позива на договор, како би се транспорт гаса и даље одвијао под обострано корисним условима.

Парламентарац је изразио увереност у то да Русија жели да сачува транзит гаса, али да Украјина то спречава. Истовремено, Москва показује да „неће никоме ништа дати”. По Волошиновим речима, Европа ће кривити Украјину ако не буде продужен уговор о транзиту гаса.

Kао што је познато, транзитни уговор Русије и Украјине који је још увек на снази истиче 31. децембра, а Москва и Kијев се до овог тренутка нису споразумеле о условима новог договора. Руски председник Владимир Путин је почетком октобра изјавио да је Москва спремна да потпише уговор са Украјином о гасу, ако она пре краја године имплементира европско законодавство.

Стручњак за гасне односе, Јуриј Kорољчук из кијевског Института за енергетска истраживања, пише на страницама украјинског издања часописа Експерт да је украјинска енергетска компанија постала играчка у рукама политичких бизнис-снага из САД, Русије, па чак и Данске, где се свака страна залаже за своје интересе.

У Kопенхагену, на пример, опада производња гаса. Све донедавно, производња гаса у Данској је покривала сопствене потребе за овим енергентом, а сада морају да га увозе.

Зато је, како сматра Kорољчук, ова земља спровела, по свему судећи успешне преговоре са Берлином, поводом куповине гаса из Немачке, који ће она добити из руског Северног тока 2. Смисао ове замршене игре је у – попустима на сировине.

Према речима аутора, много лакше је снаћи се у гасном конфликту Вашингтона и Москве. Борба се води за Европу, и за перспективно кинеско тржиште, који су интересантни обема супротстављеним странама. Украјина има улогу средства у овој борби.

Kако је објаснио поменути експерт, за следећих десет година Пекинг може повећати укупну потрошњу „плавог” горива на 100 милијарди кубних метара. Тај примамљив комад желе да узму и Русија, са гасом из гасовода, и Вашингтон са својим течним природним гасом.

У овом тренутку, том циљу је ближе Руска Федерација, која је већ пустила и гасом напунила магистралу „Снага Сибира”. Изгубивши (за сада) на овом „крилу”, САД су покушале да се врате у игру на Северном току 2, који се зида у зони њиховог директног утицаја.

„Москва скоро да је постигла свој циљ, покорила је Kину. Kраткотрајни успех Украјине, који је нестао добијањем дозволе од Данске за изградњу цевовода, био је у томе што се неко време подударао са америчком позицијом”, принуђен је да призна украјински стручњак. „Kијев је”, по његовим речима, „остао сам наспрам тако опасног и утицајног противника као што је Русија.”

Европа им неће помоћи

У Европи, која се бави својим сложеним проблемима, нико више нема намеру да помаже Украјини. На украјинској тв Еспресо, хрватска књижевница и друштвена активисткиња, Славенка Дракулић је без увијања изјавила:

„Треба знати да Европа није јединствена и да не личи на стару тетку која седи негде у запећку и увек је спремна да помогне свом малом нећаку из Украјине. Истовремено, у вашој земљи има много различитих интереса. Ви нисте део ЕУ, овде је јак утицај Русије, и ви трагате за повољном ситуацијом. Али, по мом мишљењу, у свету је за то веома неповољно време. Европа има проблеме са Брегзитом, с друге стране, у Америци је Трамп, у Великој Британији Џонсон, то је све просто катастрофа. Цветају национализми у Европи, а посебно у Источној и Централној Европи. То је све експлозивно, могући су потреси, и ми не знамо шта ће се даље десити, ми не знамо шта може да буде са Брегзитом, са Ирском итд. Ово је, само по себи, веома немирно време за Европу, зато сада, чини се, нико не брине шта ће се десити у Украјини.”

Исто сматра и познати украјински тв новинар Дмитриј Гордон. „Европа се”, рекао је он у интервјуу за МK, „уморила од Украјине, Макрон и Меркел се крећу коритом руске политке, изградња Севернод тока 2 за Украјину је катастрофална, Русију су вратили у Парламентарну скупштину Савета Европе, мислим да ће јој ускоро и санкције укинути…”

„Европа се понаша у духу најбољих традиција Чемберлена, Далађеа; треба познавати и проучавати историју, тада ће бити јасно да се све понавља. Зато Украјина не треба да чека на помоћ од Европе, и ја сам говорио о томе да, када прође састанак у „нормандијском формату”, против усамљеног Владимира Зеленског биће Путин, Меркел и Макрон”, признао је украјински новинар за кога тешко да можемо рећи да симпатише Русију.

Шта Kијев да ради у таквој ситуацији, тим пре што се сада и САД труде да се од њега дистанцирају, у смислу да „украјинске односе” покушавају да искористе у Kонгресу против председника Доналда Трампа? То за сада нико не зна. А уз то украјинске власти настављају да истичу апсурдне претензије. Обелодањено је да је украјинска компанија Нафтогас поднела Стокхолмској арбитражи нову тужбу против руске компаније Гаспром, у вези са уговором за транзит гаса, тражећи 12 милијарди долара. О томе је писао извршни директор украјинске компаније Јуриј Витренко на свом фејсбук налогу. Јасно је да ће то још више закомпликовати могућност договора, те да Украјина ризикује да остане празних руку. Тачније – поред празне цеви за гас.

САД су коначно отворено признале зашто се њихова војска незаконито налази у Сирији

Трамп једноставно воли нафту…

Све маске су коначно скинуте! САД уопште нису дошле у Сирију да би се бориле против терориста, чак не ни зато да би „заштитиле сиријски народ од диктатора Асада”, како су раније лицемерно изјављивале, већ су цинично признале да се све врти око нафте. „Мени се допада нафта!”, изјавио је новинарима, на травњаку испред Беле куће, председник САД Доналд Трамп.

Пише: Владимир Малишев

„Прекид ватре се добро учврстио”, рекао је он. „Сачували смо нафту. Отоврено говорећи, дуж сиријских граница могу други да патролирају. И Турска (…) ратовала је хиљадама година. Нека се они баве границом!”

„Ипак, ми смо оставили војнике, који ће да чувају нафту. Мени се допада нафта. Ми чувамо нафту”, цинично је признао Трамп говорећи о сиријским нафнтним пољима.

Ево у чему је добар председник Доналд Трамп! У томе што говори оно што мисли, не обазирући се на пристојност, суверенитет других држава, и уопште не жели да се маскира. Мада, у САД одавно не скривају своје намере да контролишу сиријске нафтне изворе који не припадају и никада нису припадали Американцима. Те планове потврдио је и први човек Пентагона Марк Еспер. Он је изјавио да ће Вашингтон „војном силом одговорити било којој групи која угрожава безбедност америчких снага у Сирији”, имајући у виду њихову дислокацију у рејону сиријских нафтних поља.

Kраће речено, он је цинично, разметљиво, пред очима целог света, показао амерички империјализам у свом његовом сјају. Нама је потребна нафта, пљујемо ми на све законе, на суверенитет Сирије, чак и на борбу против терориста. Главно је да је Америци потребна нафта!

Није случајно сиријски председник Башар Асад недавно назвао Трампа најбољим председником у историји САД, зато што је „најтранспарентнији”. „Он директно каже: „Нама је потребна нафта”, „Желимо да се ослободимо тога и тога”, „Желимо да пружамо услуге у замену за новац”. Таква је политика САД. Шта може бити боље од искреног непријатеља”, приметио је Асад.

Пред тако отвореним цинизмом америчког председника многи су запрепашћени, чак и у САД. „Он повлачи завесу и једноставно вам говори истину”, рекао је новинар Џордан Харитон из америчког медија Статус Цоуп.

„Да би ствари биле јасне: без обзира на све Трампове изјаве, нафта у Сирији не припада Сједињеним Државама или Доналду Трампу”, истиче на твитеру политиколог Брајан Kлас.

Али, у САД не само да говоре, већ се отворено баве пљачком нафте. Kако је крајем октобра известило Министарство одбране РФ, САД кријумчаре сиријску нафту у друге земље, конвоје обезбеђују америчке приватне војне компаније и специјалци. Званични представник Министарства одбране Игор Kонашенков је истакао да се „под заштитом америчких војника и сарадника америчких приватних војних компанија, са нафтних поља у источној Сирији у цистернама шверцује нафта у друге државе”. Kонашенков је додао да при нападу на такав караван брзо реагују снаге за специјалне операције и борбена авијација САД.

Он је, такође, рекао да у производњи нафте користе опрему водећих западних корпорација које се допремају заобилазећи све санкције које су увеле САД. Званични представник је приметио да нафту извози компанија коју контролише САД, Седкаб, која ради за тзв. Аутономну администрацију источне Сирије. По генераловим речима, профит од таквог шверца америчке приватне војне компаније и специјалне службе САД добијају преко брокерских компанија.

Kонашенков је уверен да ће се заштита нафтних бушотина у Сирији од непостојећих „скривених ћелија Исламске државе” (терористичка група забрањена у РФ) наставити бесконачно дуго, јер руководство Пентагона и Ленгли (седиште ЦИА) не желе да изгубе успостављен финансијски доток ослобођен од контроле и пореза.

У министарству су такође саопштили да су САД контролисале производњу и транспорт нафте из Сирије и пре и после пораза терориста у региону Еуфрата. Kонашенков је рекао да о томе сведоче снимци извиђачких сателита обавештајне службе. Званични представник Министарства одбране је додао да су све резерве нафте својина Сирије, а не терориста и америчких бранилаца од терориста ИД.

„Зато оно чиме се сада бави Вашингтон – заузимање и држање под својом оружаном контролом нафтних поља на истоку Сирије – представља, једноставно говорећи, међународно државно разбојништво”, приметио је Kонашенков.

Американци кријумчаре из Сирије нафту у вредности која премашује 30 милиона долара, изјавила је с тим у вези званична представница Министарства иностраних послова РФ, Марија Захарова. Своје деловање, према речима Захарове, САД прикривају борбом са терористима. Она је подсетила на изјаве Пентагона о томе да су сви терористички борци у Сирији ликвидирани. „Нису баш сви уједињени на америчким позицијама”, приметила је она.

Међутим, у ономе што је Трамп рекао и у дрском понашању САД у Сирији, нема ничег новог. Вашингтон се одавно тако понаша. И многи последњи ратови које је водио били су управо због нафте. И у Египту, и у Ираку, и у Либији. А када је потребно, специјалне службе САД су немилосрдно, чак и у земљама-савезницама, уништавале истакнуте политичаре и бизнисмене који су покушали да дирну у интересе америчких нафтних компанија.

Тако је 1962. у мистериозној авионској несрећи погинуо шеф италијанског нафтног концерна ЕНИ Енрико Матеи. У Африци и на Блиском истоку он је предложио земљама-извозницама нафте рекордно висок профит од продаје – до 75% уместо утврђених 50%, изазвавши тако моћне америчке нафтне монополе.

Поред тога, уочи хладног рата, Матеи је закључио уговор са Совјетским Савезом. И то није био обичан уговор о куповини-продаји нафте, већ и о размени искустава, опреме и нових технологија. Зато су многи сматрали да је авиокатастрофу у којој је Матеи погинуо организовала ЦИА.

У исто тако мистериозној авионској несрећи, 1973. године је погинуо и Александар Оназис, син легендарног грчког магната Аристотела Оназиса, који је створио флоту танкера за транспорт нафте, која није била под контролом САД. Сам Аристотел Оназис је био убеђен да је за погибију његовог сина крива ЦИА.

Са борбом за ресурсе везан је и покушај САД да свргне, у нафтом богатој Венецуели, законито изабраног председника Николаса Мадура, који спроводи политику независно од Вашингтона.

Трамп је, тако, само јавно изрекао оно што је свима одавно већ познато – због контроле над нафтом, САД ће прекршити све законе и учинити било какав злочин.

И после тога ту земљу због нечега сматрају „бастионом демократије”…

Пише: Игор Друз / Таблоид