Црногорске беспослице

Уводна напомена

Обично “добро неинформисани” Срби ве­ру­ју, а званична “југословенска” историографија тврди (и тако­зва­на србска, наравно), да је Краљевина Црна Гора стала уз Краљевину Ср­бију чим је почео Велики рат (1914-1918), данас углавном познат као Први светски.

Није било тако.

Народ у Црној Гори, који онда није мислио друкчије него србски, очекивао је да ће се то десити, али су, у данима и недељама по­сле атентата у Сарајеву, и краљ Никола (Петровић Његош, 1841-1921) и црногорска влада (која је понајпре исказивала Кра­љеве жеље), били “одлучни противници манифе­сто­ва­ња јавног не­задовољства против Аустро-Угарске” и против масовног прогона срб­ског живља по целом аустроугарском царству.

Радило се, заправо, о труду и Краљевом и владином да из ново­на­сталих односа нешто извуку за Црну Гору. А то “не­што” значи­ло је да Црна Гора, уз владину и краљеву одлуку да за­држи “стро­гу неутралност”, очекује бар две ствари:

Прво, “положај краља Николе и црногорске владе био би веома појачан када би Аустро-Угарска дала изјаву да рат са Србијом нема освајачки карактер”, и

Друго, да Аустроугарска гарантује Црној Гори територијално проширење “које би јој омогућило да даље остане само­стална у односу на остале балканске државе, у првом реду да буде пот­пуно независна од Србије”.

Вођен таквом логиком, краљ Никола се “надао да ће срп­ска влада имати довољно увиђавности и да ће попу­сти­ти у свим тачкама” аустроугарског ултима­ту­ма. Са тим у вези, он је 13. ју­ла 1914. године, у разговору са ма­јором Гу­ставом Хуб­ком (1873-1962), аустроугарским војним аташеом на Цетињу, рекао да “Ваш цар не би могао од мене само једно да изискује да се ја борим противу Ру­сије, јер сам ја овоме (руском цару) по самој историји а исто тако ус­лед породичних веза и од­носа обавезан; али у свим осталим пита­њима ја могу бити његов услужан прија­тељ. Отпутујте одмах у Беч и обавијестите о моме очајном положају”.

Што ће рећи: краља Николу уопште није занимало стање у коме се Србија затекла аустроугарским ултиматумом.

Подсећање на сам крај Великог рата намеће и обавезу да се не­што проговори и о збивањима која се, нажалост, на србском про­стору, данас користе као “теоријска” подлога за разбијање срб­ског народносног бића.

На овоме месту биће речи о Мојковачкој битки (6. и 7. јануара 1916), одлуци о уједињењу Црне Горе са Србијом (26. новембра 1918) и Божићној побуни (1919).

Мојковачка битка

Јединствена је мисао свих који пишу и говоре о Мојковачкој битки да је она вођена са јединим циљем да србској војсци омогући повлачење према арбанашком приморју.

Тако ће, на пример, црногорствујући историчар Ђорђе Андри­ја­шевић (1967) рећи да је “велика офанзива на Србију започета октобра 1915. го­ди­не и потиски­ва­ње њене војске према југу зна­чила и от­почињање борби на црногор­ск­ом ратишту… Будући да се српска војска повлачила, црногор­ска је била приморана да шири свој фронт како би јој чувала од­ступницу… Обезбјеђујући повлачење српске војске и штитећи је од непријатељских дејстава преко Санџака, Херцеговине и Бо­ке… Црногорци су оста­ли усам­љени на балканском ратишту. Црној Гори, иако најма­њој и нај­слабијој савезници, додијељена је улога посљедње одбране. Тро­мјесечне операције, познате под именом Мој­ко­вачка операција, представљале су стратегијску заштитницу српске војске”, због чега се, наводно, црногорска војска “није успјела повући, попут српске”.

Тезу о “заштити србске војске” наћи ћемо и у тексту непотписаног аутора Мојковачка битка : 100 година и 10 чињеница о по­бе­ди Давида над Голијатом (Newsweek Београд, 6. јануар 2016, http://www.newsweek.rs/srbija/67239-mojkovacka-bitka-100-godina-10-cinjenica-о-pobedi-davida.html), да је “Црногорска војска на положа­ју имала 6.000 слабо опремљених и изгладнелих војника који су добијали по пола килограма хлеба сваких неколико дана, нас­прам 20.000 добро опремљених и ситих припадника аустро-угарске царске војске”, те да се “највећи значај ове битке огледа у томе што је ау­с­троугарска војска спречена да пресече повлачење срп­ске војске преко албанских планина, и даље на Крф и Бизерту”.

Маријан Миљић, књижевник, публициста и библиотекар (1951), у тексту Мојковачка битка – црно­го­р­ска Тр­о­ја (http://www.montenegrina.net/pares/paresс1/istorija/cg_у_1_svj_ratu/mojkovacka_bitka_crnogorska_troja.htm), каже да, “дајући посљедњу одступницу, не само српској војсци, него и својој укупној повијести… црногорска војска ни слутила није да је њена судбина већ раније ријешена, да је, као израз захвалности, ос­тав­љена сама, издана и осрамоћена, препу­ште­на својој злехудој судбини и слому, потпу­ном уништењу. За њу, побједничку војску, био је спремљен пут по­раза и срамоте”. А за све то били су криви србски политички и војни врх, савезници (чак и Русија) и, нарочито, краљ Никола и нај­виши црногорски држав­ни органи који “нијесу ништа конкретно предузели да спасу земљу и војску од пропасти”.

У Војној енциклопедији (1978), уз појединости везане за мобилиза­ци­ју и демобилизацију, за концентрацију и деконцентрацију, за број­ност и прекобројност, за слабости и храбрости, за ратове и миро­ве, уписано је за Мојковачку битку (и целу мојковачку опе­ра­цију) и да је Санџачка војска, заједно са Првом србском арми­јом, имала задатак “да обезбеди простор за повлачење главних снага србске војске, у чему су рејони Берана, Андријевице, Кола­шина, Подго­ри­це и Скадра имали прворазредни значај”.

За “главним снагама” повукла се затим и Прва армија (она је 25. децембра 1915. године стигла до Подгорице), а у заштитници, источно од Андријевице, остављен је Комбиновани одред, јачине безмало две и по хиљаде људи, са седам митраљеза и шест топова, за ту прилику потчињен Санџачкој војсци; биће да се и он неколико дана касније придружио србским снагама прикупљеним на арбанашкој обали.

Да би се боље разумеле медитације свих који Мојковачку бит­ку тумаче као “стратегијску заштит­ни­цу српске војске”, треба зна­ти да је “црногорску” војску на том делу србског ратишта (у Старој Херцеговини и србским Брдима) чинила Санџачка вој­ска (у то је време црногорска бранила и “неодбранила” Ловћен), у чијем су се саставу налазили Ускоци, Дробњаци и Бјело­по­љ­ци (сви из Старе Херцеговине) и Брђани: Морачани, Ровчани и Васојевићи; највећи део ових последњих, до тада, још није стигао ни да научи да су “Црногорци” јер су у састав Црне Горе ушли тек на годину и по пре избијања Великог рата.

Иста та Санџачка војска у раној фази Великог рата дејствовала је поред србске Ужичке војске (тамо код Чајнича и према С­а­рајеву), кретала се (и повлачила) самовољно и неоргани­зо­ва­но, почесто у расулу, а дешавало јој се да Ужичкој војсци остави не­заштићен бок и поза­дину, да не слуша наредбе Врховне команде…

Црногорски историчари и “историчари” такве поступке Санџа­ч­ке војске прав­дају чињеницом да црногорска војска није “мо­дерна војска” већ милицијског типа, неспособна да се повлачи ор­ганизовано, али се ниједан од тих историчара, не зна се због чега, није бавио разли­кама у ратовању Санџачке војске поред Ужич­ке војске и у ње­го­вим самосталним дејствима током Мојковачке операције. На ра­товање уз Ужичку војску гледало се као на не­што необавезно, на­лик ратној игри, “ајд’, Алија, нек’ је више вој­ске”, док се ра­товање у Мојковачкој операцији, нарочито у Мој­ко­вачкој битки, оцењује, без икаквих ограда, као заштита србске војске у повла­че­њу. Не чине то само црногорски (и црногор­ст­вујући) истори­ча­ри, та је досетка својина свих који или изго­воре или испишу син­тагму “Мојковачка битка”.

А та је досетка изговорена први пут непосредно после Великог рата. Потекла је у данима када се очекивало уједињење двеју србских краљевина и када је ваљало смиривати не само узавреле страсти малобројних противника тог светог националног чина, већ и када је све поборнике србске националне слоге требало охраб­ри­ти да без икаквих ограда почну делати на “њиви будућих дана”.

И та је досетка годила обема странама: Црној Гори јер су јој тако зацељиване ране настале вољом црногорских предводника (кња­зу Мирку – 1879-1918 -, тешко болесном Краљевом сину који “није имао никакву команду у овом рату”, ос­та­в­љено је да доврши пр­љав посао, те је он при­хва­тио наметнуте усло­ве и 21. јануара 1916. године потписао акт о капитулацији) који “ниј­есу ни­шта конкретно предузели да спасу земљу и војску од пропасти”, а Србији јер је њена војска мојковачке одјеке мо­гла дожи­вети као почасну паљбу; чак и ако се зна да се она 1. јануара 1916. године на­шла на линији Скадар­-Љеш­-Драч­-Елба­сан­-Ти­ра­на.

Уистину, Санџачка војска није на Мојковцу штитила одступницу србској војсци, она је код Мојковца бранила своју нејач у сво­јој ближој или даљој позадини. Одбрана те нејачи ни по чему није могла личити на ратну игру уз бок Ужичкој војсци, “тамо негде у Босни”, био је то натчовечански напор да се онемогући неприја­тељ­ски продор у Брда (у данашњој Црној Гори) и сачувају животи њихових најмилијих.

А док се све то догађало, црногорска војска којом је командовао књаз Петар (1889-1932), Краљев син, није издржала аус­тро­у­гарски напад, пали су Кук и Крстац (испод Ловћена), “краљ је већ био напустио Цетиње и бјежао к Подгорици… непријатељ је већ био заузео Бар и Улцињ, а први од­јели су били стигли на Бојану. Пошто је Ловћен пао, знало је и мало дијете у Црној Гори, да је с одбраном Црне Горе сврше­но”.

“Подгоричка скупштина”

Ове две речи стављене су међу наводнике јер су се оне нашле у скоро редовној говорној и писаној употреби, више да прикрију истину да је одлуку о уједињењу Кра­љевине Црне Горе са Краљевином Србијом донела Србска Вели­ка народна скупштина у Црној Гори, а мање као потреба да се овај подужи назив мало скрати.

Још док се крај Великом рату није ни наслућивао, швајцарс­ки лист Газет де Лозан од 20. марта 1917. године објавио је изја­ву Ла­зара Мијушковића (1867-1936), ранијег пред­седника црногорске владе и министра спољних послова, која се бавила заинтере­ованошћу “извесних” европских листова за србско-црногорске од­носе, односно за уједињење Србије и Црне Горе.

“То је питање веома јасно:

Црногорци, Срби по крви, без мешавине, били су географ­ски одвојени од своје браће у Србији отоманском силом. Нерав­на петвековна борба противу Турске сама је крепила нацио­налне идеале свију Срба, одржавала њихове наде и загревала њихову жељу да се опет потпуно уједине. То је историјски фа­кат, толико познат да је непотребно набрајати. Отуда и идеја о уједињењу Србије и Црне Горе. То дакле није нека нова ком­бинација, ни сан извесних људи или политичких партија. То је дубоко осећање и непоколебљива воља целога српског наро­да, које не може и неће нестати док траје српскога племена”!

Први званичан писани траг о припремама за “потпуно уједињење Црне Горе са Србијом” налазимо у у писму којим Јанко Спа­сојевић (1871-1955), до почетка децембра 1916. министар правде у црногорској избегличкој влади, 26. октобра/8. новембра 1918. го­дине из Андријевице јавља војводи Живојину Миши­ћу (1855­-1921) да је одређен “општи избор, за једну провизорну Скупшти­ну на­родну, која ће се састати 11 новембра у Подго­ри­ци. Избори ће се извршити 6. новембра (оба датума су по старом рачунању – ИП)… Ова ће Скупштина детронизирати краља Николу и огла­си­ти уједи­њење Црне Горе са Србијом. – Велика би потре­ба била, да има што више војске у свима нашим глав­нијим ва­ро­шима, јер је тешко успоставити ред међу Црно­горцима, пошто су се дали пљачки, чак међу собом, и по­што међу многим племенима се дешавају убијства, па одовуда и крвна освета. Ка­да они виде међу собом Српску војску они се мање боје и од кра­ља Николе, пошто знаду, кад би он доша­о, да би се свима све­тио”.

Још неке појединости о том чину садржане су у депеши број 147 од 31. окт­обра/13. но­вембра 1918. године, под ознаком “најхитније”, којом пуковник (потоњи ђенерал) Драгутин Милутино­вић (1865-1941), командант Јадранских трупа, обавештава срб­ску Врховну команду да је “Црногорски одбор расписао избор за Ве­ли­ку народну Скупштину на дан 6 новембра. Скуп­штина ће се састати на дан 11 новембра текуће године (датуми су по старом календару – ИП). Због тога и због стабилности стања у опште, безусловно је потребно да у састав јадранских трупа нај­журније пошаље бар још два батаљона пешадије и једна до две батерије… Молим да се пот­крепљење што пре и форсираније упути у Подгорицу”.

Оном малочас поменутом Спасојевићевом писму прикључен је и позив “осталим Црногорцима… да сви заједнички порадимо на остварењу на­ших народних задата­ка, на нашем уједиње­њу”, али и правила за избор народних посланика у Ве­лику на­родну скупштину српског народа у Црној Гори. Овде ће бити дат тек један њи­хов део:

“Свака капетанија у Старој Црној Гори (ова одредница односи се и на Брда и Стару Херцеговину, и Боку и Приморје – ИП) бираће по два народна посланика, а сваки срез у новим крајевима (срезови у окрузима беранском, метохијс­ком и пљеваљ­ском и срез плавогусињски – ИП), бираће по три послани­ка. Ва­роши ко­је имају испод пет хиљада ста­новника, а на име: Бар, Улцињ, Ко­ла­шин, Беране и Бијело поље, бираће по једног народног посла­ника; а вароши које имају преко пет хи­ља­да становника, а на име Цетиње, Подгорица, Пљевља, Пећ и Ђаковица бираће по два на­родна посланика.

Избор народних посланика извршиће се јавним и посре­д­ним гласањем на овај начин. Капетаније ће на јавним зборо­вима изабрати по 10 повјереника, срезови по 15, а варошке општине (мање) по 5 односно по 10 повјереника на дан 4. новембра ове године (17. по новом рачунању – ИП). Повје­реници ће се из цијеог округа састати 6 (19) новембра ов(е) г(одине) у свом окружном мјесту и на општој сједници поиме­ничим гласањем изабрати по­сла­нике за цио округ”.

У складу са тим расписом, у Скупштину је изабрано 165 (сто шездесет пет) посланика.

Пратећи и даље сва та збивања, пуковник Милутиновић је, 10/23. новембра 1918. године, под бро­јем 293, брзојавио Врхов­ној команди да се “сутра 11. о(вог) м(есеца) састаје овде у Под­горици Народна скупшт­и­на која има да прокламује уједињење Црне Горе са Србијом. Ова се ствар може сматрати као пот­пу­но сигурна. Потребно је међутим за одлуку Црногорске Народ­не Скуп­штине да буде од стране Наше Владе упућена и санк­ција и да власти у Црној Гори буду одмах организоване по одредбама на­ших закона.

Ја ћу се постарати да ову одлуку сутрашње Народне Скупштине што пре доставим”.

Наредног дана, иако је тема била од изузетног значаја за будуће србско-србске односе, Врховна команда је, под О. Бр. 32517, овај предмет ставила у акта, највероватније због тога што се сматрало да је тај чин изван њених стварних (вој­них, ратних) надле­ж­ности.

Како је то и најављено, скупштинско заседање отворено је 11/24. новембра, после чега је за председника изабран Саво Церовић, члан Ве­ли­ког суда, за првог потпредседника Лазар Дам­ја­новић, адвокат, а за другог потпредседника Са­во Фатић, председ­ник суда. За секретаре су изабрани Љубомир Вуксановић, Милан Бајић, Радован Бошковић, Лука Вукотић, Новица Шћепановић и Ми­хаило Јовановић.

На крају заседања, 13/26. новембра 1918. године, посланици су једногласно усвојили резолу­цију о уједи­ње­њу Црне Горе и Србије, чији текст гласи:

“Српска Велика Народна Скупштина у Црној Гори, као вјерни тумач жеља и воље цјелокупног Српског Народа у њој, вјерна историјским предањима и завјетима својих пре­дака, који су се вје­ковима за њих борили

одлучује:

1. Да се Краљ Никола I Петровић – Његош и његова династија збаце са црногорског престола;

2. Да се Црна Гора са братском Србијом уједини у једну једину државу под династијом Карађорђевића, те тако уједи­ње­не ступе у заједничку отаџбину нашег троименог народа Ср­ба, Хрвата и Словенаца;

3. Да се изабере Извршни Народни Одбор од пет лица, ко­ји ће руководити пословима док се уједињење Србије и Црне Горе не приведе крају;

4. Да се о овој скупштинској одлуци извијести бивши Краљ Црне Горе Никола I Петровић, Влада Краљевине Ср­бије, пријатељске Споразумне Силе и све неутралне држа­ве”.

У Извршни народни одбор апсолутном већином гласо­ва изабрани су: војвода Стево Вукотић, Марко Даковић, Ристо Јо­јић, Спасоје Пилетић и Лазар Дамјановић.

У складу са датим обећањем, пуковник Милутиновић јави­о је Врховној команди (15/28. новембра, под бројем 58165) какву је одлуку, “про­цењујући историске, економске и поли­тичке ин­тересе Црне Горе”, донела “Велика Народна Скупштина у Подгори­ци иза­брана од Српског народа у Црној Гори”. Он је још дописао да је “одлука донешена једногласно акламацијом и појединачним гласањем. Народ је ову одлуку прихватио са оду­шев­љењем и вером у бољу будућност. Сутра је свечана служба у славу уједињења и народно весеље; у целој земљи влада оп­шта радост”.

Непуна три месеца касније, 21. фебруара 1919. године, ђенерал Милутиновић брз­о­ја­вио је Врховној команди да “према по­да­цима у подгорич­кој скуп­штини није било опозиције”, да је “на пи­та­њима личним око име­на делегата као и због рада одбора Даковић добио поверење и већину” те да се “преко тих проте­ста пре­шло на обични дневни ред за које је гласало од 130 по­сла­ника 120”.

Ово последње значи да су избори за посланике у Велику народну скупштину у Подгорици обављени “како царски ва­ља и тре­бује”, непристрасно, пошто се није ни могло знати ко ће гласати за уједињење а ко против. Ако је Скупштина почела рад без опо­зиције, како то саопштава ђенерал Ми­лу­тиновић, од­носно без по­сланика који су се противили ује­дињењу, то се мо­ра разумети тако да је таквих посланика, од укупно 165, било 35. Ако је против скупштинског дневног реда било десет по­сла­ника (од присутних 130), могли су то бити они који су се у том тренутку још увек двоумили како да гласају.

Само пет дана касније, 1. децембра 1918. године (по но­вом рачунању), србски регент Александар Карађорђевић (1888­-1934) примајући Адресу Народ­ног вијећа Словенаца, Хрва­та и Ср­ба о ује­дињењу Државе Сло­ве­наца, Хрвата и Срба са Ср­би­јом и Цр­ном Гором, прогласио је стварање Краљев­ства Срба, Хрвата и Сло­ве­наца. У превеликој наивности и више бри­нући за националних опстанак Хрвата и Словенаца, оних који су нову Државу сма­трали привременим прибежиштем, него за србски етнички про­стор и срб­ске националне границе, регент Александар пропустио је да саопшти коју територију Краље­ви­на Србија уноси у ту нову Држа­ву. А та територија (осим оне предратне)била је ја­сно одређена Вој­ном конвенцијом која регу­лише услове при­мене на Угарску примирја закљученог изме­ђу Савезника и Ау­стро-Угарске: Бана­т, Бачка и Барања, Срем до линије Осек – Чепин – Ђаково – Ша­мац, цела Босна и Херцеговина и Дал­мација, до рта Планка, или Пло­че, на око 35 километара ваздушне удаљености од Спљета, запад­но – пространство, дакле, које су и Скупштина которска, и на­родна већа бањалучко, босанскохерцеговачко и далматинско својим одлукама при­кљу­чивала Краљевини Србији. На тај начин, он је србском народу наменио трагичну судбину. Препустио га је, за­пра­во, геноцидним радњама оних који су се на једном историј­ском раскршћу определили за Југославију, јер се друкчије није мо­гло. Срби ту трагичну грешку плаћају и данас, сто го­дина касније.

Штаб србске Врховне команде, под О.Бр. 35221 од 1. фебруара 1919, регистровао је депешу војводе Степе Степановића (1856-1929) којом изве­штава да је “ђенерал Д’Епере, у присуству Енглеза, Аме­риканаца и Талијана испитао известан број људи у свима прошлим догађаји­ма”, те да је по одласку за Подгорицу и Скадар “рекао да је сте­као уверење да су избори (за Скупштину која је донела одлуку о уједињењу – ИП) право опредељени и да ће такав извештај послати својој Влади”.

У непосредној вези са тим, поручник Протић, под Пов. Бр. 843, из Солуна брзојавио је Врховној команди да му је “Командант Савезничких Војсака (Луј Франше д’Епере, 1856-1942 – ИП) …наредио, да вас умолим да саоп­штите Српској Влади да је он про­вео у Црној Гори три дана и констатовао, да је цео народ једно­душан у жељи за сједињење са Србијом, сем неколико безначај­них лично­сти сумњиве репу­тације”.

Сличне природе била је и порука србског делегата код италијанске Врховне команде коју је Министарство војно пренело Врховној команди (Пов.Ф.Ђ.О.Бр. 18891 од 18. фебруара 1919) да је једна американска мисија, најверо­ват­није војна, боравила на Цетињу и да је од њеног командира чуо да је “др­жање наших власти и трупа у Црној Гори савр­шено коректно, оне не врше ни­какав притисак на Црно­гор­це који с малим изу­зетком желе уједи­њење или смрт”. Да ли је било коректно или не, то су најбоље знали Аме­риканци, који су се и у то доба раз­метали сопственим демо­кратским вештинама.

Данас, уз бесмислице да је Црна Гора била “побједница у рату”, да је Црна Гора имала “скупштину иза­брану 1913. године са пуним устав­но­-правним… легали­те­том, легитимитетом и капа­ци­тетом”, да је “Подгоричка скупштина” организована “на врат на нос”, да је тада избрисано “властито државно и нацио­нално име”, да су њени учесници “ба­цили под ноге сву тради­цију и позитивне прописе тада­шње Црне Горе”, црногорст­ву­јући историчари (или: црногорски “историчари”) поричу све то потржући прокламацију коју је, преко “Гласа Црногорца” из Нејиа, краљ Никола упутио Црногор­ци­ма “поводом кршења права да сами одлучују о својој судби­ни” а против званичне Србије која је, “на­о­ружана необја­шњи­вом мржњом према Црној Гори и њеним представницима и лишена моралне основе… заборавила све жртве које је Црна Гора учинила” за њу и “када је неприја­тељ сломљен… напустио нашу малу Црну Гору, окупирала ју је… њена војска (и) скупила тзв. Велику народну скуп­штину (српског народа у Црној Гори у Под­горици) на је­дан насилнички начин, чије одлуке немају никакве важности, јер Велика народна скупштина (срб­ског народа у Црној Гори) и не постоји као установа по нашем уставу, а камоли да је над­леж на да рјешава о судбини Црне Горе. Па и овакав зло­чин извршен је препадом кукавички, лишавајући од уче­шћа у рје­шавању о судбини земље хиљаде мученика и херо­ја, који се не бијаху још вратили из ропства”.

Божићна побуна

Једној групици Црногораца, присталица сврг­ну­тог краља Николе и његовог режима, незадовољ­них што им се, по капитулацији на самом почетку 1916. го­ди­не, ни­је дало да ратују против аустроугарске окупационе силе, про­хте­ло се да у ослобођеној Црној Гори мало шенлуче и ватреним оружјем слављенички до­чекају Рождество Хри­стово 1919. године; ма­кар некога и пого­дио ка­кав залутали метак.

У почетку, њихова ак­ти­в­ност није схватана као нека озбиљни­ја опасност за ново­створено Краљевство Срба, Хрвата и Сло­ве­наца, будући да ни “бјелаши”, присталице безусловног уједиње­ња Ср­би­је и Црне Горе, ни “зеленаши”, делом присталице само­стал­не Краљевине Црне Горе а делом и присталице конфедералних одно­са двеју србских краљевина у будућој држави, нису очеки­ва­ли да ће се због уједињења проливати крв у Црној Гори.

Бјелаши су најви­ше при­ста­лица имали међу омладином, од којих су оформ­љене ору­жане омладинске чете и Народна гар­да. Њихово начело било је јасно и недвосмислено: “Један краљ, једна др­жава, један народ”.

Зеленаши су своје присталице, највећим делом, нашли ме­ђу бившим државним чи­новницима, интелек­туалцима блис­ким двору, официрима… Сма­тра се да их је било из­међу 1.500 до 2.000 љу­ди. Своје незадовољство одлуком о уједињењу, они су “најпре ис­ка­зали Протестом упућеним 4. д­е­цем­бра 1918. годи­не њеном Извршном одбору, а ствар­но де­ловање против уједи­њења (и ујединитеља) видно су поја­ча­ли по повратку интер­нираца, добрим де­лом официра који су ос­та­ли вер­ни кра­љу Николи” (httpe://sr.wikipedia.org/wiki/%D%97%D0%B5%D0%BB%D0%B5%D0%BD% D0%B0%D1%88%D0%Б8).

Око Подгорице

Побуна је прво избила у крајевима око Подгорице, у Пиперима и Бјелопавлићима. Пипере је предводио бриг­а­дир Милутин Вучинић, онај који се 4/17. јануара 1916. “ж­алио” Врховној команди да, “и поред свих мојих нада, г. На­челниче… про­дирање непријатеља немам ским задржати, јер нико не хоће да се одупре непријатељу”, и који је маја 1916. год­ине био противан било каквој акцији против ауст­ро­угарске окупационе управе (да народ не би био изложен некој нево­љи). Суочен с отпором кучке, пиперске и подгоричке омла­дине, “није (се) усудио да прихвати бор­бу, па је наре­дио да се по­ложи оружје”. Ових других “устани­ка”, Бјело­пав­лића, било је “шака јада”, тако да је све окон­чано без испа­ље­ног мет­ка. И пиперски и бјелопавлићки “у­с­танички” предвод­ници уха­п­ше­ни су а тај неуспех демора­ли­шуће је деловао на по­бу­ње­ни­ке који су се “бавили” опко­љавањем Никшића и Це­ти­ња и који су рачу­на­ли да ће им велику помоћ пружити они који су управо би­ли у трен растурени.

Око Никшића

“Устаници” су Никшић опколили 21. децем­бра 1918/3. јануара 1919. године и наредног дана затражили од бранилаца да се предају. Током дана пушкарало се с обеју стр­а­на, да би, у сумрак, браниоцима стигла помоћ из Бје­лопа­в­лића и из Гра­хова. “Опазивши иза себе ову борбе­ну омладину, про­тивници (побуњеници – ИП) декуражирано почињу ос­тав­ља­ти своје пози­ције – и умјесто да уђу у Никшић да га освоје, као што су били наумили, – они бјеже по мраку кућа­ма, крвави и посрамљени; док Бјелопавлићи побједоносно улазе у ва­рош, срдачно дочекани од храбре Никшићке ом­ла­дине… Иако је окр­шај био жесток, губици бра­ни­лаца нису били ве­лики: два мрт­ва и неколико ра­њених. Колико је мртвих и ра­њених било на страни побу­ње­ника не зна се тачно, али их је би­ло много више. Нападачи су своје погинуле и рањене у току ноћи односили ку­ћама”. Неки од побуњеничких вођа ухапше­ни су а неки побе­гли у Италију или у шуму.

У Црмници

Истога дана кад и код Никшића, немири су избили и у Црмници. Побуњенике, којих је могло бити око четиристо, предводио је Јован Пламенац (1873-1944), описан касније ка­о “један орди­наран зликовац, који је чак продавао шуме непријатељу”, али који ће после два-три месеца постати Кра­љев председник вла­де у избеглиштву. Његов покушај да дође у везу с Италија­ни­ма како би од њих добио помоћ у наоружању и муницији (што не значи да би противречио и помоћи у људ­ству) није ус­пео јер су га присталице новоуспостављене ује­ди­нитељ­ске вла­сти у томе спре­чи­ле. Иако је одмах пристао да рас­пусти своје “побуњенике”, по­сле два дана почео је да их по­ново окупља. Појава једне уједи­нитељ­ске чета од стопеде­се­так људи поколебала га је, те се с око седамдесет својих при­сталица повукао у Скадарску крајину а отуд “са својим људима отишао на Бадњи дан преко Бојане к Итали­јанима”.

Око Цетиња

Да је побуна у Црној Гори била планира­на из једнога места види се и из чињенице да је Цетиње било “цен­тар зби­вања”, чему у прилог иде и податак да је 20. децембра 1918/2. ја­нуара 1919. оно било опкољено. Не зна се тачно ко­ли­ко је побуњеника било, али их их је било много више него што је Цетиње имало бранилаца. До 23. децембра/5. јануара “око Це­ти­ња није пукла ни једна пушка”.

Побуњеницима се чинило да ће лако савладати цетињску одбра­ну, те су они, када се у њиховом штабу у Бајицама појавио Јан­ко Вукотић (1866-1927) не би ли покушао “да их умири и да се при­зна стање створено Великом Народном Под­горичком скупштином”, они поступили у складу са својим мо­ралом (и­ли, не буди приме­њено: чојством): заробили су га! Под прити­ском, Јанко је наред­ног јутра послао писмо пуковнику Милутиновићу, у Котор, и пренео му побуњенички захтев да војска поседне кварт око своје команде а да оста­лу варош препусти “усташкој војсци”.

Мимо тога, побуњеници су упозорили пуковника Милутиновића да се “не мијеша у унутрашње ствари Црногораца” и пору­чи­ли да ће “уста­шке (устаничке – ИП) трупе сјут­ра… умарши­рати у прије­сто­л­ни­цу Цетиње, и ради успоставе будућег реда запо­сје­сти сва надле­штва у коју сврху са наше стране би­ти ће очуван нај­б­о­љи ред, те се овим преко Вас – опомиње војска која се сада на­лази на Це­тињу, да са своје стране не би иза­звали проли­је­вање братске крви”.

Пуковник Милу­ти­новић одговорио је “да улазак наоружаних трупа у Цетиње бе­зусловно” не може одобрити и да ће се “ула­ску наоружаних маса успроти­ви­ти свом снагом коју има(м) под руком, а невино проливена братска крв нека падне на главу онога, чијом кривицом до тога дође”.

Када је чуо за оружане сукобе око Цетиња, француски генерал Пол Венел (1864-1920), командант Савезничких снага, из сво­га штаба у Котору кренуо је ка разбојишту са намером да смири страсти.

Из сусрета са побуњеницима у Бајицама, Венел је донео, у писаној форми, побуњенички пристанак на при­ми­рје док се не изнађе “плебисцитарно решење црногор­ског питања под контролом Великих Сила”. Представницима це­тињске одбране, све то било је неприхватљиво, што су иска­за­ли речима да ће води­ти борбу “до кра­ја, а ко неће да се бије може и да сједи”.

Како се страсти нису смиривале, Венел је 7. јануара 1919. године, издао наредбу да се у року два дана (48 сати) пут од Котора до Цетиња ослободи за саобраћај, да се оспособе телеграфско-телефонске везе, те да се “сви они који су учествовали у по­буни имају врати­ти својим кућама, а неће бити узнеми­ра­вани ако остану мир­ни и ако положе оружје”.

Већ исказано побуњеничко надање, и уверење, да ће без већих тешкоћа успети да од ујединитеља преузму власт, било је узалудно, пошто је, у међувремену, браниоцима пристигло озбиљно појачање састав­ље­но од Куча, Бјелопавлића, Пипера и подго­ричке омлади­не. Дода ли се томе и “техничка” подршка митраље­ске чете Другог југосло­венског пука и две хау­бице с око хиљаду граната, разумљиво је што су побуњеници, нападнути и с леђа, морали започети с повлачењем ка Ловћену. У току 24. и 25. де­цембра 1918 (6. и 7. јануара 1919), око триста побуњеника предало се без икаквих услова.

У извештају послатом Команданту Друге армије у Сара­је­ву, пуковник Милутиновић пише:

“25. децембар (7. јануар, по новом рачунању – ИП). Добровољачке трупе Извршног Народног Одбора предузеле су овога дана чишћење околине Цетиња од побуњеничких мањих оделења… У непосредном кон­такту са добровољачким трупа­ма Извршног На­родног Од­бора оста­так њихове снаге, раз­бе­гао се у све стране”.

Пет дана касније, на захтев ге­не­рала Венела, једна побуњеничка група на Буковици (коју у међувремену нико није ни напа­дао) положила је оружје и разишла кућа­ма.

Побуна је, дакле, била угушена, највећи део зеленаша пре­дао се и отишао кућама, а мањи део – нешто више од 1.500, опи­је­них “витештвом”, “слободарством” и “чојством” – прикљу­чио се црногорској војсци у Италији, под италијанском коман­дом, како би се отуд пребацивали преко Јадрана за­рад бав­љења “повременим тероризмом”, да ли за сопствену корист или за рачун Италије; распуштени су 1921. године, после скла­пања италијанско-југо­сло­венских споразума о сарадњи. Изме­ђу осам­сто и хиљаду њих наста­вило је “хајдукова­ње”, у разбо­ј­ни­ч­ким и пљачкашким дру­жи­нама од по дваде­сетак до триде­сет “бора­ца”, све до 1924. године0000 (https://sr.wikipedia.org/wiki/D0%97%D0%B5%D0%BD0%B5%D0%BD0%B0%D1%88%D0%B8).

Све што се до тада дешавало по бес­пут­ној Црној Гори, мање по Старој Херцеговини и неки­м од Седморо Брда, било је сведено на од­мет­ништво, разбојништво, пљачку, банди­тизам, лупештво, про­вал­ни­штво, на хајдучију у најруж­ни­јем значењу те ре­чи… Одмета­ли су се појединци, одметале су се и мање гру­пе, али све то, иако су од­метници уверавали се­бе да то раде на “идеолошкој” основи, са ци­љем да заштите ма­ло дина­стичка права његушких Петро­вића а ма­ло самостал­ност Црне Горе, било је усмерено искључи­во на обав­љање “при­вредне делатности” у Црној Гори познате као “пли­јен”, од­носно пљачка туђе имо­вине, да ли небра­њене, без жр­та­ва, да ли на препад, или из за­се­де, чак и по цену људских живота.

Не би ли се стекао утисак о “идејности” тог одметништва, у месецима који су следили Божићној побуни убијено је неко­лико виђених присталица оствареног уједињења, међу њима и неки од учесника Велике народне скупштине. Убијани су и неки офи­ци­ри бив­ше црно­гор­ске војске ко­ји су своју припадност Србству исказали подржавају­ћи уједињење…

Жртве. По смиривању побуне, ђенерал Милутиновић известио је Војводу Степу да је у борбама око Цетиња погинуло 16 (ше­снаест) добровољаца-присталица уједињења, рањено 56 до­бр­овољаца, три цивилна лица и четворица војника. “Број мрт­вих и рањених на страни побуњеника никада није тачно утврђен… али знатно премашују жртве браните­ља Цетиња”.

Симо Живковић, један о побуњеника, сведочио је, у дубо­кој старости, да, “како је ко пао, рањен или мртав, њега смо износили из борбе и односили кући. Бројали мртве и ра­њене нисмо, али знам да је изгинуло много. Међу мртвима било је само мојих познаника петнаестак. Свако је свога сахрањивао, а касније никоме није ни пало на памет да бро­ји жртве”.

Драгољуб Живојиновић саопштава да је у италијанским архивима наишао на податак (потекао из пера новинара Ђу­зепа Бал­дачија) да је “у борбама око Цетиња и Никшића по­гинуло између 500 и 700 људи на обе стране”. Миле Кордић то опо­вргава комен­таром да је “овако велики број жртава немогућ, из простог разло­га што се зна да је укупно у овим крајевима Цр­не Горе у побуни учествовало између три и пет хиљада љу­ди”, те да је “реал­но претпоставити да је у на­паду на Никшић и Цетиње погинуло не­колико десетина побу­њеника”.

Црногорска влада у избеглиштву тврдила је да је у по­бу­ни би­ло 600 (шестсто) мртвих. Пошто је сазнао за тај податак, француски маршал Жозе­ф Жофр (1852-1931) приватно се изразио да, “ако је истина, да ће Србији то шкодити много”.

Несумњиво, цифра од “600 мртвих” избачена је насум­це, зарад антисрбске пропаганде током Мировне конфе­рен­ције у Пари­зу, пошто тадашње везе нису биле тако чвр­сте да би се подаци из “побуњеничких” крајева могли лако и брзо прикупити и средити; утолико пре што се подаци о жртвама нису “обрађивали” ни међу побуњеницима.

Новак Аџић (1975), један од најпознатијих црногорству­ју­ћих ликова у данашњој Црној Гори, свесрдно, с “археоло­шком” страшћу, бри­не о налажењу све “новијих ископина” о србским “злоде­лима” у Црној Гори, па ће у нашим данима “об­но­вити” податак др Секуле Дрљевића (1884-1945), заклетог ан­ти­србина, објављен 1944. године, у Загребу (а где би друго), да је током Божићне побуне спаљено преко 5.000 сељачких кућа а страдало преко 2.000 особа (http://portalanalitika.me/clanak/116864/sekula-drljevic-о-zlocinu- nad- familijom-petra-zvicera),

Наравно, и те су цифре наива према тврдњи којом су публициста Борислав Цимеша и професор др Миодраг Мишко Вуко­вић (1955), “важна” личност у савременој црногорској политичкој номенклатури, у такмичарском заносу и у наступу безумне мржње према свему што је србско, “погинули” у том “крвавом рату и те­рору око 10.000 људи”.

О побуни, за крај

Миле Кордић пише да “већина побуњеника није ни знала због че­га се бори. Нису они могли да буду прот­ив уједињења о коме су читавог живота сањали. Они су просто кренули за својим гла­варима и официрима, јер је било срамота да неко свог главара изневери и остави на цедилу. Ко су про­тивници ује­дињења ви­дело се тек после угушења побуне. Били су то они који нису хтјели да положе оружје, него су оти­шли у шу­му или побегли у Италију. Остали су у борбу просто пове­де­ни”, тако да је један од оних који се прикључио побуни, на су­дијино питање за што се борио, у записник цети­њ­ског Ок­руж­ног суда изја­вио: “Не знам, та ме јад у вр(х) гла­ве не убио”.

Оно што се у црногорствујућем предању зове “Божићна побуна”, поред србских војних органа прошло је скоро незапажено. Рафални или појединачни пуцњи “по шумама и горама наше земље поносне” схваћени су искљу­чиво као слављенички одушак, пошто се претходних годи­на, под аустроугар­ском вла­шћу, није могло замислити “ватрено” искази­ва­ње ни личног, ни породичног (славског, рождественог), ни национал­ног ра­споло­жења. Ако се то касније, у нашем вр­е­мену нарочи­то, представ­ља као побуна, чак и као уста­нак, чини се то са ци­љем да се искаже дубока жалост за аустроугарском окупа­ци­јом коју је краљ Никола, пристанком на капитулацију црно­горске војске, “даровао” својим оновременим подани­ци­ма а они је оставили у аманет своме у међувремену мање или више расрбљеном по­томству.

Потомству које још није схватило да су слобода и роп­ство моралне категорије а не друштвене, те да су неки људи робови по ду­ху – без обзира на свој стварни или умишљени положај у друштву.

Умишљени, наравно, још од времена кад је Јаша Игњатовић (1822-1899), у једној својој песми у прози, Црну Гору назвао “Србска Спарта”, а Црногорци у то поверовали, не само ондашњи, већ и више нараштаја њихових потомака.

Све до јуче.
Илија Петровић