Мештровић насамарио Србе: Кече на „Косовском победнику“!

Пажљивом посматрачу „Победника“ не може промаћи невјероватна физиономија лика: очигледна је сличност носа са арбанашким цртама лица, а на глави се налази шиптарско „кече“! Насамарио је и нас у Црној Гори, фараонским спомеником Његошу на врху Ловћена! Урадио је преко стотину вајарских дјела по наруџби београдских краљевских и комунистичкхи власти, и, вјеровали или не, ни на једном од тих радова нема православне симболике!

У Народном музеју у Београду ових дана је отворена изложба вајарских дјела Ивана Мештровића из колекције Видовдански фрагменти, односно Косовки циклус. Ријеч је о 40 радова које Мештровић урадио у периоду од 1908. до 1910. године, инспирисан Косовским митом. Београдска штампа је усхићена због ове поставке, а и проруски „Спутњик“ је исказао одушевљење и дао велики простор.

Ниједна од тих скулптура, наравно, нема српска и православна обиљежја, као што нису имали ни бројни други Мештровићеви радови које је за потребе режима у Београду радио још од почетка прошлог вијека, а не заборавимо ни Његошев маузолеј на Ловћену који носи чисто масонску, антихришћанску симболику! Тако и мртав Мештровић наставља да нас омаловажава!

Неспорећи Мештровићев изузетан таленат, остајем скептичан према његовој добронамјерности кад је српски народ у питању: као прво, његова идеја о Видовданском храму, који је требало да буде изграђен на Косову пољу, као симбол страдања и жртве јужнословенских народа за слободу, својеврсни је спој незнабожачког храма са каријатидама из Косовских епова и екуменистичког храма.

Предлажући Николи Пашићу да овај храм треба зидати деценијама, тобож, зарад симболике попут средњовјековних готских катедрала, Пашић је то кратко – радикалски пресјекао, рекавши да би то био својеврсни умјетнички комунизам на буџету Србије. Но, то није сметало да Мештровић буде на српском буџету за многа његова потоња умјетничка (зло)дјела.

Иван Мештровић је у Београд први пут дошао још 1904. године, да би урадио портрет краља Петра Првог Карађорђевића, а тада је упознао и будућег владара принца Александра Карађорђевића са којим је касније изградио близак пријатељски однос, што није ни чудо јер су обојица били масони, о чему постоји сијасет доказа. Већ 1905. године, по наруџби двора, хрватски умјетник прави рељеф слијепог гуслара под називом „Умјетник народа мог“, а потом и „Зидање Скадра“, да би 1911. године имао велику изложбу у павиљону Краљевине Србије.

Исте те 1911. године, београдске власти одлучиле су да се преуреде Теразије и на њима поставе огромну фонтану. Иван Мештровић, се прихватио посла и 1913. године је већ био готов пројекат фонтане коју би носила четири велика лава. У средишту фонтане предвиђено је да се нађе стуб са пет прстенова који би симболисали пет вјекова ропства под Турцима, а на стубу би се нашао „Победник“. Међутим, Први свјетски рат је опустошио фондове и никад није скупљен сав новац за израду споменика. Мештровић је одбио да бесплатно настави посао.

Коначно, београдска власт се одлучила да постави само „Победника“, као једини дио фонтане који је израђен. Али, то је узнемирило градске даме. Разлог је био неприхватање да наг мушкарац, макар био и споменик, буде у центру града. Зато је измјештен на Калемегдан.

Основни разлог за израду споменика, кога су прије Другог светског рата (да ли случајно) звали „Косовски победник“, није био да „Победник“ постане симбол Београда, већ да се изради споменик посвећен коначном ослобођењу Србије од Турског ропства, али му је касније додата и симболика пробоја Солунског фронта, па је на десетогодишњицу пробоја, 7. октобра 1928, свечано откривен, на пристојној висини од подножја Калемегданске терасе.

Пажљивом посматрачу „Победника“ не може промаћи невјероватна физиономија лика: очигледна је сличност носа са арбанашким цртама лица, а на глави готово очигледно да се налази шиптарско „кече“! Дакле, „косовски победник“ (како су га звали прије Другог светског рата), Шиптар са кечетом је симбол Београда! Добро је да га Мештровић није оденуо у опанке, а шајкачу свакако и не би ставио!

Организатори „Параде поноса“ у Београду су још прије пар година указали да је симбол геј популације у Србији – статуа „Победник“ Ивана Мештровића на Калемегдану.

Очигледно је да је готово све што је имало српску симболику код Мештровића било наго. И „Победник“ и „Косовски осветници“ и „Милош Обилић“ из Видовданског циклуса, чији лик више подсјећа на жену, него на српског јунака! Но, зато Мештровићев Папа Пије XII, монструозни покровитељ фашизма и погрома над Србима у НДХ, изгледа молитвено, готово жив светац.

Као огорчени противник комунизма (али ипак симпатизер „ватиканског“ усташтва), Иван Мештровић, као грађанин САД-а се 1959. године обрео на Брионима са разлогом да се захвали Титу што је дозволио да посјети притвореног му најбољег пријатеља надбискупа Алојзија Степинца. Тито је свакако искористио прилику да врбује Мештровића за чланску карту КПЈ, али је Мештровић остао доследан својим антикомунистичким принципима.

Најбољи пријатељ Алојзија Степинца, драг Титов гост на Брионима, искористио је своју припадност слободним зидарима и повезао „Победника“ са својим другим београдским дјелом: Спомеником незнаном јунаку на Авали, који више подсећа на фараонску гробницу, или незнабожачки жртвени храм из Јужне Америке, него на гроб мученика – војника, по свој прилици пострадалог трећепозивца Српске војске.

Ни на једном његовом раду који је у директној вези са Србима, не доминира православна симболика! Више је него очигледна Мештровићева наклоност ка Ватикану, него ка било коме или било којој идеји.

Интересантно је и његово писмо Адаму Прибићевићу објављено у Гласу концила. У писму које настало као реакција на Прибићевићо писмо Уједињеним нацијама поводом усташког геноцида над Србима у НДХ, Мештровић поручује да су српска злодјела крива за усташтво, а не Анте Старчевић! Вјероватно Мештровићу није толико сметао српски новац, колико јесу сами Срби!

Све до 1950. године, Иван Мештровић је имао редовну помоћ државе у вриједности од 80.000 француских франака годишње, али је без обзира на то, сва своја дјела посебно (додатно) наплаћивао. Само за споменик на Авали било му је исплаћено 120 милиона ондашњих динара, и то из личних средстава почившег краља.

После затишја у вријеме Слободана Милошевића, доласком „жутих“ на власт у Србији, наставља да се велича дјело освједоченог усташе. У вријеме док се врши невиђен терор и притисак на Србе н сјеверу Косова, 2011. године, бронзана Мештровићева скулптура „Анђео смрти“, уз велику помпу, постављена је на Малом Калемегдану, испод павиљона „Цвијета Зузорић“.

У међувремену, почетком „Домовинског рата“, син Ивана Мештровића, Мате Мештровић је изјавио: „Није ми јасно – двеста година ми кољемо Србе и што их више кољемо они хоће да живе са нама. Тај феномен ја не могу да схватим”.

Ни ја!

Иван Мештровић (1883-1962) је био хрватски и југословенски вајар и архитекта. Дипломирао је ликовну академију у Бечу, а затим је био професор на ликовним академијама у Загребу, Сиракузи (1947) и Саут Бенду (1955).

Рођен је у мјесту Врпоље у Славонији, али је своје детињство провео у селу Отавице, код Дрниша у Далмацији, одакле су му били родитељи (оба мјеста су у то вријеме припадала Аустроугарској). Као дете док је чувао овце, слушао епску поезију, народне пјесме и историјске баладе.

У зрелом добу је говорио својим пријатељима да је био српског поријекла, јер потиче старином из Новопазарског санџака, од племена Гавриловића. Пјесник и дипломата Јован Дучић је утврдио да у троуглу Пљевља-Фоча-Горажде постоје два села, са занимљивим именима: Мештровци и Маштровац.

Умро је у својој 79. години у граду Саут Бенд, у држави Индијани (САД), гдје је провео већи дио свог жвиота. Његови посмртни остаци су пребачени у Отавице.

Пише: Донко Ракочевић / седмица.ме