Иван Пајовић: Слепа стварност и метафизичка интоксикација

Марина Абрамовић(ч) је отишла и медијска прашина око њених наступа, утемељених на не баш обичном симболизму, се слегла. Остала су ипак нека питања, као на пример: да ли у данашњем свету симболи ишта више значе? Симболе уочавамо свуда око нас. Да ли их ико тумачи или их узима као пуку декорацију свакодневице? Какву поруку је упутила Марина?

Симболичко мишљење и разумевање симбола код просечног савременог човека као да је потпуно атрофирало.

Шта је заправо симболичко мишљење? Најједноставније речено – то је мишљење на нивоу апстраховања, то јест формирања у свести онога што се физички не види, а иницирано је одређеним симболом, нацртаним или тродимензионалним. У ширем смислу, симбол може бити и одређена парола; симболичко мишљење може покренути и музика. Таква врста мишљења је заправо једна од виших функција човечије свести. Атрофираност симболичког мишљења је један од облика одсуства коришћења виших функција ума, којима се човек разликује од осталог живог света. Да ли је некоме у интересу да просечан човек не користи више функције свести? Qui bono?

Дух разумевања је виши облик мишљења. Како би се формирало укупно разумевање одређеног симбола потребно је имати опширна знања и широкообухватно синтетичко размишљање.

Апстраховање је нарочито изражено у светлу вере, јер верски симболи мотивишу апстраховање невидљивих сила у које се верује. За хришћане крст није само комадић одређеног материјала који им се напросто допада, већ симбол који активира апстраховање невидљиве силе Творца у ког верују и молитвено призивају. To важи и за симболе других вера и веровања.

Данас, например, свуда око нас уочавамо симболе тзв. „свевидећег ока“, експлицитне или стилизоване, полуприкривене. Звезде петокраке се налазе свуда око нас, а има их на великом броју државних застава. Да ли су одређени сибмоли случајно тако широко распрострањени или они имају некакву вишу функцију? Ако је имају – која је? Шта апстрахују? Коју силу призивају? Дали су утемељени на празноверју или…

Често се под симболом подразумева некакав једноставан знак. Међутим, у стварности, симбол представља знак иза ког се скрива некакав смисао – комплексан облик, мотив, идеја, сиже, животна ситуација. Краће речено – симбол је знак оплодотворен мишљу. Знак је по правилу једнозначан, а симбол многозначан.

Симболичко мишљење подразумева придавање алегоријског смисла одређеним појмовима. Форма и садржај симбола су увек вештачки створени, они су унапред договорени. Онај ко није упућен, не може у симболу видети смисао, не може лако докучити шта он подразумева. За онога ко га одређује – симбол има искључиво значење, које је савршено несхватљиво неупућенима.

Симболичко мишљење се може претворити и у психопатолошки симптом, обично код шизофреничара, када се појмовима придаје значај који они уопште немају. Са друге стране, они који желе да прикрију прави смисао одређене симболике коју презентују, обично оптужују оне који тумаче за присуство прецењених идеја и афективно реаговање, то јест – представљају их као ненормалне. Јер (Боже мој…) – то је ипак само цртеж, ништа више…

Чак и људи који мало знају о метафизици, схватају да је обрнути пентаграм злослутни симбол који се користи у масонерији и демонопоклоничким култовима. Пентаграм исцртан на поду општепознати је симбол призивања демона. Вратимо се мало у прошлост и сагледајмо како се „експериментисало” са симболом петокраке звезде.

Лав Троцки, у својој резолуцији упућеној Семјону Буђонију приликом формирања Црвене армије током грађанског рата у Русији фебруара 1918. године изричито инсистира да се петокраке звезде на капе пришивају „брадом наниже, а роговима навише” – управо тим речима: брада и рогови. Петокрака постављена на тај начин симболише такозваног Мендес-јарца, тј. демона Бафомета, који је један од главних атрибута култа Ђавола. Што се тиче српа и чекића – срп је општепознати симбол последње апокалиптичне „жетве”. У езотеријском контексту петокрака звезда окренута „брадом навише” назива се „вештичијим стопалом”, док „брадом наниже” се назива „њушком Нечастивог”.

Први установљени орден СССР-а, који се до увођења Ордена Лењина сматрао највишим у тој земљи, Орден Црвене заставе, у свом централном делу има звезду петокраку са „брадом наниже”. Совјети су се у међувремену нешто предомислили и тако позиционирану звезду Троцког више нису користили, већ ону са „брадом навише”. Отворено је питање – зашто?

Свима је позната скулптура звана Кип слободе, која је постала симбол Сједињених Америчких Држава, а која је поклон Француске „у знак сећања на сарадњу две земље у борби за ослобођење од колонијалног ропства”. Та скулптура, која у својој руци држи бакљу, потпуно је прожета симболиком. Већ на први поглед уочава се да је у питању андрогин, то јест некакво антропоморфно биће без одређеног пола. Бакља (буктиња) представља носиоца светлости, што је несумњиви симбол палог (бесполног) херувима, Луцифера. Уколико се глава скулптуре упореди са главом грчке богиње смрти и магије Хекате, не може се порећи апсолутна сличност. Неки је повезују са главом грчког бога Сунца, Хелиоса, али то по свему судећи није адекватно поређење. Да дим не бива без ватре, доказују слике богиње Хекате. На једној скулптури коју представља то античко божанство уочавају се, као на „Кипу слободе” зраци који исијавају из главе.

На неким другим представама тог троглавог божанства, оно у једној од руку држи буктињу, баш као и „Кип слободе”, док на једној од глава има тзв. фригијску капу, симбол такозване Француске буржоаске револуције. Неупућен не примећује. За упућеног сувише „случајнога” на једном месту.

Скулптура у руци држи таблицу са законима (tabula asnata), што практично ставља до знања ко поставља правила. Умањена верзија статуе, чији је творац Фредерик Огист Бартолди, стајала је у париском Луксембуршком парку од 1905. године, на месту где је наводно закопана глава погубљеног Луја XVI (за коју се заправо не зна тачно где се изгубила). Америчка фигура налази се на острву на ком су некада вршена погубљења, заправо на земљи натопљеној крвљу. Бартолди је лице статуе креирао на основу лица своје мајке Јеврејке, Саре Саламон. Пуно симболике на једном месту, познаваоци кажу – масонске, не баш потпуно јасне „профанима”, којима се представља поједностављени, очигледно неистинити смисао. Како у питању нису пуке „теорије завере” сведочи и табла са масонском симболиком, постављена поводом полагања камена-темељца за скулптуру.

Шпекулише се и на тему престижне фигурице „Оскар” коју Холивуд додељује за успехе у тзв. филмској индустрију. Иако креирана у арт-деко стилу двадесетих година прошлог века, она неодољиво подсећа на фигуре синкретичког староегипатског троједног божанства Птах-Сокар-Озирис (где се на божанство Сокар, симбол смрти, гледа са становишта анаграма и уочава реч Оскар). Знајући да је Птах врховни бог древног Мемфиса, није тешко повезати укупну симболику са, на пример, америчком езотеричном над-масонском ложом Мемфис-Мицраим (Grand Lodge Symbolic of Memphis-Misraïm for the United States), нарочито уколико се додатно има у виду и тајновити податак да је Холивуд утемељен на основу идеја јеврејске масонске ложе Б‘наи Б‘рит.

У Прокламацији Великог устава Древног и првобитног обреда Мемфис-Мицраим јасно се ставља до знања да на овом свету није баш све онако како на први поглед изгледа:

„Човече, имаш два уха да чујеш исти звук,

Два ока за препознавање истог предмета,

Две руке за извршење истог чина.

На исти начин, масонска наука, наука par excellence,

Езотерична је и егзотерична.

Езотеризам формира мисао,

Егзотеризам, структуру.

Егзотеризам је дат, самоук, самонаучен;

Езотеризам није ништа од тога:

Долази ОДОЗГО.

На нама је да размишљамо и поставимо питање: одакле то одозго? У овом кратком тексту само су постављена нека питања на неисцрпну тему. Марина Абрамовић(ч) дошла је у госте са Запада и донела нашој јавности пуну котарицу некакве симболике. Отишла је и оставила нам задатак да је растумачимо.

Свет се креће у таквом правцу као да за кормилом не стоји човек, већ неко други. А вирити иза завесе лажне реалности – веома је опасно.

Др Иван Пајовић за Видовдан