Успон и слом јулске револуције, или како вам се издаја вратила пендреком преко леђа

Како вам се издаја вратила пендреком преко леђа

Врело лето 2020. године, јул месец. Прошли су још једни избори у којима су напредњаци са својим сателитима однели убедљиву победу. Већ сутрадан након избора, Председник Републике Србије у свом препознатљивом хистеричном стилу најавио је нови карантин и поновно увођење ванредног стања, иако је непун месец пре тога славодобитно изјавио да је корона (најсмешнији вирус који постоји само на друштвеним мрежама) коначно побеђена и да више нема разлога за изолацију. Поново је почео да прети и да застрашује, намеравајући да коначно доведе земљу до економског слома. Међутим, свеснији и родољубивији део српског народа мислио је другачије.

7. јула мале групице грађана су почеле да се окупљају испред Скупштине да би изразиле своје незадовољство због нарушавања слободе кретања, нелегитимних избора, увођења нелегалног полицијског часа (последњи пут увођен у време немачке окупације), кршења Устава и свеопште бахатости челника владајуће партије који су почели јавно да прете онима који су намеравали да дођу на протест. У року од неколико сати број окупљених је нарастао на десетине хиљада незадовољних и било је питање када ће ситуација експлодирати. Неколико стотина младих националиста и навијача је кренуло у јуриш на Скупштину ломећи отпор полицијских кордона и сатерујући их у зграду. Цигле, летве, палице, бакље, ноге, руке… нису бирана средства за обрачун са онима који су стајали између народа и диктаторског режима владајућег напредњачког картела. Било је десетине повређених на обе стране, све док полиција у масу није бацила огромне количине сузавца и натерала је на повлачење. Међутим, сукоби су се наставили широм града до касно у ноћ. Предео око Скупштине личио је на Багдад под америчком окупацијом, пре него на Београд. За цело то време Председник се скривао у згради председништва под заштитом Кобри и тек пред јутро напушта зграду и одлази у Француску остављајући државу на ивици грађанског рата. Обраћа се из директно из авиона застрапујућим претњама свима који су се дрзнули да се супроставе његовој вољи.

Чинило се да се ситуација мало примирила, али сукоби се несмањеном жестином настављају и 8. јула, не само пред зградом Скупштине већ широм града. Српски пркос се коначно пробудио, ватра слободе је заискрила, јуришници, већином млади, несмањеном жестином су нападали слуге режима и поново су их натерали на повлачење. Томе је доста допринело и то што владајућа клика није смела да довуче бројне полицијске снаге из осталих градова јер су се плашили да би и тамо могло доћи до побуне. Напади на полицију били су жестоки, стихијски, све више их је бивало избачених из строја. Но мали број срчаних, храбрих младића ипак није могао да покрије толики предео, да не кажем фронт, па су жандармерија и интервентна пребијале оне друге који су се ту задесили као случајно или су мирно протествовали. Чувен је онај снимак где пребијају групу младих који седе на клупама у парку или када се читав одред изређа на једном момку који је имао ту несрећу да га сустигну. Након пребијања, само су га оставили као пса да непомично лежи на путу. Жестина сукоба је другог дана била још већа и чинило се да ће се нешто крупно десити, можда чак и пад самог режима, нарочито што је његов предводник тада био у бекству. Уз све то, значајно је и споменути да су вође такозване опозиције протерани са протеста још првог дана, неки су добили и преко уста. До пред јутро све се смирило, али сви смо знали да ту није крај. Иако већ уморни и без много подршке, националисти су били решени да иду до краја, морал је био на високом нивоу.

Сада, долазимо до суштине зашто пишем ово подсећање и због кога је дошло до слома јулске револуције и то на прагу победе која би нам донела већ три године без Вучића и његове мафије.

Трећег дана кроз окупљени народ као зараза пронела се парола “Седи, не наседај” која је била врхунац безочне лажи да су националисти који су се два пуна дана борили и крварили против режима који је планирао поново да уведе још ригорозније мере против најсмешнијег вируса, уствари плаћеници тог истог режима који имају за циљ да компромитују мирне протесте. Долази до пацификације и преузимања протеста, борбена оштрица бива отупљена, отпор је сузбијен и долази до изолације борбених група, до њиховог растурања и хапшења већег дела припадника. Тако огољени постају лак плен режимских бесних паса који сада почињу да се брутално свете због претрпљеног пораза и понижења у претходна два дана. Полицијске станице и болнице су пуне претучених младића којима се пресуде изричу истог момента и они се тако шаљу на издржавање. Протест коначно преузимају левичарско – зелене антифа групе које су увек у дослуху са државним структурама и будући зависне од тих структура, оне морају да испуњавају сваки захтев власти. До краја трећег дана протест је преузет и коначно су се ту појавили челници тадашње (и данашње) опозиције да преузму свој део заслуга. Захваљујући њима и још више томе што националисти нису имали чврсто вођство и јасно дефинисан став шта даље дошло је до слома јулске револуције. Председник и напредњаци су могли да одахну. Он је коначно могао да се врати у земљу као победник, а његови полтрони су могли да уживају у плодовима те победе. Четвртог дана протест је коначно сломљен када је жандармерија палицама и оклопним возилима растерала и те мирне демонстранте који су мислили да ће удружени у хипи комуну сломити моћ помахниталог диктатора који је обилазио затворе и наслађивао се гледајући испребијане српске родољубе. Наредни дани нису вредни помена, јер је долазило све мање и мање људи, док се коначно након десетак дана све завршило. Ипак, на крају није све било узалудно јер је одустао од поновног увођења карантина и полицијског часа. Била је то мала али вредна победа која је могла бити и већа да није дошло до издаје тог трећег, преломног дана.

Суштина свега овога је да се историја понавља и да ко не учи из туђих грешака, осуђен је да понавља своје. Наиме, након одржаних избора 17. децембра 2023. године и убедљиве победе актуелног напредњачког режима долази до незадовољства у редовима леволибералне опозиције окупљене око коалиције “Србија против насиља”. Њихове патетичне вође започињу штрајк глађу, њихови заменици поново предводе безидејне шетње и блокаде за шта је свима јасно да Председника боли уво. Као и увек, нападају празну зграду градске Скупштине и уместо вињака пију сузавац и кукумавче на полицијску бруталност заборављајући притом да је у њихово време полиција била још суровија (сетимо се убиства Ранка Панића на пример). Када смо ми били на улицама Председник је побегао у Париз, а сада када су они на улицама једе јабуке у свом кабинету и спрда се са њима. Након пар удараца и мало шутирања, сви су се разбежали, нико никога није покушао да извуче из пандурских канџи. Ето то је тај београдски ” Мајдан” којим нас актуелна власт застрашује. Да, сигурно ће револуцију извести шарени џемперчићи и један алкохоличар који више не бира шта пије. Сада би најрадије видели у својим редовима националисте и навијаче наоружане штанглама, летвама и ланцима који разбијају полицијске кордоне, али авај, спуштасмо се ми на њихово уже и умало се уже не претрже. Сада ћете сами морати да се борите, издаја се не опрашта и не заборавља. Када су националисти трунули по тамницама нико од вас им није платио адвоката, купио храну или лекове или бар отишао у посету. Нико од вас. Зато ћемо ми сада да гледамо са уживањем како гутате сузавац и како вас лемају пендрецима. Чисто да видите како је то.

Ова ваша смејурија од протеста је само параван за оно што се управо десило ових дана а то је коначно заокруживање косовске независности. Када год је требала да се почини нека издаја, Ви против насиља, Ви један од пет милиона, Ви жути, зелени и шарени, Ви сте стајали уз режим, Ви сте му помогли да опстане и сада сами кусајте чорбу коју сте са напредњацима закували. Ко са ђаволом тикве сади и главу му се лупају, а вама се пендреци фино олупаше. За крај, позвао бих сву своју браћу и сестре српске националисте да ни у ком случају не излазе на улице да подрже ове беднике јер су они за својих 12 година затворили више српских родољуба него Јосип Броз и Милошевић заједно, сваки пут су нас искористили и одбацили. Доста је било, пустимо их да се искорене међусобно, ја сам лично уживао гледајући како Хилова полиција пребија Хилове демонстранте.

Све се враћа, све се плаћа а ви ћете тек да платите. Карма је кучка, зар не?

Иван Милић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: