Последње светло српске државе: Ирена Кантакузин (проклета Јерина) и Ђурађ Бранковић

Стефан Лазаревић био је човек који је унапредио своју земљу у сваком погледу. Стасит и храбар, био је по Европи чувен по свом образовању, манирима, песничком умећу колико и оном војном. Обновио је и реформисао земљу, увео регулaрну војску, установио школу борилачких вештина која је била надалеко цењена, обнављао манастире и градио палате. Увео је законе о рударству, трговао са Дубровником и околним земљама и вештом дипломатском политиком успео да прошири територије земље. Доба његове владавине сматра се златним временом Србије, када је била једна од економски најстабилнијих земаља Европе.

Све ово су у владарској породици Кантакузин имали у виду када су дали своју петнаестогодишњу принцезу, Ирену, Ђурађу Бранковићу, човеку који се ближио четрдесетој, већ једном ожењеном. Али, био је сестрић деспота Стефана Лазаревића и знало се да ће наследити владарски престо, јер деспот Стефан није имао деце. Ђурађ је био висок и наочит, витешког тела и духа кога је обликовао славни ујак. Брак склопљен из династичких интереса, очекивало се да донесе нове политичке везе и здраво потомство..
Тако је принцеза Ирина дошла у Србију, да се у граду Вучитрну уда за будућег деспота Србије. Лепа, паметна, образована, говорила је четири језика и била је веома начитана.

Тренутак када јој је он скинуо вео и узео је за руку запамтила је за цео живот. То није био хладан, службени додир владара него топла, велика шака мушкарца у којој се њена, скоро дечја рука изгубила. Уливао је поверење и зрачио топлином и изгледао истински срећан што му је дошла. Ирина је знала да је он њен дом заувек.

Како је могла Ирина, лепа, млада и енергична деспотица да задобије симпатије двора, властеле и цркве, када је била све супротно од онога што је било друштвено одобрено? Нарочито је лепа и учена жена будила подозрење, а ако је још била и странкиња, било јој је много теже да буде прихваћена.

Али, када је у живот средовечног Ђурађа, али још снажног, и телом и духом, ушло лепо грчко девојче које је у себи носило сву снагу, амбицију и понос линије Кантакузин, засењен њеном лепотом и памећу, окренуо јој се као најближем бићу и поклонио јој не само љубав, него и оданост, поверење и поштовање какво није било виђено до тада. Оно што упада у очи када је о Јерини реч (како је добила име ближе српском), је то да јој је, иако омраженој, свашта приписивано, нико није довео у питање њену оданост и однос са мужем.

Све су јој оспоравали. Све што је морило народ, свака мука, сваки намет, сваки бој, све што је дошло са двора приписивано је деспотици. Ђурађ се нигде не помиње у негативном контексту, а био је човек чврст и имао је веома изражену вољу.

Последње светло српске државе: Ирена Кантакузин (проклета Јерина) и Ђурађ Бранковић 2
Јерина је владала са својим мужем, али никада против њега или против онога што је он већ замислио да спроведе. Део огромних државничких послова пребацио је на њу јер је она то желела и била способна да их обави. То никако не значи да је она владала, а он био у њеној сенци, како народно предање о њој говори.

Можда највећи доказ љубави и поверења коју је имао у своју предузимљиву жену, Ђурађ је показао изградњом Смедерева, по узору на велика и снажна утврђења која је видео на својим путовањима изван Србије.

Деспотица Јерина добила је одрешене руке да направи град по својој замисли. Нови град је значио и велики трошак, па су разрезани високи намети у новцу и храни. Један од намета био је и у одређеном броју кокошијих јаја, јер су милиони јаја утрошени као везивно средство за малтер који је био потребан. Све је то надгледала и контролисала Јерина и тако је и добила назив „Проклета“.

Смедерево је саграђено за само три године и убрзо је постало стециште свег културног, политичког и војног живота ондашње деспотовине. Цветали су занати и трговина. град је имао ковницу оружја, ковницу новца, велику дворану за пријеме где су долазили странци на поклоњење, али и библиотеку са делом за преписивање књига. Бројне књиге су написане и преписане у Смедереву под покровитељством деспотице Јерине, 24 примерка сачувана су кроз векове, преживела турско освајање али не и немачко бомбардовање Београда, 1941. када је, циљано, погођена Народна библиотека.

На другом спрату двора биле су приватне одаје деспотског пара, уређене и намештене богато, како доликује владарима. Оно што је велики куриозитет је да је ту био смештен тоалет. У петнаестом веку, у једној малој деспотовини на југоистоку Европе, двор је имао тоалет, што је директна заслуга деспотице Ирине.

Још једна ретка, до тада невиђена одаја саграђена је на њен захтев. На самом врху куле, коју зову Јеринина, налазило се купатило по узору на римске терме. Ватра се ложила у одајама испод и топла вода и ваздух цевима су се доводили до велике мермерне каде у којој се купала Ирина и са висине гледала на Дунав. Ту су је дворкиње мазале, мирисале и облачиле, јер је Ирина била жена која је врло полагала на свој изглед.

Деспотски пар је, упркос великој разлици у годинама, живео у складном, хармоничном браку у коме је било много љубави, што баш није био случај у браковима владара, увек уговореним по династичким потребама. Изродили су петоро деце, четири сина и једну ћерку.

Први син умире као дечкић од 14 година, а друга два, Гргур и Стефан, бивају ослепљени у турском заточеништву. Није помогло ни заузимање њихове сестре, султаније Маре, коју је Ђурађ дао Мурату II за жену.

Јеринин живот у Србији је био испуњен свакојаком муком и страдањем. Неприхваћена од дворјана и црквених ауторитета, омражена у народу, била је невољена владарка и несрећна мајка. Једина њена срећа била је у љубави и поштовању које је имала као супруга. Описују је као високу, лепу, изразитих црта лица, увек гиздаво обучену и накићену златним гривнама и копчама. Само она зна колико су пута свилене хаљине и богат накит сакрили јад и чемер који се одигравао у души покривеној златом и драгим камењем. Учена је да буде поносита и не показује слабост, па се тако и понашала.

Цео свој дуги живот деспот Ђурађ је провео у ратним походима. Ратовао је са Турцима и против њих, исто тако и са Мађарима. Вероломни и једни и други, прекрајали су границе његове државе и терали њега и народ у рат. Борио се скоро до пред смрт, када је управљање државом пренео на своју жену, верујући у њену способност и памет која му је помагала да носи тешко бреме владара у немирним временима.

Пред деспотицом Јерином стоји најтежи задатак и највећи ударац. Нити може да одбрани земљу, нити може себе да одбрани од властољубивог и похлепног сина који жели власт.

Њгово непријатељство је толико да она осећа опасност по живот и једне ноћи њена мала свита успева да побегне на Рудник. Неки извори тврде да је успела да се замонаши, али је убрзо нађена мртва. Здрава и у снази, нађена је мртва без повреде, без знака неке болести, па се стога сумња да је отрована. Њена пратња је успела да побегне у Цариград, а она је остала заувек у Србији која је није волела и није јој признавала ниједан труд, ниједну сузу, ниједно добро дело.

Жижа Радивојевић, Новости.рс