ВИКТОР КИН – ЗАБОРАВЉЕНИ ПРИЈАТЕЉ СРПСТВА

У време пандемије коронавируса овог пролећа 2020. истражујући како се Србија у прошлости борила са заразним болестима, наишао сам на информације, о успешној борби против колере и туфуса српских медицинара, током Другог балканског рата, а на чијем је челу био пријатељ из детињства принца Александра Карађорђевића, један необични хирург, , чије је име Виктор Кин и на чију судбину желим да подсетим овим текстом.

Свакако српска јавност зна да је у Првом светском рату, о страдањима у Мачви под Аустроугарском, највише писао Рудолф Арчибалд Рајс, тај племенити Швајцарац, који нам је оставио у заоставштини и чувену књигу „Чујте, Срби“.

Др Виктор Кин, такође из Швајцарске, неправедно је заборављен, а његов допринос српској отаџбинској идеји био је немерљив, иако је живео само 32 године (рођен 13. марта 1887, убијен 26. јануара 1919.) и данас има једну улицу у београдској општини Палилула, и споменик у Рибарској бањи, али шира јавност скоро да ништа не зна о човеку, који је у Нишу користећи методу bolus alba, смањио смртност от тифуса и колере, у пресудним моментима по српску државу, са 65% на 2% . На основу тих резултата, Кин ће објавити убрзо публикацију „Шта чинити у случају избијања колере у Швајцарској?“, а његов научни допринос препознаће и Женевски универзитет, који га је, иначе наградио, због изума апарата за бројање срчаних импулса.

Лекарски стручњак Виктор Кин је осим балканских ратова, лечио српске војнике и по свим стратиштима српске војске у Првом светском рату и написао је пет књига, којим побија аустроугарску и бугарску ратну пропаганду против наше земље, а објавио је и на десетине чланака на француском, немачком и енглеском језику, водећи прави информациони рат на немачком говорном подручју поготово.

Породица Кин се доселила средином 19. века из Немачке у Швајцарску, тачније Викроров деда Рудолф Кин. Викторов отац Емануел Кин, иако правник, завршио је и студије француског језика, па је постао главни и одговорни уредник листа „Трибун де Женев“, тако да је мали Виктор од малих ногу схватио значај медија. Није непознато да је породица Карађорђевић од 1858. до 1903. углавном боравила у Женеви, а пошто је будући краљ Петар Карађорђевић, био француски питомац, некако је било природно да има саговорника у Емануелу Кину, који је фантастично говорио француски језик, иако је био германског порекла (и Викторова мајка је била германског порекла Берта Шуц се звала). То пријатељство старијих, пренело се и на млађи нараштај у школске клупе, па ће млади Александар и Ђорђе Карађорђевићи бити школски другови Емануеловог сина, Виктора Кина.

Касније ће им се путеви привремено раздвојити, јер Александар одлази у Петроград на војне школе, а Виктор Кин одлази у Берлин на студије медицине.

Виктор Кин постаје хирург и експерт за заразане болести у Швајцарској. Тада добија позив свог школског друга Александра Карађорђевића да помогне Србији у сузбијању тифуса и колере 1913. која избија највише у Нишу и Београду, а рат са Бугарском додатно отежава функционисање здравственог система. Виктор Кин ће ригорозним мерама невероватно смањити стопу тифусне заразе и колере, због чега је награђен највишим одликовањима српске Врховне команде. Након краја Другог балканског рата, млади лекар одлази у родну Швајцарску. Те 1913. Виктор Кин се жени једином женом, коју је волео пијанисткињом Бертом Расин.

Након избијања Првог светског рата, септембра 1914. др Виктор Кин долази са својом групом од девет швајцарских лекара да помогне Србији, а његова супруга, иако уметница музицирања на клавиру, завршава специјализовани курс за болничарке и долази заједно са супругом да помогне напаћеној Краљевини Србији, који нападају две велике силе Аустроугарска и Немачка. То је управо и период када у Србију стиже Арчибалд Рајс, али и други Швајцарци, који су у борби Србије видели праведну ствар попут лекара Жанере Миникина или новинарке Катарине Штурценегер.

Швајцарска екипа поново долази у Ниш, али убрзо бива пребачена у Ваљево, малтене на прву линију и тамо ће тифус однети многе животе, уз све агресивније аустроугарске офанзиве, Два члана Киновог тима, лекари Ева Митницка и Жозеф Штемпелберг сахрањени су на нишком гробљу. Више од годину дана Кин са својим искуством спашава на стотине српских рањеника, али пред сам крај 1915. одводи тешко болесну супругу у Швајацарску на опоравак, а у међувремену Србија бива окупирана. Кин из Швајцарске пише пет књижица у корист Србије, а пред крај 1916. отвара санаторијум у Алпима уз помоћ Црвеног Крста из Сједињених Америчких Држава.

У санаторијуму ће лечити и многе Србе, али, нажалост, ту ће др Кин бити и изненадно убијен од стране пацијента (ментално поремећеног болесника Милосава Милановића, који ће га ножем пробости). Трошкове сахране трагично преминулог др Викора Кина сносила је југословенска влада.

Име др Виктора Кина (Victor Kuhne) не треба да буде заборављено и будући српски нараштаји треба да се сете имена овог великог лекара, српског пријатеља и борца за истину о Србима.

Горан Игић