Много шта је у Влашкој и Молдавији било сербско, а искорењено је насилном румунизацијом

СРБИЈА – историјски пријатељ, сусед и некадашњи савезник Румуна и Румуније – животно је заинтересована за геополитичку стабилност те огромне територије са којом дели речну и копнену границу.

Уједињују нас и заједнички интерес у мирољубивом решавању питања мањина: статуса аутохтоних Влаха и Цинцара у Србији, етничких Румуна у Војводини и сербске мањине у Румунији.

Али, да бисмо непристрасно сагледали и донели историјски праведан суд о горе наведеној етничкој заврзлами, морамо се вратити у даљу и ближу прошлост, указује Срђан Новаковић на почетку свог рада о Србима, Власима и Румунији од Владислава до Николе, који је објављен у Зборник „Анатомија румунске политике”.

У раду је, између осталог, указао да се у тумачењу и обликовању српско-румунских садашњих и будућих односа мора повести рачуна о више догађаја и личности, односно процеса који су део праве, а не измишљене и фалсификоване историје.

ПОЂИМО од 1948, правих разлога југословенске „издаје“ руског блока и геополитичке слике после Другог светског рата.

Разлог није био идеолошки, везан за „култ личности“ Стаљина, већ је Србија била још превише индустријски, демографски и геополитички јака – највише због јаког историјско-културног наслеђа и веза са руским и словенским ћириличним светом. Зато су убрзано стваране вештачке нације и парчан сербски духовни простор: претварањем Старе Србије (Маћедоније) у чокалијски бугарашко-арбанашки вилајет новојезика, Босне у латинизовани „социјалистички“ санџак и Црне Горе у расрбљену удбашку енклаву. Најшира „аутономија“ (са правом вета у односу на ужу Србију!) за Војводину и арбанашење Космета биће озваничена Уставом из 1974.

Независне „распуштенице“ Краљевине СХС – Хрватска и Словенија – значајно су проширене. Поделиле су Истру, Словенији је припала Бела (Сербска) Крајина а дојучерашњој Ендехазији потврђују се Славонија, Барања, Жумберак, Далмација, Лика, Банија, Кордун, Дубровник и сва острва у Јадрану. Личним пожртвовањем крајишких Срба (којима је Статуто Валахорум 1630. подарио влашку државност у оквиру Аустрије), спречава се избијање „социјалистичке“ Новохрватске на Земун и припајање доброг дела Срема. Међутим, Србија је постала поприште покоља и погрома староседелачког образованог слоја, од Сремског фронта па до масовних гробница „класних непријатеља“ диљем свог етничког простора, од сербске Атине (Војводства) па до горштачке Спарте (Светог Саве Зете и Херцеговине).

Све стратешке фабрике су пресељене у Хрватску и Словенију, а у Брозославији се уводи кроатокомунистички новоговор „светог“ Јосипа Радника и његових измећара Кардеља, Бакарића, Крајачића, Ђиласа, Леке и Крцуна.

Постојали су и Стаљинови пројекти стварања снажне балканске конфедерације Југославије, Румуније и Бугарске, по узору на моћну ЧССР (Чехословачку) – сателита СССР (ћирилично-славјанске империје братства народа).

То постаје ноћна мора за оне који раде на евакуацији и реорганизацији најзначајнијих нациста из Немачке, НДХ, Малорусије и Беле Русије, Балтика и Скандинавије.

Суштина нацизма је препознатљива и тада и сада: расистички рат против Словена свим средствима и (према свим британским колонијалним принципима) заваде и најсуровије пљачке природних богатстава.

Ватикан, кум оба светска рата у којима је страдало стотинак милиона Славјана, имао је огромне интересе у свом балканском дворишту. Крах фашизма и линчовање Мусолинија нису угрозили вековне планове папства за освајање светске власти и латинизацију преосталих словенских „шизматика“ и „бизантинаца“. Пагански римски култови енглеског плаћеника Дучеа, итекако су погодовали мисионарском и колонијалном ширењу на Исток лажне папске вере у Човекобога језуитских војски и инквизиторских мучитеља попут Павелића, Степинца, Бандере или Кунцевича.

1. „Ломљење кичме” Србији
Активира се утицај на црвеног малтешког витеза Амброза да се Србији „сломи кичма“ и онемогући православна конфедерација која је кошмар за Рим. Уз „Труманова јаја“ и упумпавање кредита, активира се крвави голооточки циркус Информбироа ради одвајања од тадашње Русије и њеног погубног уплива: ћирилице и описмењавања нишчих, нуклеарних технологија и невероватног научног и техничког развоја, егалитарне екумене братских и славјанских народа, мира и опоравка од троцкистичког и нацистичког пакла.

Преко моћне унијатске пете колоне, и у Румунији Георги Георгију Дежа се изазива реакција на „сербску братску издају“ и заоштрава романизација језика и културе, уз прогон у степе Барагана свих који су се изјаснили као Срби. Ћирилица, као древно писмо кнежевина Влашке и Молдавије, од којих је и настала вештачка држава Румунија у другој половини 19. века, прогнана је из јавног живота „Романије“, сербски називи се преименују, сербске речи у новорумунском постају архаизми. Као и у данашњој Србијици, сербски језик и влашко-молдавска ћирилица (слична сербском писму пре Вук-Копитарове бечке реформе) прогоне се у црквене богословије.

Активира се тобожња угроженост Влаха у Југославији и форсира насилна романизација и иредента, сербска имовина у Румунији плени, затварају школе и читаонице и сатире старокалендарско ћирилично славјанство и правоверје. Ипак, влашки корпус бива најзадртији бастион Србства као што је влашка шубара до данас симбол хајдучког отпора пролетерском расрбљивању Србије и Југославије.

„Југославенска“ историјска наука, из гнојива кумровачких курсева, понавља ватиканску мантру о тобожњем досељавању Серба на „Балкан“ у седмом веку и наводном староседелаштву и тапији Влаха и Цинцара (само као Румуна, римљана) и Илира (читај Шћипетара) на протоевропским тлу.

Самозвани мудраци САНУ данас папагајски блебећу о „романском карактеру“ влашког језика и народа, а не познају ни једну реч древног или модерног влашког! Међутим, још је Јован Стерија Поповић објавио чланак: „Речи српско-словенске у влашком језику познате“ побијајући етимологије тадашњих румунских лингвиста…

2. Немачке краљевске лозе Румуније, Бугарске, Грчке, Југославије
Германски језуити у Риму били су распомамљени и због Бугарске – ћириличне славјанске државе сербског говорног подручја, под руским старатељством, географски близу Фанара и Цариграда. Нарочито кад су Бугарска и Румунија остале без „својих“ краљева немачке лозе (а нису имали ни кап бугарске или влашке крви, мрзели су народ и православну веру и спроводили швапску агенду). Њихов специјалитет је био да изазивају рат између „унтерменшен“ (подљуди) са ове и оне стране „границе“ подунавских земаља.

И православна Грчка је имала „свог“ швапског краља.

А краљ Александар Карађорђевић је 1922. оженио „румунску“ принцезу Марију фон Хоенцолерн Зигмаринген. Њен деда по мајци био је војвода од Саксен Кобург лозе! Тако је већ 1925. испословала коначну аутокефалију „Румунској Православној Цркви“ на старим сербским територијама, уз заплену имовине, присилну румунизацију и брисање славне сербске културне баштине (сан још Франца Јозефа Првог).

Немачка краљица и баба „престолонаследника“ са Дедиња, изгледа да је закулисно владала првом Југославијом и већ 1929. убедила краља Александра да у СХС краљевини Југославији ћирилицу треба укинути званичним законом! Након неколико лета, краља ће црној земљи предати ћирилични Бугарин Величко Димитров Керин Черноземски.

3. Унија и нови календар
Новостворени румунски патријарх Мирона одмах је почео прогон монаштва и свештенства које се супротстављало увођењу папског календара на разбојничком „Васељенском сабору“ 1923. под диригентском палицом незаконитог „патријарха“ Мелетија Метаксакиса.

Календарску јерес, митрополит Антоније (Храповицки) ће жигосати као „бесмислени уступак масонерији и папизму“, а прихватиће је у начелу Српска црква заслугама делегата Гаврила Дожића и Милутина Миланковића.

Мирон 1938. добија звање премијера-регента (частио га је немачки краљ Карол Други) и покреће најокрутнији прогон свих старовераца, а највише Серба влашко-бесарбске крви које је слао у логоре, стреља богомољце и руши све старокалендарске храмове, бацајући монахе у манастирске бунаре! Да избегну смрт, монаси старе вере беже у шуме, где су им побожни мирјани кришом доносили храну у пећине.

Румунија и данас има „свог“ шокачког председника – саксонца и лутерана Јоханиса Клауса који тражи укидање православне веронауке у школама и ширење геј „свадби“.

Немци и Ватикан су убеђени да ће од Румуније направити нову Пруску-Понемчију-Украјину, коју ће на Истоку хушкати да ратује против Руса (због Молдаваца), а на Западу против Серба (због Влаха). Али, Молдавија (Бесарабија) се враћа својим сарабским коренима! Уосталом, из ње је потекао најснажнији отпор унијаћењу путем „скјавета“ – папине латинице за Словене…

4. Мајка Старе Европе
Простори Влашке и Молдавије и историјске сербске земље су најстарија цивилизација протоевропљана – староседеоци имају генетску хаплогрупу коју научници зову Мајком Старе Европе, колевком Винче, Старчева, Лепенског Вира и Трипоља.

Осим непроцењивих археолошких налазишта, Србија, Влашка и Молдавија су и светске велесиле по питању антрополошког наслеђа, атавистичке музике и фолклора. По природном богатству и залихама нафте, гаса, пијаће воде, угља, злата, бакра и уранијума су у европском врху.

Наше земље имају и дужничко ропство: најнижи доходак по глави становника и огроман спољни дуг, па је по њих најопаснија намера немачких и белосветских поверилаца да лажне дугове претворе у власништво над побројаним природним богатствима пре слома европске (немачке) економије ненаплативих кредита.

Зато Шокци звецкају оружјем на сербским и руским границама, наоружавајући Укропе, Хрвате и Шиптаре, а „закуваће“ и влашку чорбу! А ту је NATO ракетни штит у „Роуманији“.

Ваља подсетити и да је најучесталије америчко презиме Смит (Шмит), и да су англосаксонци најчистија германска раса – „британска“ краљевска династија Виндзора је променила име током Првог светског рата 1917, јер су одувек били Саксен-Кобург Гота Хановер…

5. Доба Влада Бесараба и Николе Чаушескуа
Широм Румуније транснационалне компаније извлаче гас из шкриљаца, изазивајући побуне очајног живља због заувек затроване земље, без пијаће воде. Природно, народ се носталгично сећа „диктатуре“ Влаха Николе Чаушеског.

Он се надахњивао влашким војводом Владиславом Басарабом Змајевићем. Војвода је одрастао у турским мучионицама. Отац Владислав Басараб Драк (Змај) га је дао као залог на верност султану Мурату Другом. Влад се после трагичне погибије оца и брата Мирче, са допуштењем султана, 1448. враћа у Влашку и добија титулу кнеза Влашке под надимком Дракуљеа (син Драка-змаја, Змајевић).

Папски крсташ Јанко Хуњади га протерује у Молдавију, код ујака Богдана Другог, али се враћа на престо 1456. (пошто је одрубио главу Владиславу Другом Данестију који је пустио да католички Саси багателно црпе рудно богатство и зеленаше). Јача државу ослањајући се на народ и укида феудалне обавеза. Од Трговишта прави престоницу влашког војводства и оснива Букурешт, а земљу опоравља.

Слама Сибиње – папске витезове тевтонце, Сасе и германске лихваре-трговаце. Набија на коље пар хиљада људи због зеленашења и непоштеног искоришћавања рудног богатства Влашке. Преостале швабе прогони, а Турцима не дозвољава продор у Влашку. О његовим подвизима против Турака сведоче записи у ћитабама о „шуми набијених (Турака) на колац“ и „Ноћи Страве“ кад је влашка коњица ударила на султанов шатор да би га погубила, сече неколико десетина хиљада Турака, али султан измиче, а сам Владислав бива посечен.

Одрубљену главу Турци стављају у мед и шаљу за Стамбол, где ју је султан редовно показивао како би одагнао страх јаничарима и пашама…

Што се благостања тиче, у његово време пореза није било, поделио је свима земљу и права, примио је сербске избеглице од турског и маџарског зулума, а влашки и банатски народ и сада са уздахом помиње епоху Дракуља, када се вода са јавних чесми испијала из златног лончића (пахар, стакан), привезаног златним ланцем (ланц)…

Пљачка и крађа је била реткост – Влад се највероватније надахнуо чувеним закоником цара Стефана Душана Немањића.

Влад је био и један од највећих ктитора Хиландара и Свете Горе, заједно са царем Душаном Силним и царем Иваном Васиљевићем „Грозним“.

Влад је можда био и први изумитељ народне војске, слободних војника окупљених у четама по потреби – што је можда при стварању царске опричнине имао још један славни цар сербске крви – Иван Васиљевић Страшни, изданак најблагороднијих сербских племићких лоза Дејановића и Јакшића (његова бака по мајци Ана Јакшић Глинска је пореклом из Надлака, близу родног Арада грофа Саве Текелије, доживотног председника и добротвора Матице Сербске). И његова круна је била у облику крзнене шубаре са драгуљима и крстом на врху.

Величина Владислава Басараба је упоредива са жртвом Милоша Обилића и надахњиваће кроз векове будуће змајеве Стевана Синђелића и Црног Ђорђа.

Али вратимо се у ближу прошлост, Владисављевом епигону, „злом тиранину“ Николи Чаушеском (увек са влашком шубаром на глави!) који је своју опустошену земљу уздигао на ниво самодовољне и моћне државе, са високом стопом научног и културног развоја, јаком пољопривредом и огромним сточним фондом, нафтном и гасном индустријом (колос Петромар са чак седам платформи у Црном мору), државе која је производила 120.000 аутомобила годишње, извозила савремено наоружање, склапала 17.400 камиона годишње, штанцовала тенкове и борна возила, имала дивовска бродоградилишта Галати и Костанца (трећа по обиму лука у Европи!), фабрике трактора, авионе, имала снажну армију и морнарицу са 288 пловила (а сада – ниједно!), бесплатно и квалитетно школовање и здравство, јевтиноћу услуга и пуну запосленост, опасну тајну службу Секуритате… Истополни блуд је кажњаван са једном до пет година робије, за пуку пропаганду оваквих односа претила би казна од једне до пет година казамата.

Овај „заостали тиранин“ је далековидо 1971. посетио Кину и Северну Кореју и одушевио се кинеском културном револуцијом и програмом Ким Ил Сунга који је предвиђао самодовољност и независност нација – а са ослонцем на војну моћ, толико да је сва његова дела дао да се преведу на румунски језик.

Отплатио је све државне дугове Западу марта месеца 1989. и референдумом забранио даље задуживање земље, одлучно одбацио Горбачова и његове „реформе“, те се, заједно са Моамером Гадафијем и Бетином Краксијем, залагао за стварање моћне развојне банке која би повољно финансирала сиромашне државе.

Стрељан је на папски Божић 1989. у некадашњој престоници средњевековне Влашке Владислава Басараба Трећег – Трговишту.

Дан пред егзекуцију, „енглеска“ краљица Елизабета Друга Саксен Кобург Гота Хановер (удата Батенберг) је демонстративно вратила најзначајније румунско одличје, које јој је лично Никола Чаушеску уручио приликом државне посете.

После његовог убиства, спољни дуг земље је узлетео до садашњих фантастичних 90 (и кусур) милијарди евра, а свако носталгично подсећање на период Шубаре из Скорничештија бива законски санкционисано.

Али, биће још Дракуља и Обилића“.

Срђан Новаковић