Споменик црногорској срамоти : Живот у мржњи (2)

Како то на страни 113. својих мемоара „С краљем Николом из дана у дан (1916-1919)“, Подгорица 2012, пише Симо Поповић, по рођењу Сремац а црногорски војвода од пера, Савезници су “сасвијем нерасположени према Краљу, да они знају за његова пре­го­варања с Аустријом о миру; да црногорска војска по паду Лов­ћена није давала никаквог отпора Аустријанцима и да се војска црногорска није повукла са српском војском пут Крфа. Влада фран­цуска зна, као што је и Краљ био обавијештен преко пуков­ника Бабића од Српског војног министарства, да је на Крф стигло преко 100.000 српских војника, а из Црне Горе Херцеговци 1350, Примораца 403 и Црногораца 152”.

У управо назначеним “мемоарским” годинама, Србија се лома­тала по Солунском фронту, “и шире” а њена војска, учествују­ћи у завршним војним операцијама, ушла је и у Црну Гору. То је мо­рало бити са­свим природно, пошто се Црна Гора налази попри­лично источно од рта Планка (Плоча, тридесетак километара западно од Спљета), докле је, у складу с Уговором о примирју између српске и маџарске војске од 13. новембра 1918. године, српској војсци, једној међу победницама у Великом рату, припа­ло да запосе­д­не ослобођене територије, између осталих и Црну Гору, која је, од тренутка кад је капитули­рала, уживала слободу под хабзбуршком круном.

Како је десетак дана касније у Црној Гори свргнута династија Петровића Његоша, више пута помињани блијани “големо” домишљају да то и није било свргавање династије, свргнут је влада­јући дом, “јер Петровићи нијесу династи – власници народа и др­жаве Црне Горе већ хероји који су први с мачем и пушком у руци предводили своју војску и народ”. Истински хероји у државничким злочинима, дабоме, као, на пример, владика Раде и онај непоме­ник с почетка овога текста. Први је народним новцем наручио и платио барем осамдесет три уби­ства својих наводних по­литичких непријатеља по Брди­ма и Црној Гори, “без разлога и на грозан на­чин”, а други се, у Црногорској похари Куча, “прославио” наред­бом црногорској војсци (и своме јуначноме брату Мирку) да се убија и “на Божју вје­ру”, чак и деца у колевци (Марко Миљанов По­повић, Племе Кучи у народној причи и пјесми, Сабрана дјела – Критичко издање, Титоград 1989, 240, 374. и 443).

Занемарујући те стравичне чињенице, наши блијани, пошто нису стигли да пажљиво ишчитају реч­нике стра­них речи или реч­нике српског језика (а црногорски дотле још није стигa),који из­међу династије и владајућег дома став­ља­ју знак једнакости, пре­поручују да владајући дом стане иза знака више. Томе је крупан разлог: краљ Никола је “спасио Србију у Првом свјетском рату”.

У писању ових блијана ништа ново: том се методологијом служе сви који за своја размишљања немају чињенице, тако да су се и они, блијани, послужили оним што су други већ разрадили. Примера ради, само из податка да је у српском селу Надаљу, у Бач­кој, рођен “учени фрањевац и писац Ладислав Спаић”, очигледно покатоличени Србин, хрватски знанственици то село да­нас сматрају хрватским. На основу таквих и сличних примера они су написали три књиге о хрватском карактеру Бачке, Барање и Срема. У поменутом трокњижју и они сами признају да су “од го­дине 1990. написане многобројне књиге, расправе и чланци садр­жајно већи­ном испуњене подацима о насртајима на хрватско на­ро­д­но биће” и од тада многе се назовиистине преносе из књига у расправе, из чланака у књиге, из измишљотина у “знанствену” лаж.

Сличном је методологијом измишљен и такозвани хрватски језик (ни са црногорским није друкчије), али није несрећа у томе што су га Хрвати измислили (и Црногорци, наравно) тамо где га никада није ни било јер и они морају некако говорити. Није несрећа али је срамотно, нарочито због тога што сва та “открића” уво­де ликови не само без имало научничког већ и без личног морала.

Па ће се ова блијанска “наука” о цивили­зованим Аустријанцима и пустошним Ср­би­ма ускоро претворити у аутентичну грађу за бројне нове анти­српске књиге, те ће њихове назовиистине већ сутра почети да се преносе из књига у расправе, из чланака у књи­ге, из изми­шљотина у лаж такозване науке црногорске…

Но, добро, лако је било блијанима јер они су писали по правилу постављеном још у хајдучко време: Што пропусти Борислав Цимеша, дочекује Миодраг Вуковић.

Сирак тужни

Али, зато, када се у небраном грожђу нађе не­ки сирак тужни без иђе икога, не зна се да ли Новак Аџић, да ли онај краљевски председник избегличке владе Јован Пламенац (пошто је текст довољно “збуњен” да се не зна ко кога), може му се (томе сираку) омаћи да “осмисли” како су “оку­па­торске власти” (Срби, односно “српска војска и полиција” – ИП) “у то вријеме” (после Великог рата), када још од самог по­четка 1916. године није било црногорске државности, уништа­вал­и “све симболе црногорске државности” нарочито чуване у слободи под хабзбуршком круном, о чему “списак са жртвама стравичних злочина над становништвом, посебно ђецом, женама и старима свједочи о размјерама пустошења”.

Чудни неки српски Срби у представама неких бивших Срба а данас мање Црногораца а понајвише мрзитеља свега што је српско, нарочито сопствених српских предака. То као да нису ни по имену ни по било чему другом сродници (племеници, братствени­ци, рођаци, пријатељи, кумови) оних Срба о којима је већ скоро заборављене 1918. године писао швајцарски криминолог др Ар­чи­балд Рајс, сведочећи о бугарским злочинима над српским циви­ли­ма у Врању, Сурдулици, Лесковцу, Топлици: “Непобитно се може доказати да није било убистава којима нису претходила мучења. Агонија жртава била је продужена и оне би завршавале у страхо­витим мукама”. А у тренутку када је Бугарска потписала акт о ка­питулацији, и када су према Бугарској и Грчкој кренуле предуге колоне заробљених бугарских војника, др Рајс могао је забеле­жи­ти: “Дивим се такту Срба. Војници који надгледају разоружа­ње праве се да не виде побеђене”.

Или, они Срби о којима је не тако давне 1945. године, непосредно по “отварању” (или “по распуштању”) немачког заробље­ничког логора у Осна­бри­ку, говорио Фридрих Грисендорф (умро 1958), немачки про­те­стантски па­стор у Евенсбургу, селу поред Оснабрика:

“Наша отаџбина је изгубила рат. Победили су Енглези, Амери­канци, Руси. Можда су имали бољи материјал, више војске, бо­ље војсковође. Но, то је у ствари изразито материјална победа. Ту победу су однели они. Међутим, има овде међу нама један народ који је од свих победника извојевао једну много лепшу, другу по­беду. Победу душе, победу срца, победу мира и хришћанске љуба­ви. Тај народ су Срби.

Ми смо их раније само познавали, неко мало, а неко ни толико. Али смо такође добро знали шта смо ми чинили у њиховој отаџбини. Убијали смо на стотине Срба, који су бранили земљу; за једног нашег убијеног војника, који је иначе представљао власт окупатора-насилника. Па не само да смо то чинили, већ смо са благонаклоношћу посматрали како тамо на Србе пуцају са свих страна: и Хрвати (усташе) и Италијани, и Арнаути, и Бугари, и Маџари. А знали смо да се овде међу нама налази 5.000 Срба, који су некада представљали елиту друштва у својој земљи, а сада личе на живе костуре, малаксали и изнемогли од глади. Знали смо да код Срба живи веровање да „ко се не освети – тај се не посвети“, и ми смо се заиста плашили освете тих српских мученика.

Бојали смо се да ће они после капитулације наше земље чини­ти с нама оно што смо ми њима чинили. Живо смо замишљали ту драму и већ смо у машти гледали нашу децу како плове низ ка­нализацију или их пеку у градској пекари. Замишљали смо уби­јање људи, пљачку, силовање, рушење и разарање наших домова. Међутим, како је било?

Када су пукле заробљеничке жице и када се 5.000 живих костура нашло слободно у нашој средини, ти костури су миловали нашу децу поклањајући им бомбоне, мирно разговарали са нама. Срби су дакле миловали децу оних који су њихову отаџбину у црно завили.

Тек сада разумемо зашто је наш велики песник Гете учио срп­ски језик.

Сада тек схватамо зашто Бизмаркова последња реч на самртној постељи беше – Србија!

Та победа је већа и узвишенија од сваке материјалне победе! Такву победу, чини ми се, могли су извојевати и добити само Срби, однеговани на њиховом Светосавском духу и јуначким песма­ма, које је наш Гете толико волео. Ова победа ће вековима живе­ти у душама Немаца, а тој победи и Србима који су је однели, желео сам да посветим своју последњу свештеничку проповед”.

Овај текст, преузет из Парохијског гласника Српске православ­не црквене општине у Диселдорфу/Немачка, број 5/1980, страна 7, као и онај запис др Рајса, препоручују се овде бившим Србима из Црне Горе као подсетник на несумњиву истину да оно што је написао да ли Новак Аџић, да ли Јован Пламенац (пошто је, рекосмо нешто раније, текст довољно “збуњен” да се не зна ко кога), представља само изокренуте речи и др Арчи­балда Рајса и пастора Фридриха Грисендорфа.

Уму коме се хоће да га сматрају нормалним не би се могло десити да Грисендорфовим и Рајсовим речима искриви смисао тако и толико да оне добију нељудски облик. Онај ко очекује да га дру­ги сматрају бићем са људским особинама, особом моралном, добро би се чувао искушења да избљује толику мржњу на некога, ако ни због чега другог а оно да не би на видело избио прави разлог иска­заној мржњи: појединац мрзи само оне који у њему, ко зна из кога разлога, побуђују осећај мање (ниже) вредности. Или, како је то писао Стендал, “просечни људи ништа тако не мрзе као надмоћ духа”. О исподпросечнима да и не говоримо!

У случају којим се бавимо, мржња коју црногорствујући наводни интелектуалци исказују према Србима (а што се потом, по такозваном домино-ефекту, преноси на обичан свет) заправо је одраз потпуне немоћи да се вредносно искажу у области којом се баве, чиме дају за право Јовану Дучићу да у Благу цара Радована каже како су “људи који мрзе најпре глупаци, а затим кукавице, али никад хероји”.

Ко се храни мржњом

А потом о онима који из заседе, као ми­ши из трица, чекају на тренутак када би могли изаћи на светлост сопственог мрака и издати налог својим интелектуалним и морал­ним сродницима да стварне вредности збришу и уместо њих по­ставе некаква послушничка “открића”.

На неком од таквих “открића”, Секретаријат за културу и спорт Миркове и Титове Подгорице (виђи ти паралеле!) засновао је намеру да се подигне споменик војводи Мирку Петровићу Његошу, наводно највећем црногорском јунаку, најлакше препозна­т­љивом по учинку у Црногорској похари Куча. (По Правопису, реч “Црногорска”, као историјски догађај, пише се великим словом).

Неко би могао питати због чега је баш том спортском и културном “органу” пало у део да брине о војводи Мирку и његовим зло­чиначким заслугама.

Једноставно, требало је јавности понудити мржњу као културно обележје оних у чијем се интересу наводно делује и то кул­тур­но “достигнуће” представити применом познатог такмичарског (спортског) правила “брже, даље, више”, што у преводу на српски језик значи: ко ће даље, више и брже да пљуне.

Па ће се у тој иницијативи истаћи да “споменик који враћамо окупља нас око врховних црногорских принципа – слободе и независности. Те вриједности донијеле су Црној Гори суверенитет и међународно поштовање”, те да “настојање појединаца да враћа­ње споменика јунацима за одбрану Подгорице и Зете… злуопотри­јебе за распиривање старих племенских, идеолошких и личних осве­та и нетрпељивости, схватамо као рефлекс управо оне свије­сти због којих се Црна Гора спотицала на свом свијетлом путу”.

У ових неколико редака нашло се толико истина да то и “сајт главнога града” једва подноси:

– Не зна се да ли је то споменик јунацима за одбрану или ослобођење, пошто се иницијатива односи на “ослобођење” а сајт­ници се хвале “одбраном”;

– Поштено је што се признаје да у Подгорици (а богме и у “осталој” Црној Гори) постоје “старе племенске, идеолошке и личне освете и нетрпељивости”, мада се прећуткује о каквим се “осветама и не­трпељивостима ради” и ко се то упућује на “освету и нетрпе­љивост”;

– Похвално је што се не бежи од истине да се једно тако “важ­но ослободилачко-одбрамбено обележје” подиже под носом и пред очима оних чији су се преци налазили на удару “племенских, идеолошких и личних” владарских страсти и њихових слепих, беспо­говорних извршилаца;

– Признаје се да се Црна Гора због неназначених “племен­с­ких, идеолошких и личних” страсти “спотицала”, али се самохвал­но истиче да се све то дешавало на њеном “свијетлом путу”.

– Мора бити да тај пут није био довољно “освијетљен” када је већ дошло до “спотицања”.

Последак

Споменик војводи Мирку подигнут је јер су тако хтели они који се хране мржњом. Постављен је, не знам тачно где, да ли на неком градском булевару, или на неком градском тргу, или на некој градској улици.

Није то споменик војводи Мирку Петровићу Његошу, то је Споменик цр­ногорској срамоти, а постављен је на не­ком Булевару црно­горске срамоте, или на неком Тргу црногор­ске срамоте, или на некој Улици црногорске срамоте.

Људима које краси чојство лако ће бити да препознају и да, по заслузи, именују “власнике” постављеног споме­ничког обележја: ништа-роба!

Илија Петровић