Завештавање владике Данила: повратак изворном европејству

– Ваше преосвештенство, српски народ, по ко зна који пут, се налази на прекретници. Затиран духовно и физички у току последњих педесет година, он се ипак некако усправио и опет је у стању да одлучује. Очигледно је да ће се југословенска криза решити, на овај или онај начин, а после нам свима предстоји пут у Европу. Како Срби улазе у Европу? Који је критериј нашег европејства?

– Никада не смемо заборавити да смо ми, Срби, већ одавно у Европи, али морамо бити свесни у којој – јер, на жалост, постоје две Европе и два европска духа – западни и источни. Заједничка колевка им је, свакако, Балканско полуострво. Овде се родила европска култура – прво у паганској Атини, а затим у хришћанском Цариграду (Константинопољу).

Морамо знати да је хуманизам старе Хеладе искључио дивљаштво приношења људских жртава још у Тројанском рату, дванаест векова пре Христа. Последња је на жртву принесена кћи цара Агамемнона, Ифигенија. После овога, Грцима је требало осам векова да стигну до високе просвећености Периклове и Платонове Атине, када је постигнут такав степен човечности да је најтежа казна за атинског грађанина био прогон из града–државе… Ми, православни Словени, смо преко Цариграда, наследници те племените духовне целине, крунисане Јустинијановим троплетом: вера израилска, култура хеленска и римска вештина државотворства. Сваки православни народ зато живи у троуглу наслеђа: Атина, Цариград, Београд; Атина, Цариград, Москва; Атина, Цариград, Букурешт; а дај Боже да буде и Атина, Цариград, Пекинг или Вашингтон… Никад се, међутим, не сме заборавити да је база ових троуглова на Балкану… Тачно је да су нас Турци прекинули у расту и уназадили, али нису успели да нам пресеку корене. Бог нам је подарио Карађорђа, и двоглави орао ромејско–немањићки опет је полетео у вис, на крилима вере и културе.

– Дакле, то су наши европски корени. Али, шта је са оном другом Европом, коју сада на сва уста хвале као земљу сваког изобиља? Какви су њени почеци?

– На жалост, средњевековна, франачка Европа, Европа Карла Великог, није знала грчки, оригинални језик хришћанске теологије, и произвела је јерес филиоквизма (погрешно учење о исхођењу Светог Духа). После пада старог Рима, скоројевићке франачке династије окупирале су културне латинске грађане који су увек своје погледе упирали ка Новом Риму, Константинопољу, где је царовао законити наследник римског престола. Цар Јустинијан, са својим кодексом, био је симбол јединства свих православних хришћана – и Грка, и Латина – у једној истој вери, без филиокве додатка. Тек пошто су франколатини у XI веку успели да убаце свог човека Немца, на папски престо, силом су наметнули своју јерес православном латинском Риму… Та јеретичка, полуварварска Европа касније је дошла до грозота инквизиције, јер теолошки није разликовала нестворени Огањ Божанске Љубови и створену ватру овога света, мислећи да је та ватра овог света у паклу и да у то име може спаљивати. Дакле, питање њиховог погрешног веровања врло је битно јер догматика увек се проверава етиком. Тако је, ето, седамнаест векова после Перикловог доба у коме полиција није ни тукла, ни хапсила грађане, дошло до тога да у франачкој Европи самозвани Христов „намесник” папа разбуктава инквизиторске ломаче. Због тога се западноевропска интелигенција разочарала у хришћанство и створила завереничко друштво „слободних зидара” – масонерију. Сасвим је природно да из такве традиције касније ниче безбожна француска револуција, а да за њом долазе отворени сатанисти – какав је, на пример, Карл Маркс.

– Али, не треба да заборавимо да и западни Средњи век има позитивних момената. Позната је „Велика повеља слобода” енглеског краља Јована…

– Тачно је да је у Енглеској постојала Magna Carta Libertatum, али ми те слободе видимо само као одјек ромејских законика – Јустинијановог пре свега. Јерес филиоквистичког папизма затворила је западну Европу у провинцијалне оквире једног латинског језика. Највећи теолог средњевековног Запада, Тома Аквински, је имао, рецимо, јако уско поље за своје сумирање теологије – није знао грчки, изворни језик Евангелија и Светих Отаца. Све што је у Европи добро, долази из ромејске Византије, а све што не ваља је „домаћи производ”, плод полуварварског инквизиторског духа (савремени Његош би рекао: „Трагови им смрде ломачама”…). Дакле Срби, као наследници племенитих ромејских завета, не могу и не смеју ићи у обезбожену Европу, која је директни потомак свог франачког, јеретичког папизма. Ујединење православне и неправославне Европе може бити само плод Истине и Љубови – дакле, једина нада за остварење тога је повратак у заједништво првог миленијума хришћанства када су и Стари и Нови Рим били стубови исте, неделиве Православне Цркве.

– Да ли то осећају западни интелектуалци?

– Како да не! Велики француски културолог Андре Малро је, рецимо, Србију видео као „пробуђену Византију”. А Виљем Батлер Јејтс је у песми „Пловидба за Византију” изразио чежњу освешћеног интелектуалца Запада за повратком коренима европске духовности. Још у XIV веку то је осећао и горостасни Данте који је припадао противпапској, монархистичкој странки, јер је он знао за ромејску равнотежу између Цара и Патријарха оличену у двоглавом орлу Јустинијанове Византије.

– Прошлост Србије је повезана са ромејским наслеђем. Свети Сава, као велики духовник, али и српски дипломата суочио се са избором између Истока и Запада. Колико је то било судбоносно по Србе?

– Ми Срби имамо, преко Кирило–методијевског превода са грчког оригинала, апостолско Предање из прве руке, па је зато Свети Сава – сапрестолник апостолима и светитељима Велике Цркве од Истока. У Савино доба дивљи франачки крсташи освојили су и опљачкали Цариград. Ромејска Византија преживела је само у две мале области, али је Свети Сава ишао да буде рукоположен за архиепископа у ромејској Никеји, а не у папском Риму, иако је тада Рим у политичком смислу био оно што су данас Уједињене Нације и Међународни монетарни фонд. Тиме нам је Свети Сава показао пут вертикалне слободе, а то је веза једне аутокефалне Цркве са небеским Јерусалимом директно. Тако је српска нација постала пунолетна: независна на политичком плану кроз свога Краља, и у духовном смислу – кроз Патријарха. Тако у ромејском симболу двоглавог орла ми сви православни народи имамо у своме Краљу или Цару оличено ромејство (римство) као закониту државност, а у Патријарху имамо своје канонско јерусалимство, као апостолско прејемство, као пуноту католичанске Церкве свога језика. Нама не треба странац тутор, ни у Држави, ни у Церкви.

Свети Сава се определио за политички понижену и ослабену Византију јер је у њој видео несаломив дух Православља, а окренуо је леђа наизглед свемоћном Риму, одакле су већ смрделе прве ломаче, наговештаји Аушвица и Јасеновца. На тај начин, поставио је основе будућности Србије чији је успон водио ка цару Душану. У XIV веку, Душаново царство представљало је најмоћнију државу у тадашњој Европи. Чак је и папа гледао на Душана као Предводника свих хришћана у борби против Турака. Нажалост, остале државе га нису подржале у тој борби и то је било катастрофално – не само за Србе, но и за целу Европу.

– Наша традиција је, очигледно, сва обасјана Христом и Његовом Лепотом. Али, зар не мислите да живимо у сасвим друкчијем времену и да савремени светски процеси теку у другом правцу? Обезбожена стварност данашњег човека, лишена вертикале, биће крунисана „новим светским поретком” у коме ће новац заменити Бога…

– Бојим се да је нови светски поредак који је на помолу, заснован на трилатералном савезу Америке, западне Европе и Јапана, да је почетак стварања планетарног мравињака у коме важе једино закони уживачког друштва. Ту нема присуства Светога Духа: све је обезличено – и појединац, и нација, а лажне цркве кадиће новим идолима, претечама антихриста. Само мањина православних верника ће се храбро одупрети отпадништву од Бога које ће се спроводити у име сатане као наизглед моћног космократора… Магија новца је антихристова власт на најнижем степену друштвеног живота, и она је само мамац за један виши ниво магије који већ полако овладава елитним научним круговима. Неки чак тврде да је остварено оно о чему су древни алхемичари некад само сањали: дематеријализација тела и његов пренос на велике удаљености, читање мисли на даљину, медијумизам, а да и не говорим о опасностима манипулација у савременој генетици… Креатори новог светског поретка подстичу стварање универзалне религије у којој ће, без обзира на истину, срж свих вера света бити јединство по сваку цену… Зато се јављају разноразни лажни пророци. Они себе представљају као „спаситеље света” и ујединитеље свих религија… Предвиђајући ово, Господ Исус Христос је са песимистичким призвуком питао: „Да ли ћу наћи веру на земљи када дођем други пут?” То значи – да ли ће наћи православну веру по свом Другом доласку, јер ће овладати лажна, екуменско–синкретистичка вера у антихриста, назови–Месију света. Што се нас православних тиче, ми не треба да се бојимо своје малобројности у таквим планетарним условима, јер такав ће бити и крај историје и почетак Царства Небеског…

Са друге стране, наш есхатологизам је пре свега личан. Речено је: „Бдите, јер не знате кад ће доћи Господ ваш”… То јест, кад ја умирем, то је мој крај света, а онај велики, последњи, спектакуларни је у рукама Божијим.

Свакако, допуштамо и привремени историјски оптимизам, јер је човекова слобода непредвидива. Могу још да се јаве и Кирило и Методије за Кину, Индију, Јапан и Америку и да тамо буде процват Православља који би превазишао Византију, Србију и Русију (дај Боже!)… Али, морамо носити одговорности нашег поколења. Треба да се кроз покајање удостојимо да би нам Бог дао побожног краља и цара у Србији и Русији. Будући да у духовном животу нема аутоматизма, повратак Карађорђевића или Романових не би сам собом решио наше нагомилане проблеме: недостатак духовности, вулгарност, прекид везе са богатством наше прошлости, удаљеност од Цркве. То није питање враћања формалном обреду (чега смо данас често сведоци), него самом смислу култа, а то је добровољно крстоношење, радосни пост и узлетна молитва.

– Дакле, Ви у повратку Христу видите решење наших тегоба. Ипак, чини ми се да је безбожна власт успела да осиромаши неколико поколења нашег народа, а нарочито омладину, одвојивши је од Православља. Често се чини да су разне далекоисточне духовности српској омладини привлачније од светосавског наслеђа. Шта мислите о овоме?

– Наш велики теолог (без дипломе теолошког факултета!), Фјодор Михајлович Достојевски рекао је нешто запањујуће за рационалисте Европе: „Ако ми кажу сви доктори медицине и доктори философије да је на једној страни истина, а на другој страни Исус Христос – ја бих изабрао Исуса, а не њихову истину”… Јер, свако човеково схватање истине је само хладна формула физике, математике, психологије, међутим, Исус Христос је Жива Божанска Личност. Према томе, Истина је Лично Бог – а не безлична формула или дефиниција… Тешко је васпитати укус човеков и у музици и у сликарству, а камоли укус у избору вере. Ипак, ако упоредимо једног Сократа, Буду, Кришну, Мухамеда са Господом Исусом Христом, сви они падају пред величанством Његове жртвене љубави до Распећа. Плиткост државног атеизма наметаног нашој омладини постала је свима очигледна. Међутим, у духовни вакуум наше верски необразоване младежи сада упадају увезене далекоисточне секте и лако опсењују наше наивне боготражитеље. Они у себи несвесно носе позитивно, библијско схватање да је живот у телу нешто Богом благословено, и зато, кад чују о реинкарнацији, они ту теорију не сагледавају у њеном индуском, песимистичком контексту – да је рођење на овом свету проклетство и казна, него мисле, у ствари, као хришћани – „Сјајно, имаћу још много повратних живота да проживим!” Све је то обмана цикличне индијске митологије која учи о непостојању стварног, линеарног времена и презире од Бога створену материју и тело. А тек будистичка „нирвана” је уништење личности, самоубиство.

Политеисти, пре Христа, и Индуси данас, верују у древну заблуду о кружном вртењу бесмисленог времена без коначног расплета у Страшном Суду Христа Богочовека. Реинкарнација је митологија бесмисленог понављања. Ту стари преварант ђаво шапће младићу: „Сутра ћеш учити за испит, а данас иди на забаву.” А сутра ће рећи то исто. И тако ученик слабе воље не положи испит. Међутим, у Индији, исти ђаво је измислио крупнију превару говорећи: „У неком другом животу ти ћеш бити добар, а сада цео овај живот расипај блудно”. Нарочито погубно је приписивање зла самом Божанству. Вивекананда је цинично рекао: Хришћани наивно мисле да је Бог само извор Добра. А ми Индуси знамо да из Божанског Извора долази и зло – то је у Индији грозоморна богиња Кали. Зато је руски кнез Трубецкој написао упозоравајућу књигу са насловом „Индија – тврђава Сатане”.

Закључак: истинско Европејство је истинско Христијанство, а то је Православна католичанска Церква, Тело Христово, Евхаристија. Међутим, Протестантизам и Папизам – то су карикатуре Православља. Екуменизам није успео да спере ту карикатуралност Европе западне, него ју је још погоршао својим млаким синкретизмом.

Разговор водио: Владимир Димитријевић

Погледи 1994. године

Прочитај још: 

• САД уз помоћ десничара припремиле напад на православну цркву у Молдавији
• Како ће антихрист делати на човековом паду у последња времена?
• О Антихристу и западним хришћанима
• Владимир Димитријевић: Ватикан и антихрист имају исти циљ (Видео)