КАКО СУ СТАРИ СЛОВЕНИ ДАВАЛИ ИМЕНА ДЕЦИ?

После распада словенске заједнице, односно када су одређена словенска племена ушла у орбиту утицаја страних култура, језичка култура, језичка традиција и обичаји нису дозвољавали члановима друштвене елите да (одмах) одступе од канона двочланог словенског личног имена (600 – 1000. године наше ере).

Дете је постајало, према словенској традицији, пуноправни члан заједнице (задруге, рода, племена, државе) када напуни седам година. Тада дете прелази од женског под мушко старатељство.

Том приликом се уприличавао “обред увођења под мушко старатељство“ (иницијација) и дете је добијало ново име, а старо које је давано независно од пола, под утицајем осећања и импулса мајке, предавано је забораву.

Ново, специјално смишљено име, морало је да одговара карактеру детета, квалитетима које у њему желе да виде родитељи и родбина. Имену се придавала још већа пажња уколико би се приметило да дете има слаб карактер. Тада би се одлучивали за име које треба да га подсећа на оно што нема, а треба да достигне.

Флоренски у једној својој књизи следи ову праисконску, од Словена препознату истину и пише: “Али, то никако не значи да је између имена и личности, тачније између етимолошког значења имена и његовог енергетског значења, немогуће запазити било какву везу. Напротив, пажљивијим проницањем у име и у личност која га носи могуће је открити нити које повезују име и личност, и постаје јасније оно првобитно ткиво, које се преобразило у дату личност, а ово ткиво је очигледно одређено разматраним именом. Када се у то проникне, онда постаје јасно како и у којој мери се име симболички одражава у датој личности, која не само да у површинским слојевима противречи етимолошком значењу имена него својим дубљим слојевима ово значење истовремено и потврђује“. На пример осмотримо имена попут:

Богумил – да буде мио Богу;

Гостерад – да се одликује гостопримством;

Мстислав – да буде надмоћан над искушењима, односно ђаволом;

Јарослав – да буде честит, племенит, на добром гласу, хвали, да има истинску, непорочну славу;

Љубомир(ка) – да буде велики љубитељ мира, итд., итд.

Како видимо, према старословенским веровањима име је било заклетва и магијски знак, повезано са човеком, тј његовим носиоцем.

Благодарећи лексичком саставу имена (два члана), сачуваним обичајима и традицијом, ми много знамо о култури и систему вредности наших предака. Ево примера из различитих сфера живота:

Жизн(ь) (суфикси – бит, жир) – следе имена – Властибит, Жирослав, Домажир.

Пожељне вредности (добро, драго, мило, радо) уграђивале су се у имена – Доброгост, Љубомир, Љубивоје, Љубивој, Радомир, Ратислав, Радослав, Растимир, Милостриј.

Одречне, непожељне вредности (не) давале су имена – Никлот, Немир, Негослав, Нерад.

Смисао познања (мисли, мисао, вид) уграђиван је у имена – Мислибор, Гостевид, Болемисл.

Друштвено устројство (держи, гради, влади) у основи је имена Держикрај, Градислав, Владимир.

Гостопримство (гост) основа је за имена – Љубогост, Доброгос, Радогост.

Војна организација (полк/пук, вој) давала је инспирацију за следећа имена – Свјатополк, Во(ј)ислав.

Борбена готовост (буди, креси) – инспирисала је имена – Будивој, Кресислав.

Борба (бори, рати) – Боригнев, Ратибор.

Војна врлина (свјато, јаро, пако) – Светомир/Свјатомир, Јарослав, Пакослав.

Част, слава (чти, слав) – Чтибор, Томислав, Болеслав.

Породица (брато, стриј, сестро) – Братомил, Желистриј, Сестромил.

Сопственост (семи) – Семисл, Семавит.

Вера (Бог) – Богосав/Богуслав, Хвалибог, Молибог, Богухвал.

Ови примери откривају присуство вредности, осећања, веровања, друштвеног начина живота, организације живота у условима рата. Овде је потребно нагласити да у систему старословенских имена нема система давања имена као код других индо-европских народа и језика где је то рађено по животињама, оружју, професији (занату) којим су се бавили и сл. Дакле, ради се о светски уникатној културној баштини.

У Пољској, као и у другим словенским државама, постоје три различита морфолошка типа имена.

Први тип – двочлано име представља основни, најстарији и најизворнији образац давања имена (други тим исходи од двочланих имена, а трећи, најпростоји је давање једночланих имена). Оно се састоји од две међу собом слагајуће речи са тачним синтакстичким смислом.

У Пољској, током средњег века оваквих имена је било у употреби око 600. Међутим, ова су имена, са примањем хришћанства замењена јеврејско-грчким и латинским именима, да би током XV – XVI века била скоро потпуно истиснута. Од овога су била изузета имена где су одређени хришћански храмови носили имена словенских светаца, који су то постали, а да су задржали словенска двочлана имена. На пример, Чеслав, Казимир, Станислав, Вацлав, Владислав, Војцех. Такође, двочлана словенска имена су се задржала међу пољским племством, посебно она која су трајала дуже (династије): Јагелони (на пример: Владислав Варненски), Вази (на пример: Владислав IV, Ваза).

У XVI и XVII веку још су се по Пољској могла срести имена: Бронислава, Дадзибога, Доброгоста, Держислава, Јарослава, Мирослава, Мстислава, Пшемислава, Пшецлава, Владимира, Збигнева. У XVIII веку у Пољској давање словенских двочланих имена драстично опада.

Ситуација се мења у XIX веку и повезана је са интересом за пољску историју и снажење пољског национализма. Тада се почињу објављивати календари са словенским именима, али ово је и време христијанизације словенских имена. Тако што је други члан остајао словенски, а први се узима из хришћанства тзв. хибридна форма). Таква имена су: Јан – Јанислав, Јулиан – Јулисав, итд.

Обнову старословенских имена подстакла је, такође, романтичарска литература која је обиловала старословенским и старопољским мотивима, као и старословенским именима.

Између два светска рата популарност двочланих словенских имена је расла захваљујући делатности истраживача језика и словенске митологије. Популаризацији словенских двочланих имена доприносили су календари и књиге чији су писци користили псеудониме састављене од двочланих словенских имена. Било је и покушаја попут оног у новини “Задруга“ да се не објављују пуна имена аутора текста – осим иницијала, ако оно није било словенско.

Данас у Пољској делују организације, на пример, “Никлот“, “Крак“, “Љубуш“, укорењене у занимању за Словенство, које од својих чланова траже да мењају име уколико није двочлано, словенско.

У овом повратку словенству у Пољској предњачи Краков. На пример, тренутно у овом граду има 800.000 имена Станислав, Казимира 300.000, Војцеха, Владислава, Чеславова и Владимира по 200.000, Богдана 130.000.

У Пољској је често и име Богумил, Богуслав, Богухвал, Свјатослав. Ова имена су популарна због њихове повезаности са хришћанством. Међутим, има и имена која немају много везе са хришћанством, попут Збигњев (400.000), Јарослав, Мирослав, Веслав, Здислав (по 200.000), Пшемислав (130.000), Болеслав, Бронислав, Радослав (по 80.000).

Од мушких имена образују се женска, на пример: Станислава (300.000), Казимира (1450.00), Владислава (140.000), Чеслава (100.000), а популарна су и имена: Вацлава, Бронислава, Људмила, Доброслава, Славомира, Збигнева и Здислава.

Допринос пољском (краковском) покрету за враћање и употребу старословенских имена дао је и Боримир Боровчак. Наиме, Боримир се тако и није звао. Његови родитељи, као римокатолици, дали су му латинско (италијанско) име Рафаело. Када се упознао са изворним старословенским именима, решио је да кроз обред иницијације промени своје име у Боримир (које значи “борити се са непријатељем за свој мир/свет“). Оно одговара његовом презимену и карактеру. Међутим, неколико година није могао да промени име.

У сагласности са пољским законима о личним именима било је прихваћено само десетак словенских имена (уз мноштво јеврејских, немачких и латинских), али не и Боримир. Закон (Поменути Закон је под притиском јавности укинут), истовремено, дозвољава да се промени презиме и то у немачком духу (на пример Виљк (Вук) у Волф.

Да би се сачувала двочлана словенска имена као етнокултурна знаменитост, која нас разликује од других језичких група, неопходна је акција популаризације ових имена и културе.

Боримир Боровчак предлаже за словенски свет следећи модел:

• За литерарна и уметничка имена узимати псеудониме у форми двочланих словенских имена, на пример: писци Људовит Штур, Збигњев Ненацки, Брним Рогалица.

• Обавезно коришћење словенског имена у организацијама националне и словенске усмерености;

• Предузећима (фирмама), продавницама, улицама итд. давати словенска имена (на пример у Пољској постоји кобасичарска радња “Доброслава“);

• Адекватно пропагирати рано средњовековље кроз археолошке експедиције и заседања, конференције и скупове историчара, пошто су сви владари у овом периоду имали словенска имена;

• Херојима књига, стихова, филмова, стрипова итд. давати словенска имена;

• Издавати календаре са списком словенских имена, само оних проверено тачних;

• Наравно, не треба заборавити ни децу која долазе или ће тек доћи на свет. Размислимо о њиховом имену. Нека буде, пре свега, словенско.

• На свесловенским састанцима потребно је формирати специјалну комисију која би се позабавила листом и каталогизацијом двочланих словенских имена која се могу наћи на свим странама словенског света. Ово би довело до формирања банке ових имена доступних за објављивање у календарима и публикацијама различитих садржаја.

Идеје Пољака већ су наишле на одјек у Белорусији, Украјини и Русији. Код словенских народа на Балкану овај покрет, на жалост, још није наишао на одјек. Када се неки пробуде ваљда ће се запитати како се зову и приметити да им је, у међувремену, неко “заменио“ имена.

Тада ће се придружити традицији осталих Словена и тражити да им се бар деца зову онако како су то уобичајавали њихови преци.

Русија, односно њени научници који су схватили значај личних имена за очување сопствене словенске културе, доприносе очувању двочланих имена на више начина. Један од начина афирмације словенских двочланих имена јесте објављивање научних и публицистичких радова о овом питању.

Проблем са именима није једини проблем словенске савремене културе. На пример, у великом делу словенског света 24. мај се слави као Дан словенске писмености, односно Дан Ћирила и Методија, а у Србији не. Али, има тенденција да се у неким школама слави спорна “Ноћ вештица“ (Halloween).

Сукоб са сопственом историјом и традицијом јесте сукоб са дубоким не само социолошким последицама.

ИЗВОР: https://www.nacionalist.rs / Зоран Милошевић