Из научне фантастике у средњи век

„Можда никад филозофија није била потребнија човеку него данас кад банална климатска промена свакодневно подсећа на вечност, а живот око нас не показује знаке запитаности за судбину другог.“
Радоман Кањевац

На питање које се у последње време најчешће поставља, а односи се на предвиђање света и времена који следе после пандемије изазване вирусом COVID-19, луцидни француски писац Мишел Уелбек одговорио је на свој уједно једноставан и мудар начин. Рекао је да се, по његовом мишљењу, после принудне изолације, нећемо пробудити у неком новом свету, већ да ће он бити исти, само мало гори. „Имамо утопије које заслужујемо. Па, идемо даље“, гласио је његов лаконски, резигнирани, али унеколико и охрабрујући закључак. Nihil sub sole novum, учи нас Vulgata, односно Књига проповедникова. Вреди се, у ове дане, подсетити тих опомињућих старозаветних поука о људској таштини и човековој ништавности:

„Таштина над таштинама, вели проповједник, таштина над таштинама, све је таштина. Кака је корист човјеку од свега труда његова, којим се труди под сунцем? Нараштај један одлази, а други долази, а земља стоји у вијек. Сунце излази и залази, а опет хити на мјесто своје одакле излази. Вјетар иде на југ и обрће се на сјевер: иде једнако обрћући се, и у обртању свом враћа се. Све ријеке теку у море, и море се не препуња; одакле теку ријеке, онамо се враћају да опет теку. Све је мучно, да човјек не може исказати; око се не може нагледати, нити се ухо може наслушати. Што је било то ће бити, што се чинило то ће се чинити, и нема ништа ново под сунцем“. „Па, идемо даље…“, што рече Уелбек.

Многи ће се побунити против таквог „детерминистичког и фаталистичког мирења“ са непомерљивим космичким поретком и кретањем без краја и почетка, у циклусима између беспочетности и бескрајности. Ту је, наравно, на делу мајка свих спорења између оних који верују да су човеку, и као појединцу и као (створеној) врсти бића, неке међе ипак предодређене, и заступника тезе о неограниченој људској слободи и реалним човековим могућностима да сопственим разумом и делом суштински утиче, како на своју судбину тако и на општи поредак ствари на планети. Илузорно је и узалудно упуштати се једним скромним огледом сред епидемијског доба и расположења у ту велику филозофску распру, али се њено помињање не може избећи, јер она, и кад тога нисмо свесни, уоквирава све интелектуалне покушаје разумевања онога што нам се дешава и онога што нас чека.

СЕДИМЕНТИ ПРОШЛИХ ВРЕМЕНА
Уз свест да је ово што ћемо изнети непристојно поједностављивање нечега изузетно сложеног, рецимо за ову прилику само то да има јаких разлога за уверење и на њему изграђени став да се све људске и светске теме могу рационално промишљати и у координатама погледа на свет и човека у њему из Књиге проповедникове, а и оног сасвим супротног, за који је само помињање библијских порука као аргумената у савременој расправи знак неповерења у моћ људског разума, па тиме, као ирационално, и начелно неприхватљиво. Разлика је једино у степену слободе и смирености с којом се разумски прилази тајнама света, а не у самој рационалности овог или оног мисаоног пута.

Примајући Нобелову награду за достигнућа у области теоријске физике, својевремено је пакистански научник Абдус Салам у пригодној беседи убеђено и убедљиво објаснио како га то што је искрени исламски верник ни у чему не спречава да употреби сву снагу и продорност свог разума у истраживању најдубљих тајни материјалног света. Њега очигледно није оптерећивала она узалудна таштина из Књиге проповедникове, већ га је свест о људској одговорности за планету која је дарована човеку подстицала да свој научнички дуг што потпуније одужи, на ползу човечанства које свој рок на Земљи може продужити, али и скратити.

Планета ће, у сваком случају, опстати. На то је мислио Проповедник, а рекло би се, и Мишел Уелбек. Није, дакле, уопште бесмислено и залудно размишљати о природи (не само биолошкој!) загонентне пандемије која је задесила свет, о особинама вируса који ју је изазвао, а који је Часлав Копривица домишљато крстио „corona mundi“, о начинима да се ова пошаст савлада и превазиђе, као и о евентуалним поукама које се из искуства рвања с њом могу извући за будућност, како на медицинском и здравственом, тако и на политичком, друштвеном, па и метафизичком плану.

Напротив, прилика је ово, чак и више него претходне сличне епидемије новог доба, за улагање озбиљног напора да се сагледају и промисле сви аспекти и све димензије искушења које је с пролећа 2020. године потресло и протресло највећи део света, сем неколиких држава за које су они који их воде одлучили да званично остану поштеђене. Та, и онако се од грипа вазда умирало, па се нико није претерано узбуђивао…

У приступу феномену садашње пандемије важно је, поред осталог, успоставити равнотежу између њене несумњиве специфичности и линије епидемијског континуитета у прошлости. Осврћући се на истицање наше одговорности пред будућношћу и наступајућим нараштајима, која је, иначе, неоспорна, Мило Ломпар је разложно приметио да није наодмет ослонац за сигурније кретање кроз пределе долазећег времена потражити и у седиментима прошлих. Јер, да га парафразирамо, и данас нам се, као и у средњем веку, указује на карантин и на хигијену, као на незаменљива средства обуздавања епидемије. Све остало је јамачно корисно, у многим случајевима и спасоносно, али не и од суштинског значаја.

Термин „социјална дистанца“ је данас у моди, звучи стручно и озбиљно, али његов појмовни садржај одавно је материјализован у прописима понашања и у лазаретима великих медитеранских лука, као што су Венеција, Марсељ или Дубровник, негде од почетка XVIII века, кад је куга у Европи већ била највећим делом савладана, али је харала Левантом.

Према подацима које саопштава Данијел Панзак у својој капиталној студији Куга у Османском царству 1700 – 1860 (1985), у Сирији је, на пример, од 1701. до 1850. године забележено ни мање ни више него 76 година „црне смрти“, док је само 1778. у Истанбулу било више од 200.000 мртвих. Европа се тада штитила мерама које се у бити уопште нису разликовале од оних предузетих 2020. године у Београду, Нишу, Бечу, Трсту или Барселони. Са друге стране, у чувеном Манцонијевом опису епидемије куге у Милану 1630, којим се завршава његов роман Вереници, лако је препознати последице иницијалног занемаривања и прикривања заразе од стране градских власти, познате нам и из најновије пандемије у XXI веку.

ПОВРАТАК У СРЕДЊИ ВЕК
Утицајни француски економиста, политички саветник и оригинални есејиста Ален Менк (Minc) једном приликом је, поводом социјалног бунта Жутих прслука, упутио на аналогију са неким догађајима у ближој и даљој прошлости, рекавши да је „историја битна за пловидбу светом данашњице, али и да не може послужити као довољан кључ за тумачење тог света“. Занимљиво је, и свакако не случајно, то да је баш Ален Менк још 1993. године објавио запажену студију Нови средњи век, у своје време нашироко читану и коментарисану, а данас готово заборављену.

Уопште, пред противречностима и све очигледнијим манама актуелне глобализације, идеја о неком предстојећем регресивном повратку у „средњи век“ заокупљала је последњих деценија многе умове, а данас је она, на крилима пандемије корона вируса, поново добила на злослутној привлачности. Јер, под „средњим веком“ уобичајено је подразумевати стање друштва и духа пресудно обележено разним недаћама, прикраћеностима, верским фанатизмом, мрачњаштвом и суровошћу. Одавно се зна да није све баш тако било и да је средњовековље ударило и неке значајне и трајне духовне и цивилизацијске темеље, без којих не би било ни потоњих ренесансних и просветитељских узлета. Али, претежна, мутна и једнобојна пучка представа о средњем веку није битно измењена.

А затим, (хипо)теза о враћању у средњи век противречи још увек снажној идеји (и на њој заснованим идеологијама) обавезног линеарног прогреса човечанства. Упркос убедљивим потврдама о њеној епистемолошкој недостатности и погрешности изједначавања времена и трајања, као и јаких аргумената у прилог алтернативног цикличног кретања и спиралности временског тока, задати оптимизам прогресистичких доктрина/догми и даље одржава у животу раширено схватање (и надања) људи да се човечанство неумитно креће напред и да ће свакако, упркос свим искушењима и након њих, ипак бити боље.

Као израз онтолошког оптимизма и, на неки начин, бергсоновског „животног замаха“ (élan vital), оваква усмереност, односно убеђеност у једносмерност матичног тока сваколике дијалектике света, драгоцени је извор енергије и у оним ситуацијама када изгледа да сви извори пресушују, али, ако се недовољно коригује узимањем у обзир свих димензија реалности, може узроковати горка разочарања и безнађе. У вези са шоком и перцепцијом пандемије изазване вирусом COVID-19, раскорак између менталног хабитуса које Уелбек назива „утопијама које заслужујемо“ и постепидемијске перспективе коју неки виде као враћање у средњи век носи драматику запањујућег сраза.

Иако је током неколико последњих деценија било више опомињућих, па и веома озбиљних епидемија, од којих су поједине попримале масовне размере и биле процентуално смртоносније од пандемије короне, савремени човек их је ипак проживљавао и испраћао без трајнијих траума и дубљег размишљања о свим њиховим порукама. У биоскопским салама, а још много више код куће, заваљени у фотељама пред малим (данас све већим) екраном, без уживљавања, чак и одсутно, гледали смо филмове о катастрофалним, делом криминалним заразама и епидемијама, где обично двоје главних јунака после многих вртоглавих перипетија успевају да савладају пошаст која прети неслућеним поморима и општом егзекуцијом над човечанством. Све нам је то деловало далеко, ван реалности, чему су доприносили фантастични ефекти које модерна електроника и дигитализација омогућавају.

Снимљено је много таквих катастрофистичких фантазија, од којих је већина конфекцијска и просечна. Било је, међутим, и веома успелих филмских остварења са овом тематиком. Поменимо, илустрације ради, „Заразу“ Стивена Содерберга (2011), који је по неким својствима епидемије коју приказује и реаговању света на њу најближи корони. Болест стиже са Далеког истока, из Хонгконга, шири се експоненцијално, друштвено ткиво се распада, док научници истовремено грозничаво трагају за леком, односно вакцином. Ту је, затим, изврсни британски филм Дејвида Мекензија „Савршено чуло“ (2011), па необично остварење Бразилца Фернанда Меирелеша „Слепило“ (2008), екранизација новеле португалског нобеловца Хозеа Сарамага. Многи се сећају и сјајне улоге војног епидемилога коју у филму „Смртоносни вирус“ (1995) остварује Дастин Хофман, настојећи да заустави опаки вирус који је преко једног мајмуна стигао из Африке, по много чему сличан тада актуелној еболи… Могло би се навести још примера оваквих филмова, после којих би се мирно излазило из биоскопа или спокојно гасио телевизор.

И сад, одједном, филм нам је закуцао на врата, избацио нас из фотеља, затворио биоскопске сале, наложио нам строги карантин и добре, старе хигијенске мере, закључао фабрике, приземио авионе, удаљио рођаке и пријатеље! Из научне фантастике пречицом у средњи век. А неки нам чак говоре да ће тај „нови средњи век“ потрајати, као нова судбина. Откуд тај нагли обрт? Има ли он неку предисторију и објашњиву развојну унутрашњу логику?

ОЗБИЉНА ОПОМЕНА
Било је више запажених дела књижевности и уметности која су, још у сам освит глобализације, посредно или непосредно, најављивала сумрачну будућност света у коме је човек умислио да стоји на месту Бога, а најгори и најнеморалнији међу људима ту опијеност злоупотребили и почели да припремају велики затвор за свеколико човечанство. На памет нам одмах падају имена најпознатијих, Орвела, Хакслија… Није ли наш Пекић написао Нови Јерусалим, али и сјајан „епидемијски“ роман Беснило? Треба помно ослушкивати гласове уметника, а не само предвиђања учењака. Њихова интуиција продире и кроз оне копрене пред лицем истине које су за научни метод спознаје у датом тренутку објективно непробојне.

Велики византолог Георгије Острогорски је у разговору са новинаром Зиром Адамовићем рекао: „Кад бих знао да пишем прозу тако како је Чехов писао, одавно бих све друго напустио“. Дубоки наклон науке пред уметношћу! Свестрани енглески мислилац и биолог Херберт Спенсер изјавио је једном приликом да „надахнућу није потребна наука, да је оно научније од науке и да никада не греши“. Горепоменути Ален Менк оцртао је пре безмало три деценије, после пада Берлинског зида и укидања стабилне биполарности света, силуету „новог средњег века“. Изнео је занимљиво аналитичко полазиште: „Реалност је заправо бистра: прешли смо, што је основна чињеница коју никада не смемо заборавити, из света у коме је постојала једна претња и никакав ризик у свет без претње, али са безброј ризика“.

После побројавања и објашњавања ризика који су му се тада чинили највећи, закључио је: „Увереност у прогрес, убеђење да постоји оно најбоље, сигурност да напредујемо ка боље уређеном друштву: толико антидота којих данас нема. Први средњи век поседовао је веру; у њој је проналазио своју крајњу кохерентност. Овај други не располаже једним угаоним каменом; препуштеном самом себи, прети му опасност да из идеолошких разочарања отплови у нова варварства, а одатле до злочиначких доктрина“.

Приметимо да Менк употребљава термин антидот који упућује на заштиту од тровања, заразе, болести… Жан Бодријар је отприлике у исто време, тумачећи природу самоубилачког исламистичког тероризма, почео да говори о антителима, на шта ћемо се још вратити. Ни Ален Менк није био први који је назрео надолажење „новог средњег века“. Две деценије пре њега, прави бестселер постала је књига италијанског електроинжењера и стручњака за аутоматизацију Роберта Ваке Блискодолазећи средњи век (адекватнији превод речитог наслова Il medioevo prossimo venturo није пронађен), са поднасловом „Деградација великих система“.

С инжењерском прецизношћу и методичношћу, али и способношћу ширег системског сагледавања и антиципаторске визије, Вака је дијагностификовао улажење у кризу великих система на којима почива структура модерног друштва. У неку руку, био је то, ante litteram, пионирски постмодернистички и деконструктивистички трактат. Могући пут превазилажења уочене кризе, који Вака сугерише, данас делује наивно, што је, из перспективе (да ли и привилегије?) „накнадне памети“, сасвим природно.

Он се, наиме, пред опасношћу да савремени свет, после више поразних рунди, буде „нокаутиран“, залаже за стварање малих академских „група изврсности“ које би посвећенички очувале темељне вредности човечанства за неку нову ренесансу, кад јој дође време. Упоређивао их је са средњовековним монашким заједницама које су кроз мрачна времена пронеле и потомству пренеле мисаоне искре будућег препорода. Неко би могао помислити на елитистичке образовне установе нашег доба, доступне мањини, забране или острва квалитета у поплави упросећујућег и заглупљујућег „болоњског“ или „дуалног“ модела образовања. Мало је вероватно да је честити хуманиста Вака имао у виду баш ту „метастазу квалитета“, којом се интересно ставља под контролу колективна памет планете и безнадежно разарају стваралачки потенцијали стотина милиона људи.

Сасвим супротно, он је прижељкивао оазе истинског, свеобухватног, логосног знања, а не униформно нивелисање образовања, у складу са цитатом из Тамне тајне Новог доба Текса Марса у књизи Ралфа Еперсона Нови светски поредак: „Убеђен сам да се битка за будућност људског рода мора водити, и добити, у учионицама јавних школа, преко учитеља који исправно схвате своју улогу нових прозелита нове вере“.

Није ли то велика лабораторија из које нам, на крају крајева, као својеврсно антитело, стиже и COVID-19, без обзира на то каква му је структурна природа и конкретна физиолошка и нефизиолошка етиологија? Исто важи и за велике поплаве, разорне урагане, неукротиве пожаре, миграцијске таласе… Треба се, свакако, клонити мистификација и разних неоснованих, лаичких спекулација у вези са овом последњом (да ли и задњом?) пандемијом. Неопходно је и егзистенцијално важно научно истражити, објективизовати и рационализовати све што се о њој и њеном узрочнику интердисциплинарно и трансдисциплинарно може утврдити, укључујући и потрагу за могућим леком. Есенцијално, међутим, усуђујемо се рећи, у сазнајном погледу све то није најбитније за разумевање овог „знака времена“ који својом поруком (надајмо се и поуком!) надилази раван и средства егзактне и емпиријске знаности.

На том нивоу феноменолошког сагледавања и промишљања ове појаве планетарног домашаја свеједно је да ли је све почело тиме што је неко у Вухану појео супу од шишмиша или гулаш од панголина, или је вирус „исцурио“ из центра за производњу биолошког оружја у истом граду, да ли су га можда нехотице или намерно донели амерички војници, није ли то покушај зауздавања Кине или завера против Трамповог реизбора, као и да ли је COVID-19 уопште продукт природне или вештачке мутације, да ли иза његовог лансирања стоје интереси неке „дубоке државе“, опскурне намере Сороша, Била Гејтса и сличних „господара света“, да чиповањем и путем обавезне вакцине ставе под контролу највећи део човечанства, остварујући при томе енормне профите…

Оно што је, рекли бисмо, најбитније јесте још једна озбиљна опомена да у свету и са светом нешто дубоко и широко није у реду. Да је свет озбиљно болестан, а да је COVID-19 својеврсно антитело које он, и као природа и као човечанство, самоодбрамбено лучи, независно, па и против намисли и циљева оних који су га евентуално сврсисходно произвели.

ФЕНОМЕН ГЛОБАЛИЗАЦИЈЕ
Заједнички садржатељ већине немедицинских расправа о смислу пандемије COVID -19 јесте стављање у везу овог феномена и (наличја) глобализације. Глобализација је, уопште, као неки калауз, постала спасоносно објашњење и аргумент за расветљавање свих општих и посебних питања која притискају, муче и раздиру тело и мисао савременог човека, уносећи у њега стрепњу и страх. Појам/термин „глобализација“ толико је свеприсутан да је постао готово неупотребљив у дискурсу који претендује на иоле захтевнију концептуалну прецизност и аналитичку дисциплинованост. А опет, неизбежан је, ако се савремени тренутак света и човека у њему желе разумети и бар донекле сувисло протумачити. Тешко је глобализацију обухватити једном исцрпном дефиницијом, а да се она не претвори у разуђено описивање, чиме престаје да буде дефиниција.

Са овим проблемом суочили су се многи, а међу њима и италијански мултимедијални стваралац Алесандро Барико, чији се духовити оглед о глобализацији Следеће (Next, 2002) током неколико година као алва продавао у италијанским и европским самопослугама и супермаркетима. Признајући неуспех у потрази за задовољавајућом једнозначном дефиницијом глобализације, Барико се досетио старе изреке да нема јединствене дефиниције глупости, али да зато има много њених примера. Кренуо је индуктивним методом, па је већем броју, како је написао, обичних, нормалних људи поставио питање шта је за њих глобализација. Одговоре је сажео у шест тачака, чиме је одиста феномен глобализације посредно био језгровито и уверљиво омеђен. Vox populi, vox Dei!

Издвојићемо, за ову прилику, одговор да глобализацију одражава и чињеница да су тибетански монаси данас повезани на Интернет. Потекла из једне успеле рекламне кампање IBM-а („Решења за једну малу планету“), слика тибетанских калуђера како весело „сурфују“ интернетом остварила је свој пропагандни циљ и постала један од амблема глобализације и њене моћи да практично укине димензије времена и простора. При томе уопште није важно да ли монаси то заиста чине, а још мањег ефекта је имало званично саопштење тибетанског представништва у Лондону да не чине и да је посреди вероватно злонамерна кинеска дезинформацијска работа.

Барико на основу овог и других примера пучких одређења глобализације закључује да баш зато што су нетачни, полутачни или, пак, ирелевантни, они погађају суштину феномена: глобализација је фантастична пројекција која постаје стварна, ако се почне сматрати стварном. Суштина овог „хипотетичког пејзажа“ није, међутим, нимало фантазмагорична, већ крајње, чак сурово реална, упозорава италијански аутор. Она је у идеји да се новцу створи што пространији терен за игру. А ко га је измислио и свакодневно га обилно залива – па опет новац. Новац најбогатијих, али и новац свих нас малих који смо у велику игру укључени или, тачније, увучени. Какве то има везе са најновијом пандемијом? Има, верујемо, суштинске.

Слободоумни лондонски психолог и антрополог немирног духа и занимљивог живота Бранко Бокун (1920 – 2011), свесно маргинализован од стране махом инфериорних еснафских колега, човек који је осмислио терапију хумором и оставио, поред осталих списа, јединствено сведочанство из времена Другог светског рата Шпијун у Ватикану 1941-1945 (1973), задужио нас је мало познатом а изузетно подстицајном књигом Homo Puerilis. Западна хипокризија, амерички инфантилни менталитет и ислам (2003). У овој продорној и оригиналној анализи света глобализованог на амерички начин, Бокун констатује:

„Потпуном глобализацијом капитализма, свет ће се наћи на тачки тријумфа и агоније, пошто ће своју велику победу остварити тако што ће претворити планету у лешину. Тада би homo sapiens могао схватити да је он заправо канцер Земље. Можда ће открити и да је оно што је називао прогресом у бити била пљачка и да је њоме планету лишио виталности“.

ИМПЛОЗИЈА АМЕРИЧКЕ МОЋИ
Заливање терена за планетарну игру новца загађеном и отровном водом створило је стање у коме вируси мутирају и природним и вештачким путем. Земља се брани од човека. Америка је колевка, а њено друштво парадигма изопачене глобализације истргнуте из тла универзалних вредности, оних које су у античко доба називане кардиналним. Тај процес подуже траје, али је одскора постао очигледан до размера које не могу да виде само они који то не желе или имају јаке разлоге да поглед скрену на другу страну. Данило Киш је својевремено тврдио да „промашити стаљинизам значи промашити све“. У разумевању појава и токова савременог света већ поодавно промашити Америку значи промашити све. Ми смо деведесетих година прошлог века успели да је промашимо, али она није промашила нас. Неки су, међутим, и у самој Америци, а и ван ње у овом смислу били неупоредиво обавештенији, предострожнији, луциднији и далековидији.

У збуњености пред налетом COVID-19 корисно је, рецимо, подсетити се једног пророчког сведочанства које је у нас прошло прилично незапажено. Реч је путописно-филозофској књижици (деминутив се односи само на обим!) истакнутог француског мислиоца Жана Бодријара Америка (1986), која је, захваљујући одличном српском преводу Миле Баштић, 1993. године учињена доступном нашим читаоцима. Бодријар је на брилијантан начин дочарао фосфоресцентни бљесак регановске Америке, са заштитним знаком његовог испразног осмеха:

„Осмехујте се да бисте показали своју транспарентност, своју чистоту. Осмехујте се ако немате шта да кажете, нипошто не скривајте да немате шта да кажете, или да сте равнодушни према другима. Спонтано разоткријте ту празнину, ту дубоку равнодушност свог осмеха, поклоните другима ту празнину и равнодушност, обасјајте лице нултим степеном радости и задовољства, само се осмехујте, осмехујте… У недостатку идентитета, Америкаци имају изврсне зубе“.

Сецира, затим, и свеприсуство култа тела, запажајући да „није важно бити нити чак имати тело, већ бити прикључен на своје тело“ /…/ „прикопчан на сопствене функције као на енергетске диференцијале или видео екране“, „прикључен на сопствени мозак“. Америка изгледа самозадовољна и самодовољна, на врхунцу моћи без остатка. „Америка ужива у некој врсти блица, рекламног удара. Као да се по свету шири некаква митска и рекламна моћ Америке /…/. На тај начин, помоћу тог наводног вишка вредности, експоненцијалног, аутореференцијалног и заправо неоснованог кредибилитета, читаво се друштво стабилизује под рекламном перфузијом. Поплава долара на светским берзама је симбол и најбољи пример за то“.

Са становишта наше теме, кључном се у овој вивисекцији анатомије америчког глобализацијског друштва и стања духа оштрим скалпелом Бодријаровог немилосрдно разлагачког метода може сматрати следећа констатација: „Али то је ипак крхка метастабилност, колико на плану спољашње толико и на плану унутрашње политике. Јер је она, у крајњу руку, заснована само на рушењу сваке стварне алтернативе, на нестајању отпора и антитела (курзив наш). Ту лежи стварна криза америчке моћи, криза могуће стабилности по инерцији, успона моћи у празно. Она је по много чему слична губитку антитела у презаштићеном организму. Зато ми Реган оболео од рака звучи као поетска метафора. Стилска фигура рака у понечему је налик том транспарентном кредибилитету, тој еуфорији тела које више не производи антитела, и којем прети уништење услед вишка функционалности. Први човек највеће светске силе оболео од рака! Власт у метастази. Два пола наше цивилизације се сусрећу. Укидање председничког имунитета, још мало па SIDA! То би требало да означи почетак опште имплозије“.

На имплозију као једину праву, пузајућу опасност за споља објективно неугрозиву америчку моћ указао је и Семјуел Хантингтон у књизи Ko смо ми? Изазови америчком националном идентитету (2004). По свој прилици, није нимало случајно то што је ова студија неупоредиво мање рекламирана и коментарисана од чувеног Судара цивилизација, којим се из средишта једине преостале империје прилично наметљиво желела понудити нова свеобјашњавајућа матрица за светску „постидеолошку“ геополитичку динамику после окончања ере „хладног рата“. А планетарно увећани идентитет Америке постао је идентитет глобализације. Зашто и њему не би претила имплозија?

ПРАВО СТАЊЕ ОБОЛЕЛОГ СВЕТА
Од Вакине дијагнозе кризе великих система, преко Менкових изгубљених антидота из предглобализацијског света, до Бодријарових антитела којима се свет и природа штите од свепрепокривајуће и свепрожимајуће глобализације која их сама из себе незадрживо лучи, стигли смо до увиђања правог стања нашег света оболелог од оне исте и непролазне старозаветне испразне таштине и Уелбекове лоше утопије. Кад се после привременог повлачења пандемије поново увалимо у своје фотеље пред телевизијским екранима и преко њих се прикључимо на сопствени мозак, ако не успемо да се на време искључимо, антитело COVID-19 ће проћи као још само једна узалудна опомена.

И даље нам ништа неће значити ни примери из прошлости, као, рецимо, судбина једне од старих глобализацијских утопија, оне цезарске. После неколиких страшних епидемијских пошасти, Римску империју су срушили варвари. „Нови средњи век“, који је у пуном јеку, за велику већину нас неће постојати, јер ћемо се и даље уљуљкивати у илузији да, како је (упитно?) написао Момир Ђуровић, Будућност нема историју (2017).

Зато после тог „новог средњег века“, лишеног, за разлику од оног правог, „мрачног“, било каквог темељног система стварно универзалних вредности, неће уследити никаква „ренесанса“. Наставићемо да безглаво и незаустављиво хрлимо ка оним недогледним хоризонтима будућег сећања планете у коме ће и ова глобализација бити записана као само једна у низу штетних и деструктивних утопија које је човечанство својим избором заслуживало.

Сасвим је реално претпоставити да човечанства у отвореним рубрикама тог космичког календара тада више неће бити. У најбољем случају, наша далека потомства чека неко ново „аксијално доба“, у коме ће односи између човека и човека и човека и Бога бити уређени на сасвим другачији начин у односу на све што нам је до сада било познато. Неизвесност за човека је потпуна. „И нема ништа ново под сунцем“…

Дарко Танасковић / Извор Часопис за културу „Српска мисао“, број 6,7,8, 2020/2021.