Прича из Јерусалима: о православним Палестинцима, ортодоксним Јеврејима (којих се сви плаше) и сатанизму

Јерусалим. Пупак света. Недалеко од њега, кад се крене на север, према Либану и Дамаску, налази се брдо Har Megiddo (Армагедон). У последњим временима Јерусалим ће бити средиште васељене. Ту ће се одлучити судбина будућег века. „Ево, ја ћу учинити Јерусалим – каже Бог пророку Захарији – чашом за опијање свијем народима унаоколо, који ће опсјести Јерусалим ратујући на Јуду. И у тај ћу дан учинити Јерусалим тешким каменом свијем народима; који га год хтједбуду дигнути, сатрће се, ако би се и сви народи замаљски сабрали на њ.“ (Захар.12;2,3)

Адина сумњичаво врти главом и преврће очима. „Не знам.“ – каже. „Не могу да ти обећам. Ризично је ноћу.“ Адина је наш локални водич. Јеврејка рођена у Београду. До своје седме године живела је са братом и родитељима на Дорћолу. Брат јој је сада професор електронике или тако нешто, на Хебрејском универзитету у Јерусалиму. Синоћ смо га срели у Тиберијасу. Седео је са супругом на дрвеној тереси ресторана, чије стубове запљускују таласи Галилејског језера. Петак је. Почео је Шабат и тераса је препуна гостију. Нуде нас да седнемо. Адина ме гледа љубопитно: „А? Шта кажеш?“ Захваљујем се. Ипак, не бих да им сметамо. Они се љубазно смеше и шире руке: „Како хоћете.“

Возач, Палестинац, ни за живу главу није хтео да вози у суботу ноћу. Требало је проћи кроз јеврејска насеља, а поред пута дежурају ортодоксни Јевреји – фундаменталисти. Са њима нема шале. Разлупаће му аутобус! Зато смо сачекали недељу. То је први радни дан у Израелу. У Јерусалиму смо били пре првог сумрака. На небеској пурпурној позадини јасно су се оцртавали бедеми старог града, плавичасти зидови и златна купола „Ал-Аксе“. Ту је чвор историје: стена са које се пророк Мухамед на белом крилатом коњу узнео на небо, а на којој Аврам, хиљаду година раније, умало није заклао својег сина Исака.

Православни Палестинци – страдање и вера
Од тог доба па до данас Јерусалим је подељен град. Граница између источног и западног Јерусалима није видљива, није обележена. Нема бодљикаве жице, ни граничних стубова, ни чекпоинта. Па ипак, сви непогрешиво знају где она пролази и стрго пазе да не прекораче ову невидљиву границу. Како? Препознају је у својој имагинацији, у атмосфери, у погледима које размељују, у одећи коју носе, у језику којим говоре и Богу којем се моле.

У западном Јерусалиму живе Јевреји; у источном муслимани и православни Грци, Јермени и Палестинци. Ми смо се сместили у источном Јерусалиму. Газда нашег хотела је мали, дебели Палестинац. Типичан лик са Леванта. Упркос својој грађи, спретан, живахан, окретан. Непресрано се мувао између фотеља и столића у холу, сакупљао празне шоље и чаше, нешто гунђао, примао поруџбине у ходу и стално понављао: „Please! Just a moment! Just a moment!“

У оно време, крајем деведесетих година прошлог века, кад сам боравио у Израелу, живело је, тако се говорило, око 200.000 православних Палестинаца. С времена на време њих убијају израелски војници, као што убијају и палестинске муслимане. Али, због њих нико не клечи, као што данас клече конгресмени у Вашингтону, због убиства једног црнца. Због убиства православних Паластенаца не клече чак ни православни верници у Москви, Софији или Београду, на пример. Кад сте последњи пут чули да је неки православни свештеник одржао помен некој палестинској девојчици или неком дечаку који су погинули од израелских бомби или граната? За нас, они једноставно не постоје. Јер, ако кажете да Јевреји убијају православне Палестинце, ризикујете да вас оптуже за антисемитизам.

Али ја сведочим да постоје! Ја сам их упознао, молио се заједно са њима и причестио се из исте чаше на Христовом гробу, на Крстовдан 1998. год. То је један напаћен и очајан народ. Сви су их напустили и заборавили да постоје. До 1917. год. били су под заштитом руског цара и бригом Руске духовне мисије у Светој земљи. Али, након доласка бољшевика на власт, препуштени су Јерусалимској патријаршији. Данас Руска војска штити сиријске алавите, режим Башара Асада и римокатоличке мисионаре у Сирији, а о православним Палестинцима једва да понеко зна да постоје.

Јерусалимска патријаршија води духовну бригу о њима али физичку заштиту не може да им пружи. Данас, они трпе двоструки терор: од јеврејских фундаменталиста и од своје муслиманске браће. Али држе православну веру и старају се о светињама колико могу. Кључ од улазних врата у Лазарев гроб чувала је једна палестинска породица. Ја и данас памтим блиставе бадемасте очи, срдачан осмех и радост на лицу Палестинке која нам је отворила решеткаста метална врата. То је традиција коју је наследила од својих предака.

Ортодоксни јеврејски фундаменталисти – сви их се палше
У Јерусалиму никада није довољно безбедно, чак и кад није Шабат. Чим падне мрак у источном Јерусалиму се спуштају тешке металне ролетне на излозима. У 22 сата улице су готово сасвим пусте. Ту и тамо могли су да се сусретну само по неки пар пролазника и патроле израелских војника.

Обично су ишли по тројица, са шлемовима на глави, у панцирима и са дугачким полуаутоматским пушкама „Галил“ на готовс. Из специјалне футроле на леђима вириле су им изнад потиљка дршке дрвених палица налик на бејзбол палице, а из резевних оквира на пушкама нападно је шљаштила својим месинганим сјајем бојава муниција. Иза високе металне ограде, у дворишту месног суда, стајао је полицајац у тамно тегет униформи са аутоматом „Узи“ на грудима.

Напољу, ноћ беше врела од усијаног асфалат који се полако хладио. Унутра, у холу хотела, било је седамнаест степени. „Где си?“ – кликну Адина. „Нашла сам једног Палестинца који је пристао да вас одвезе у Нахалат.“[1] Јеврејски таксисти ноћу не долазе у источни Јерусалим ни за какве паре. Али понеки Палестинац, чак и за мале паре, понекад пристане да вози у западни Јерусалим. Успут нам објашњава: у повратку морамо сви да будемо на окупу у договорено време. Он не сме дуго да се задржава. Нема чекања! Ко закасни, нека се сналази како зна. А онда, као да је он крив због тога, додаде: „Sorry! That’s right here.“

Овде сви стрепе од ортодоксних фундаменталиста. То је једна шарена дружина од јеврејских ултрашовиниста до умерених националиста. Они не воле ни муслимане, ни православне, ни католике; ни Палестинце, ни Арапе, ни Словене. Чак ни секуларне Јевреје! Они ни Израел не признају као своју државу. Данашња израелска држава, за њих је само провизоријум, само прелазни облик до царства које им је Богом обећано. Верују да ће држава Израел, оваква каква је данас, пропасти; и да ће на њеним рушевинама Месија (Machiah) изградити ново „Давидово царство“, Велики Израел (Erez Israel), од Нила до Еуфрата. До тада, док се Месија не појави, дужност сваког Јеврејина је да рађа децу, што више деце, да се моли Богу, да држи све прописане законе, да изучава Тору, Талмуд и Кабалу, и да помогне да се изгради „Трећи храм“.

У Јерусалиму било их је већ тада на сваком кораку. Највише их има око „Зида плача“. То су они са дугачким брадама и зулуфима у облику кике; у дугачким црним копоранима и шеширима са широким ободима. Али, у Нахалату сам срео и јеврејске фундаметалисте у фармеркама и карираним кошуљама. Обично су ишли у групама од по 5-6, или у паровима. Један такав пар остао ми је у сећању. Кратко ошишани младић имао је карактеристичне зулуфе али, уместо шешира, на глави је имао „кипу“; девојка је имала уредно сакупљену косу и карирану мараму око врата. Тек кад смо се мимоишли видео сам да девојка за појасом носи огроман „Колт 45“, а младић преко леђа пребачен „Узи“. Они су данас, прича се, апсолутна већина у западном делу Јерусалима. Секуларни Јевреји се углавном селе у Тал Авив. Ако се овај тренд настави, како рече ономад један западни новинар, ускоро ће у Јерусалиму живети само јеврјески и арапски фундаменталисти и службеници америчке амбасаде.

А то онда значи да се ближи онај тренутак, када ће Бог „учинити да главари Јудини буду као огњиште у дрвима и као луч запаљен у сноповима“; и да ће „прождријети и надесно и налијево све народе унаоколо, а Јерусалим ће још остати на свом мјесту, у Јерусалиму.“ (Захар.12;6) „Јер ћу скупити – каже Бог Захарију – све народе на Јерусалим у бој, и куће оплијенити и жене осрамотити, и половина ће града отићи у ропство, а остали народ неће се истријебити из града.“ (Захар.14;2) „И доћи ћеш из свога мјеста, са сјевернога краја, ти и многи народи с тобом… И подигнућеш се, и доћи ћеш као бура, бићеш као облак да покријеш земљу, ти и све чете твоје и многи народи с тобом.“ (Језек.38;15)

Значи, рат! „И сабра их на мјесто, које се Јеврејски зове Армагедон.“ (Откр.16;16) Све духове ђаволске „који чине чудеса, и излазе к царевима свега васионога свијета да их скупе на бој за онај велики дан Бога сведржитеља.“ (Откр.16;14) Којима је предвоник и кнез Сатана, који је пуштен на хиљаду година „да вара народе по сва четири краја земље Гога и Магога, да их скупи на бој, којих је број као пијесак морски.“ (Откр.20;8)

То значи рат, јер јеврејски фундаменталисти преко својих филијала, а Хабад (Љубович) је само једна од њих, имају одлучујући утицај на спољну политику Израела. „Они су се укључили у политички живот Израела и поделили многе концепте са Гуш Емуним и НРП.“[2] – тврде др Изарел Шахак и др Нортон Мезвински. Преко Хабада, као што смо видели, утичу на политику у САД и Русији. Друга линија утицаја, посебно у САД, иде преко тзв. „хришћанских циониста“, који делују унутар групације зв. „евангелистички хришћани“. Ова групација се састоји, што ћемо видети мало касније, од широке лепезе протестанских деноминација.

Јеврејски фундаменталисти верују да је „половина града“, о којој говори Захарије, онај источни део у којем живе Арапи и Палестинци. Они би најрадије да их нема, да не постоје. Није довољно рећи да мрзе, јеврејски фундаметалисти сматрају да сви који нису Јевреји нису људи. Ево шта је Менахем Мендел Шнерсон писао својим следбеницима у једном од својих писама. „Изабаро си нâс (Јевреје) – каже Шнерсон, позивајући се на речи једног „Старог Рабина“ – значи да је Бог изабрао јеврејско тело, јер се тако бира између спољашњих ствари. Јеврејско тело ’изгледа као да је супстанцијално слично нејеврејима‘, али смисао… је да су тела само слична по материјалном саставу, спољашњем изгледу и квалитету.“[3] Тело Јеврејина, дакле, вредније је чак и као пука твар, од тела нејеврејина.

„Још већа разлика – каже Шнерсон – постоји у погледу душе. Две су врсте душе које постоје, нејеврејска долази из три сатанске сфере, док Јеврејска душа потиче из светости.“ На темљу ове „опште разлике“ између нејевреја и Јевреја, Менахем Мендел Шнерсон изводи следећи закључак: „Јевреј није створен као средство за неке друге сврхе; он је сâм сврха, јер је твар божанских еманација, створених само да би служиле Јеврејима.“[4] Из овако постављеног општег мисаоног оквира, Шнерсон изводи и јасна практична правила за поступање: „Нејеврејин треба бити кажњен смрћу ако убије ембрион, чак и ако је ембрион нејеврејски, док Јеврејин не би требало да буде кажњен смрћу, чак и ако је ембрион Јеврејски.“[5]

Тако мисли и рабин Гинсбург.[6] У чланку који је објавио 26. априла 1996. год. у њујоршком недељнику Yewish Week, пише: „Ако је свака, па и једноставна ћелија у јеврејском телу неотуђиво божанско наслеђе, део је Бога, онда је сваки ланац ДНК део Бога. Због тога је нешто посебно у јеврејском ДНК.“[7] Али, тада се поставља питање: да ли је допуштено да се у то „божанско тело“ Јеврејина унесу делови нејеврејског тела, које, како рече Менахем Мендел Шнерсон, потиче из „три сатанске сфере“? Раби Гинсбург без икакве дилеме одговара: наравно! „Тора би то дозволила.“ – каже у поменутом чланку. „Јеврејски живот има безграничну вредност.“[8] То тврди и Менахем Мендел Шнерсон: „тело Јеврејина потпуно је другачијег квалитета од тела припадника свих других народа света…“[9]

Расиситичке поруке
У овим ставовима др Израел Шахак (1933-2001) и др Нортон Мезвински (1932)[10] препознали су опасне расистичке поруке. У књизи Jewish Fundamentalism in Israel, коју су објавили хиљаду 999. год, они отворено оптужују јеврејске фундаменталисте да шире нацизам међу Јевреје. Замените речи „Јевреји“ у „Германи“ или „Аријевци“, кажу они, а „нејевреји“ у „Јевреји“ и позиције Гинсбурга и Шнерсона претварају се у доктрину која је у прошлости омогућила да се појави Аушвиц.[11]

Професори Шахак и Мезвински нису једини који у јеврејском фундаметализму виде зрно нацизма, које клија у израелској политици данас. И професор немачке историје на Универзитету у Тел Авиву, Уријел Тал (1929-1985), видео је сличности између јеврејског политичког месијанизма и немачког нацизма. У томе му је помогла његова професионална упућеност у немачки нацизам, посебно у идеологију нацизма, али и проживљено лично искуство. Сличности између јеврејског политичког месијанизма и немачког нацизма, писао је професор Тал у својој књизи Political Theology and the Third Reich (Tel-Aviv University Press, 1989.), упадљиве су. Пагани, а то су сви нејевреји („Гоји“), каже професор Тал, за јеврејске фундаменталисте („месијанисте) су оно што су Јевреји били за нацисте.[12]

Јеврејски фундаменталисти данас чине око 10% од укупног становништва у Израелу. (Али деца у нижим разредима која потичу из фундаменталистичких бракова већ прелазе 25%.)[13] Њихова снага и утицај, међутим, обрнуто су сразмерни њиховој бројности. С једне стране, зато што су одлучни и спремни на све. Они не презају ни од тероризма. Познат је случај бивше војног лекара Баруха Голдштајна који је на „Пурим“ 1994. год. упао у џамију са аутоматском пушком и убио 29 Палестинаца, муслимана, међу којима је било и деце.[14] С друге стране, држава, осим у најдрастичнијим случајевима, какав је био поменути „случај Голштајн“, увек нађе начин да фундаменталистима прогледа кроз прсте.

Очигледно да њихова тактика инфилтрације у све државне институције функционише беспрекорно. За дело за које би Палестинац био убијен на лицу места, фундаменталиста ће добити неку осредњу временску казну. После неког времена наћи ће се на слободи. Кад фундаменталисти, нарочито петком, пред „Шабат“, блокирају неку улицу у Јерусалиму, полиција се упадљиво труди да некога случајно не повреди. За такав преступ Палестинци би добили сузавац, гумени метак у главу и дрвену палицу по леђима. Разлика у поступању произилази из напред утврђене „ошпште разлике“ између тела Јевреја и тела нејевреја. Менахем Мендел Шнерсон има сасвим једноставно објашњење: „Let us differentiate.“[15]

Фундаменталисти се не боје рата. Уверени су да ће из тог рата изаћи као победници. То је закључак који изводе из пророчанства пророка Захарије. „Ти дакле, сине човјечји, реци: Овако вели Господ Господ: ево ме на те, Гоже, кнеже и главо Месеху и Тувалу.[16] И избићу ти лук твој из лијеве руке, и просућу ти из десне руке стријеле. На горама ћеш Израиљевијем пасти ти и све чете твоје и народи који буду с тобом; птицама, свакојаким птицама крилатијем и звијерима пољским даћу те да те изједу. И пустићу огањ на Магога и на оне који живе на острвима без страха; и познаће да сам ја Господ. И у то ћу вријеме дати Гогу мјесто за гроб ондје у Израиљу, долину којом се иде на исток к мору, и она ће стиснути уста путницима; ондје ће бити погребен Гог и све мноштво његово и прозваће се долина мноштва Гогова. И укопаваће их дом Израиљев седам месеца, да би очистили земљу.“ (Језек.39;1,2,3,4,6,11,12)

Јасно је да „Трећи храм“ не може да се изгради док се не поруше џамија Ал-Акса и „Златна купола на стени“. Али, ако се „Трећи храм“ не изгради, ни Месија неће доћи! Јевреји су тако сатерани у ћошак. Целина јудаизма је окрњена: Јевреји већ две хиљаде година не приносе жртве у храму, а без приношења обредне жртве јеврејска религија је крња. Како да изађу из ове фрустрирајуће ситуације? Фундаменталисти предлажу: главом кроз зтид! Зато гурају напред. Камени блокови и стубови за храм већ су отесани; златне посуде и реликвије већ су изливене; одежде за свештенике и послужитеље у храму већ су сашивене; планови, макета и три де анимација већ су постављени на youtube; калуп за јубиларни новчић са ликом цара Соломона и Доналда Трампа већ је изливен; и црвено теле, без иједне беле длаке, већ је припремљено за ритуално жртвовање. Чека се само на рушење Ал-Аксе и „Златне куполе на стени“. Али то значи рат са 1.000.000.000 муслимана!

Ако то значи рат, јеврејски фундаменталисти су спремни да плате ту цену. „Рат покреће процес прочишћења – каже рабин Јехуда Амитал – оплемењивање, очишћење и просветљење за израелску верску заједницу. На тај начин сазнајемо да постоји само једно објашњење: ратови прочишћавају и оплемењују душу. Како се нечистоћа уклања, тако душа Изаела – захваљујући рату – бива очишћена. Већ смо освојили земљу, све што сада остаје је да се уклони нечистоћа.“[17] У разговору са професором Уријелом Талом, рабин Шмарјаху Аријел објаснио је, да је рат из 1967. год. био „метафизичка трансформација“, а израелска освајења била су „пребацивање земље са Сатане у „божанску сферу“. То, по њему, доказује да је стигло месијанско доба.[18]

У томе их здушно подржавају „хришћански ционисти“, нарочито у Америци. То је шарена гомила протестантских деноминација, окупљених под називом „евангелистички хришћани“ – адвентисти, баптисти, презвитеријанци, методисти, пентакосталци, мормони и други. Упркос поједностављивању, које прати сваки облик уопштавања, али да се не бих расплинуо, узимам као проверену чињеницу да сви поменути правци, мање или више, потичу из учења Џона Нелзона Дарбија (1800-1882) и његових следбеника: Сајруса Скофилда (1843-1921) и Луиса Шефера (1871-1952). „Дарбијево учење имало је огроман утицај на формирање и систематизацију многих дисперзацијских концепција – каже Метју Остин Кларк – то је ван сваке сумње. Диспензациона теологија изведена из Дарбијевог учења играла је велику улогу у америчком фундаментализму и евангелизацији, поставши препознатљив део америчког културног живота.“[19]

Хришћански ционисти
Дарби је био тај који је заразио америчке протестанте идејом о „крају света“, и тиме ударио темеље евангелистичком фундаментализму у Америци. Њему су се прикључили, не само због његових погледа на цркву, већ и због његових погледа на историју, нарочито на њен крај. Миленијализам, вера да ће се свет погоршавати док се Христос не вратри да успостави видљиво, хиљадугодишње царство на земљи, падао је у немилост после 1.800 година ишчекивања. Поједини миленијалистички покрети појављивали су се вековима раније, али обично су завршавали разочарањем након што је Исусов скорашњи долазак, који су обећавали, изостајао.

Дарби је, међутим, развио нови миленијализам који је назвао „диспензационализам“, зато што је читаву људску историју, од стварања света до „краја света“, поделио на тзв. „диспензије“. Иако је међу следбеницима настала расправа око броја ових диспензија, већина се ипак слаже да их има седам: Рај, Ноје, Аврам, Израел, Пагани, Дух и Миленијум. Дарби је, дакле, видео историју као „прогресивно откривење“, те је и систем који је засновао тежио да објасни фазе у „Божјем откупитељском плану за Универзум“.[20] Ништа посебно радикално није било у Дарбијевој подели историје на периоде. Али његов метод библијске анализе и интерпретације био је нов. Он се заснива на два основна принципа: први, дословно тумачење Светог писма и пророчанстава; други, раздвајање Израела и Цркве на два различита Божја ентитета. То га је довело до закључка: прво, да су наде Изарела и Цркве различите; друго, да је васкрснуће – „пријатно удаљавање“ од Цркве (catching away“) како он каже – одвојено од другог Христовог доласка. Наиме, по васкрсењу, говорио је Дарби, Христос ће доћи по своје свеце, а на другом доласку ће доћи с њима.[21]

Амерички диспензионалисти, међу њима посебно презвитеријанци, адвентисти и баптисти, следили су Дарбијево учење. Већина америчких диспензионалиста, међутим, нису се много интересовали за поменуто „одвајање“ васкрснућа од другог Христовог доласка, као и Цркве од Изарела, без обзира што је Дарби инсистирао на овом одвајању. Ишчезавање те дистанце вероватно је и било разлог због којег су настале оне многобројне евангелистичке деноминације, коначно и хришћански ционизам. Хришћански ционисти нису настали из неког дубокок догматског спора, него из потребе да се уклони фрустрација коју изазива евангелистичка доктрина. С једне стране, евангелистички хришћани верују у јеврејску изузетност, будући да су Јевреји Божји изабрани народ; с дрге стране, Јевреји су криви што нису препознали Месију у лику Исуса Христоса, чиме су себе лишили спасења и вечног живота. Хришћански ционисти немају више те дилеме. За њих су Израел и Јевреји само етапе на путу успостављања хиљадугодишњег царства мира и среће на земљи.

Већина посматрача примећују да хришћански ционисти у Америци, када се позивају на Израел, чине то у апокалиптичком уверењу да је повратак Јевреја у Палестину и стварање државе Изарел наговештај последњих времена и предуслов за други Христов долазак. Међутим, ствар је ипак сложенија. Однос хришћанских циониста према Израелу укључује и захвалност према Јеврејима за „пружање теолошког основа хришћанству“; кајање за прошли антисемитизам; уверење да ће Бог благословити оне који бране Израел и проклети оне који га нападају; страх да ће се на крају времена судити народима по начину на којем су поступали према Јеврејима; ослањање на јеврејску државау као заштитника Западне цивилизације од исламског тероризма; непријатељство према исламу и флексибилност према израелској окупацији палестинских теритотија.

Управо зато хришћански ционисти, као и јеврејски фундаменталисти, прихватају Армагеднон, последњу битку на крају света и времена, не као једну геополитичку опцију него као испуњење пророчанства и једину могућност за искупљење грехова и спасење „изабраног народа“. И не само да прихватају, него и прижељкују Армагедон и провоцирају га. Данас, хришћански ционисти пружају најтврђу потпору јеврејским фундаменталистима у захтеву да се изгради „Трећи храм“. Бивши амерички новинар Стенли Голфут, након пензионисања, основао је у Јерусалиму Фондацију за изградњу Трећег храма на Храмовној гори. Ова фондација делује још од седамдесетих година прошлог века, а за г-дина Голфута се сматра да је главни за везу између јеврејских фундаменталиста и хришћанских циониста у Америци.

Поред Голфута помињу се још и Чак Смит и Пет Робертсон. Смит је финансирао архилошко испитивање локације на којој се налазио „Соломонов храм“, али је због протеста муслимана, израелска полиција забранила истраживања, па је на крају прихваћен став израелских архитеката да се храм налазио између џамије Ал-Акса и „Златне куполе на стени“. Поред тога, хришћански ционисти су данас најактивнији трагачи за „Заветним ковчегом“, и најзаслужнији су за одгајање расе црвених крава од којих потиче поменуто црвено теле које треба да буде жртвовано кад „Трећи храм“ буде изграђен.[22] Све у свему хришћански ционисти и јеврејски фундаменталисти се сасвим озбиљно односе према библијским пророчанствима и заједно раде на њиховом остварењу.

То мења смисао политике и све политичке анализе измешта на есхатолошки план. Ми морамо да уважимо ове чињенице и да нашу пажњу усмеримо на позадину збивања која се одигравају пред нама. Прича о нафти, нарочито сада када се цена нафте налази на историјском минимуну, губи сваки смисао. Гомилање трупа и технике на Блиском истоку нема везе са нафтом и плином, него са ишчекивањем библијских пророчанстава.

Пред нама се рађа мистична геополитика. Све би то била сасвим бенигна појава, недостојна да се на њу троше речи, када би јеврејски фундаменталисти и хришћански ционисти били само маргинална групица фанатичних авантуриста и занесењака а не, као што јесу, тренутно најутицајније политичке групације у Израелу, у Кремљу и руској Државној думи, у Конгресу и Државној администрацији САД. Овде се не бавим њиховим вредновањем и квалификацијом са позиција истинитости него скрећем пажњу: колико год изгледало као застрањивање, лажно или чак блесаво, ови покрети су озбиљна претња са којом мора да се рачуна, утолико пре што иза њих стоје најмоћнији људи света.

Ако на Гуглу укуцате „презвитеријанци“ запрепастићете се да од 75 досадашњих председника САД, 74 су припадали некој од диспензионалистичких деноминација. Само један од њих, у протеклих више од два века, није био диспензионалист – Џон Кенеди (римокатолик). Епископалци су: Рузвелт, Форд, Буш старији; баптисти: Труман, Картер, Обама, Клинтон; методисти: Грант, Буш млађи, Клинтонова ћерка; презвитеријанци: Џексон, Вилсон, Ајзенхауер, Реган, Доналд Трамп. Док се није удала, док је била Иванка Трамп, и његова ћерка је припадала презвитеријанкој цркви. Данас је ортодоксна Јеврејка и припада секти Хабад. Њена пријатељица, Челси Клинтон, удата је такође за Јеврејина, чији је стриц др Нортон Мезвински, коаутор овде цитиране књиге Jewish Fundamentalism in Israel. Г-дин Мезвински се декларише као демократа, левичар и атеиста. Тако се декларише и мама Челси Клинтон, г-ђа Хилари Клинтон.

Сукоб „суверениста“ и „дубоке државе“ у САД иде есхатолошком линијом
Како вам онда из ове перспективе изгледа сукоб између тзв. „суверениста“ и тзв. „дубоке државе“? Није ли то само игра речи којом се скрива истински сукоб који иде по есхатолошкој линији? У лику Доналда Трампа и у његовом окружењу сједињују се два фундаметалистичка правца: хришћански ционизам и јеврејски фундаментализам; у табору Клинтонових уточиште су нашли сви атеисти, агностици, спиритуалисти, новолевичари („културни марксисти“), сајентолози, теозофи – сви непријатељи хришћанства и другог Христовог доласка. Њих има и у Русији, али је Хабад најутицајнији. Због ових речи схимонах Сергеј Романов, оснивач Средњеуралског женског манастира, посвећеног икони Мајци Божјој, одлучен је од цркве и рашчињен. У Русији је забрањено говорити против Јевреја. По чл.282 Кривичног законика РФ, оцу Сергеју сада прети и затворска казна у трајању од 10 година.

Али не и Хабаду! Рабин Данијел Булочник редовно држи предавања у својој синагоги и качи их на интернету. Он некажњено назива све нејевреје „гоји“ и „бидло“ (говеда) и тврди да ће, када дође Месија и кад се успостави „Велики Израел“, сваки Јеврејин имати 2.800 робова, нејевреја („гоја“), који ће му служити и радити све физичке послове уместо њега.[23] Тада ће, као и у доба цара Соломона, сви нејевреји плаћати годишњи данак од 666 таланта у злату.[24] Како вам из ове перспективе изгледа присуство руске војске у Сирији? – из перспективе некажњеног проповедања расизма и ропства за хришћане; и прогона православног проповедника који устаје против јеврејског нацизма у Русији! Руска војска налази се на „горама изриљским“, на простору будућег „Великог Израела“. Како ће, гледано из поменуте перспеклтиве, реаговати Русија кад јеврејски фундаменталисти и хришћански ционисти започну градњу „Трећег храма“?

Раде Јанковић / Балканска геополитика

ЛИТЕРАТУРА

[1] Nahalat Shiva: старо градско и трговачко језгро Јерусалима, претворено у турустичку дестинацију. Улице, од којих је напознатија Hillel St, начичкане су кафеима, ресторанима, продавницама сувенира, накита, ручне радиности, обуће и гаредеробе.

[2] Gush Emunim и National Religious Party. (Две највеће ултардесничарске странке у Израелу.)

[3] (Israel Shahak and Norton Mezvinsky: Jewish Fundamentalism in Israel – Pluto Press, London, 1999, PDF, стр.90

[4] Исто, стр.91

[5] Исто, стр.92

[6] Раби Гинзбург је у Израел дошао из САД да би успоставио везу између Хабада у САД и Хабада у Израелу.

[7] Israel Shahak and Norton Mezvinsky: Jewish Fundamentalism in Israel – Pluto Press, London, 1999, PDF, стр.95

[8] Исто, стр.95

[9] Исто, стр.91

[10] Израел Шахак, професор хемије на Хебрејском универзитету у Јерусалиму. Преживео је холокауст у варшавском гету. Нортон Мезвински, професор емератус на Универзитету у Конектикату и председник Међународног савета за блискоисточне студије.

[11] Исто, стр.95

[12] Исто, стр.98

[13] Ксения Светлова Follow: Чем иудейский фундаментализм отличается от исламского – www.republic.ru

[14] Овом случају професори Шахак и Мезвински посвећују читаво VI поглавље књиге Jewish Fundamentalism in Israel. Оно што је посебно значајно, аутори се не задржавају на детаљном опису догађаја него описују и анализирају напоре рабина и власти да се његов терористички акт оправда, као и поступак којим је Голдштај полако постајао „национални херој“ а његов гроб „свето место“ за све „исправне Јевреје“. Ево неколико упечатљивих извода. Кад је, одмах након масакра, Ури Аријел (директор канцеларије тадашњег председника изаелске владе) предложио да се јавно осуди масакр Баруха Голдштајна, успротивио се рабин Левингер, из покрета Гуш Емуним. Он је захтевао да се за масакр осуди израелска влада зато што је Голдштајна „оставила под непдношљивим менталним притиском који га је навео на акцију.“ (стр.120) Док су у насељу Киријат Арба, где је Голдштајн сахрањен, чекали да се довезе његов леш, присутни, међу којима су најбројнији били ученици јеврејских школа (Јешива), Хабада и дргих хасидистичких покрета, извикивали су: „Какав херој! Праведна особа! Учинио је то у име свих нас!“ (стр.124) На сахрани је рабин Дов Лиор изјавио: „Голдштајн је био пун љубави према ближњима. Посветио се помагању другима. Голдштајн није могао да поднесе понижења и срамоту која нам се свакодневно наноси; то је оно због чега је предузео акцију, никакав други разлог него да прослави свето име Божје.“ (стр.125) У марту 1994. год. да око 50% становника Киријат Арба одобрава масакр. „Још је значајнија – пише новинар Јувал Кац – још једна анкета која је показала да око 50% израелских Јевреја имају више симпатија према досељеницима после масакра него што је било пре масакра. Најважнија анкета утврдила је да најмање 50% израелских Јевреја одобрава поступак Голдштајна, под условом да се не помиње као масакр него као „Операција праотачко раздвајање“, леп звучан израз који већ користе религиозни досељеници.“ (стр.126) Барух Голдштајн није једини пример. Поменимо још: Јигала Амира (Који је убио израелског премијера Јивцака Рабина), Јонах Аврушима (који је убио једног и ранио четири човека на демонстрацијама покрета „Мир сада“) и Ами Попера (који је убио седам недужних палестинских радника). Сви су они хероји за јеврејске фундаменталисте.

[15] „Допустимо себи: разликујемо се!” – Jewish Fundamentalism in Israel, стр.91

[16] Вуков и Даничићев превод на овом месту значајно одступају од руског превода Библије. У руском преводу овај стих гласи: „И было ко мне слово Господине: сын человеческий! обрати лице твое к Гогу в земле Магог, князю Роша, Мешеха и Фувала, и изреки на него пророчество и скажи: так говорит Господь Бог: вот, Я – на тебя, Гог, князь Роша, Мешеха и Фувала!“ (Библия – Никея, Москва, 2018, стр.1039) Изостављањем имена „Рош“ Вуков и Даничићев превод битно мењају смисао овог пророштва. Из руског превода јасно је да је Рош кнез племена (народа?; државе?) Мешеху и Тувалу, а Гог неко (кнез?; цар?) ко живи у земљи Магог. Вуково и Даничићев превод су направили збрку. Испада да је Гог кнез и глава Мешеху и Тувалу. Нејасно је шта је (или ко је?) Магог? А Рош се чак и не помиње! (А управо би тај „Рош“, могао да буде кључ за разумевање овог пророчанства. Није ли „Рош“ заправо модификација од „Рос“ или Рас“? Префикс, који се садржи у речима „Россия“ или „Рашка“. Да ли то, можда, значи да ће у последњих „пола времена“ Русиа и Србија бити увучене у Армагедон? Да ли је то разлог што Вук и Данчић из својег превода изостављају „земљу Роша“?)

[17]Israel Shahak and Norton Mezvinsky: Jewish Fundamentalism in Israel – Pluto Press, London, 1999, PDF, стр.97

[18] Исто, стр.97

[19] Matthew Austin Clarke: Critical Examination of the Eclesiology of John Nelson Darby – PDF, стр.199, 200

[20] John Nelson Darby (Father of dispensationalism) – www.christianitytoday.com

[21] Прецизније: диспензионалисти верују да ће душе изабраних након васкрсења сусрести Исуса у ваздуху и остати са њим 7 година (по другима 3,5 године), док буду трајале невоље, ратови, болести, земљотреси, прогони и диктатура Антихриста. („Време Јаковљеве невоље“ – како они кажу.) Кад се Исус врати на земљу 2/3 човечанства биће уништено. Доласком Исуса биће срушена владавина Антихриста. Тада ће преостали Јевреји да се преобрате у хришћанство и настаће миленијум мира и просперитета. Што се израза „Црква“ тиче, за њих то није само име, ни заједница, него тело „истинских верника“ састављено од оних који су прошли кроз „искуство унутрашњег обраћења“ и који су прихватили Исуса као „својег личног Спасиоца“.

[22] Yaakov Ariel: Messianic Hopes and Middle East Politics: the Influence of Millennial Faith on American Middle East Policies –www.journals.openedition.org

[23] Рав Даниэль Булочник: Народы мира и их будущее.5779 г. – www.youtube.com

[24] Прва књига о царевима: „А злата што дохођаше Соломону сваке године, бјеше шест стотина и шездесет и шест таланта.“ (Гл.10;14)