Коронаверци су хулитељи на Духа Светога – беседа митрополита едеског Јоила

Веома се радујемо што је исправност става „Борбе за веру“ по питању односа према коронавери и коронаверцима (а ми смо једини у СПЦ заузели став о томе – овде:), сада потврђена и расуђивањем једног православног архијереја. Проповед грчког митрополита Јоила, која следи у наставку, препоручујемо пажњи наших цењених посетилаца, јер је од пресудне важности за спасење наших душа.

Уредништво

Храм, као Тело Христово, није место за ширење болести

Што се тиче онога што се десило у последње време у вези с престанком божанских служби и свештенодејстава због новојављеног вируса, желели бисмо да изнесемо став наше Свете Цркве о томе да ли је могуће преношење болести путем Светих Тајни, или њених светих сасуда, целивањем светих икона, љубљењем руку свештеника или чак нашим присуством у светим храмовима.

1. Што се тиче Свете Тајне Причешћа:

Постоји општеприхваћена позиција целе Цркве да Тело и Крв Христова не могу пренети болести.

Тако верује наша Света Црква и пракса доказује. Свештеници који су деценијама служили у болницама са заразним болестима, које имају висок степен заразе и неизлечивих у нашем времену, никада се нису разболели.

Стога, била би огромна грешка да се у служби било ког свештеника наше митрополије верници причешћују кашичицом за једнократну употребу.

2. Целивање руку свештеника и боравак у светим храмовима:

Дебата о овим питањима има подједнако јаку симболику у времену које је наступило.

Друге недеље Великог поста, када ми празнујемо Светог Григорија Паламу, који је и делима и речима проповедао и откривао могућност да човек буде причасник нестворених божанских енергија. Многи од нас који одбијају да посете храмове недељом, „сапричасници“ су ЈЕРЕСИ Варлаама, који је одрицао могућност да човек буде причасник нетварних божанских енергија.

Свештеник је човек, слаб, склон падовима, који се бори за очишћење унутрашњег бића. Свештеник, „обучен у благодат свештенства,“ причасник је нестворених божанских енергија и преноси их свештенством, а не личном светошћу. Ако он и то има, природно, тада има двоструку благодат. Међутим, када пољубимо руку свештеника, тада постајемо причасници нестворених Божанских енергија, и примамо Божанску благодат по мери наше вере и наше побожности.

Како је говорио Старац Пајсије онима који са великим поштовањем целивају руку свештенодејствујућих свештеника после Божанствене Литургије, „свештеник нема сопствене руке“.

Ако верујемо да свештеник може пренети болест, онда ми тиме одричемо благодат свештенства, одричемо Божанску благодат. Кад сумњамо или, својим поступцима и делима, одбацујемо нестворене божанске енергије, тада стварамо другог Бога и одричемо се правог Бога.

Исто важи и за свете храмове. Храм је Тело Живога Бога, и зато има слику – дијаграм људског тела. А то није само симболично.

У нашој Светој Цркви слике и симболи имају и суштину – Истину и зато их ми чувамо. А истина је да свети храм, као Христово тело, не може бити место на коме се преносе болести.

Ако сумњамо у то, онда такође сумњамо да у храмовима постоји божанска благодат. Самим тим исповедамо да је храм нека врста аудиторијума, место сусрета.

Сва ова дебата доводи до врло озбиљног проблема и до тужног уверења. Проблем је следећи: верујемо ли ми, у суштини, у Бога? Ако је тако, у каквог Бога?

У неког „бога“ Валаама Калабријског и његових следбеника, кога ствара наш разум? У неког бога коме ми признајемо онолико благодати колико одређује наш ум?

За нас је веома горко уверење да не схватајући то и не желећи, ми хулимо на Духа Светога. Ми патимо од јеретичког мишљења, док истовремено проповедамо наше Православље.

Ми хулимо на Духа Светога и страхујемо да нам неће бити опроштено ни овде ни у вечности благодаћу Духа Светога.

Када се бојимо да се поклонимо светим иконама, да целивамо руку свештеника, налазећи се у светом храму, ми самим тим делом одричемо спаситељно и освећујуће дејство благодати Духа Светога.

Ми верујемо да је Свети Дух способан да на неки начин преноси нешто „лоше или нечисто“, што је највеће богохуљење.

Хајде да и делима исповедимо оно што исповедамо нашим устима, да верујемо да у нашим светим иконама, на свештеницима, у светим храмовима пребива Божанска благодат.

Наше учешће у тој благодати зависи од наше вере. Оноликоли колико ми верујемо, толико благодати и примамо.

А њено постојање, међутим, не зависи од наше сопствене вере. Бог који „Јесте, Биће и Долази“ неће нестати, ако ми у Њега не верујемо.

Превод са грчког на руски: „Православни Апологет“

Превод са руског на српски и приређивање: „Борба за веру“