У Црној Гори више ништа неће бити исто

Након проглашавања пандемије, предузимања разних мера и затварања граница често се коментарисало како ће та дешавања донети главобоље свим политичарима на власти широм Европе, осим једном председнику – Милу Ђукановићу. Посматрано на кратке стазе, новоискрсла ванредна ситуација јесте помогла Ђукановићу.

Десетине хиљада грађана у литијама, у једном тренутку можда и „пола Црне Горе“ нашло се у протестним поворкама, без уобичајене „међународне залеђине“, без тоталне контроле над институционалним апаратом која му је до тада осигуравала сигурну владавину, због чега је режим у Црној Гори био близу пада. Да се све наставило, питање је не само у каквом би стању и у каквим околностима дочекао изборе, већ и да ли би актуелна власт уопште дочекала изборе.

ВИДЉИВЕ ПОСЛЕДИЦЕ

Сада, пандемија јесте много тога променила, у том предизборном периоду од скоро пола године Ђукановић је делимично успео да консолидује своју позицију. Ипак, само делимично, пошто му та и таква консолидација уопште није гаранција очувања власти. Јер, посматрано на дуге стазе, криза узрокована пандемијом доноси толико проблема да не постоји нити једно добро предвиђање о томе како ће се ти „нови проблеми“ у комбинацији са „старим напетостима“ одразити на стање у Црној Гори. Заправо, неке последице су већ сада видљиве.

Са једне стране, готово немогуће је одржати стабилност система у деиндустријализованој економији оптерећеној растућим дуговима без значајних прихода од туризма. Допринос „туристичке индустрије“ бруто друштвеном производу (према подацима организације World Travel & Tourism Council) износио је претходних година око 32 одсто – тај сектор је (директно и индиректно) обезбеђивао трећину радних места, а приход који се кретао 1,1 – 1,2 милијарде евра достигао је половину укупног извоза.

На примерима из окружења – грчког, бугарског, турског у одређеној мери и хрватског (који покушавају да спашавају што се спасити може) види се да су погођене све привреде држава зависних од „туристичког прилива“, али је црногорски случај „ексклузиван“ због суштинске забране доласка туриста.

Наиме, близу половине гостију традиционално долази из Србије и Русије, а када се томе додају и туристи из БиХ бројка се пење до 60 одсто (на четвртом месту су, рецимо Французи и Пољаци са учешћем од по три одсто у укупном броју гостију), а управо је њима најпре забрањен улазак у Црну Гору. Да лудило буде потпуно, забрана је остала потпуна и важећа за држављане Србије чак и пошто је она укинута за имаоце пасоша Републике Зимбабве, сулатаната Брунеј и Папуе Нове Гвинеје.

Са друге стране, лошом проценом или другим разлозима узрокованом неспремношћу Ђукановића да прихвати неколико кључних амандмана СПЦ на спорни закон, његова политичка платформа је постала екстремнија него икада раније, што је логична последица одлуке да се до краја брани неодбрањиво и имплементира оно чему се већина противи. Нелегитимно у крајњој линији и не може другачије бити примењено него насиљем, правним, политичким или физичким.

Злоупотребе полицијских снага и делова правосудног система како би се санкционисали „литијаши“ доказ су како би изгледао неки хипотетички наставак Ђукановићеве аутократије. Пример из Берана показује и да је зарад процента бирачког тела и одвраћања бошњачког корпуса од гласања за опозицију, режим спреман да подстиче међуетничке тензије и призива грађанска сукобљавања. Ни скромнијег циља, ни веће штете. То што је акција неспретно изведена, не умањује оцену о решености заоштравања курса и предузимања „крајњих механизама“.

НЕМА ПОВРАТКА НА СТАРО

„Нови проблеми“ које доносе последице пандемије отварају питања одрживости економског система, функционалности институционалног апарата, друштвене стабилности и уопште сасвим нових услова у којима ће бити пројектоване дугорочне политике, што су велики изазови сами по себи.

Међутим, када се у случају Црне Горе сви ти „нови проблеми“ посматрају искључиво кроз призму „старих напетости“, па се онда у магновењу забрањује и долазак јединих заинтересованих туриста који колико-толико могу спасити сезону и напунити буџет, онда изазови постају двоструко већи, а њихово решавање дупло теже.

У почетку, учинило се да ће пандемија одмоћи свим европским политичарима осим једном – Милу Ђукановићу. Али, како време пролази, а контуре политичких, економских и социјалних недаћа постају све уочљивије, јасно је и да ће „државни системи“ унутар којих се „укрштају“ акумулиране „старе напетости“ са „новим проблемима“ бити највеће и најтрагичније жртве овог процеса.

Што буде дуже успевао да се разним манипулацијама одржи као најважнији у политичком систему земље (на пример, да покраде наредне изборе, да прекроји резултате додајући гласове потенцијалним коалиционим партнерима који остану испод цензуса или да купи неке опозиционе посланике како би скрпио већину), као узрочник „старих напетости“ Ђукановић ће и „нове проблеме“ учинити теже решивим.

Оптерећен хипотекама погрешних одлука, неспреман на уступке, а решен да задржи власт по сваку цену, Ђукановић је постао бреме за стабилност Црне Горе. Отварањем многобројних афера усред предизборног времена, међу којима су најтеже оне „међународног карактера“, у којима се помиње и случај убиства новинарке Дафне Галиције, бреме постаје још теже.

Заблуда је да ће то „тек тако проћи“, да ће се опет „све вратити на старо“, а Ђукановић „провући“ као у неким другим ситуацијама. Јер, пандемија је све променила. Чак и да нема „старих напетости“ сви ти „нови проблеми“ су већ довољне претње поретку и у уређенијим земљама него што су балканске.

Душан Пророковић / Спутњик