Да ли ће Алија Изетбеговић остати сакривен иза масакра српских војника и језивих злочина одреда “Ел Муџахедин”?

0
џевад галијашевић

Џевад Галијашевић (Фото: Јутјуб)

Ланац одговорности успостављен хашком пресудом команданту Армије РБиХ, генералу Расиму Делићу, могао би бити прекинут пресудом на коју је јавност чекала пуне четири године.

Ријеч је процесу који се води против генерала Сакиба Махмуљина. Kоначна пресуда ће оповргнути или потврдити оптужницу по којој је генерал Махмуљин, као командант Трећег корпуса АРБиХ, одговоран за неспријечавање убиства и нечовјечних поступања припадника одреда Ел Муџахедин на подручју Возуће и Завидовића.

Уколико пресуда буде симболична, а кривица релативизована, извјесно је да ће највећи губитник бити истина. Добитак, бар тако процењује бошњачка страна, треба потражити у амнестији Алије Изетбеговића.




МУЧЕНИ И УНАKАЖЕНИ

ПОДРЖИТЕ НЕЗАВИСНО НОВИНАРСТВО
Помозите рад Васељенске према својим могућностима:
5 €10 €20 €30 €50 €100 €PayPal
Заједничким снагама против цензуре и медијског мрака!

Према оптужници, припадници Одреда се терете за почињено дело убиства најмање 55 заробљених припадника Војске Републике Српске у периоду од јула до септембра 1995.

По налогу Хашког трибунала, предмет „Сакиб Махмуљин и други“ 2012. заведен је у евиденцији Тужилаштва Босне и Херцеговине под правном квалификацијом: „Ратни злочин – геноцид“. На неки волшебан начин ова правна квалификације се за четири године изгубила.

У оптужници против Махмуљина Тужилаштво БиХ се фокусира на „стратешки командни ниво“, а не на извршиоце злочина и њихове непосредне команданте.

Имена муџахедина Абу Меалија, Ејмена Авада, Абу Хамзе, Халида Шеика Мухамеда нигде се не помињу. Такође, у оптужницу Тужилаштво није уврстило „мајски масакр“ Зеничког корпуса и муџахедина над 56 припадника Прњаворске Лаке бригаде.




Из историје случаја нестале су двије велике муслиманске офанзиве од коридора са Озрена до опкољене Возуће у којима се губи траг 113 бораца.

Ни послије двије и по деценије, на некадашњем озренско-возућком ратишту, нису пронађени посмртни остаци 15 Прњаворчана. Ексхумација пронађених тела утврдила је да су мучени и унакажени, жицом везаних ногу, без глава или других дијелова тијела.

Прочитајте још:  Бисера Турковић самоиницијативно позива на санкције Русији

У оптужници се не помиње убиство 25 заробљених Хрвата у селима Малине и Бикоши, четири Србина у Мехурићима, као и случај др Вељка Сладојевића из Зенице кога су 25. јуна 1993. из стана одвеле три непознате особе да би се у његов стан нетом уселио Сакиб Махмуљин. Посмртни остаци угледног доктора пронађени су након 17 година у шуми код Мехурића (Травник) у близини логора муџахедина.

И временски рокови извршења не поклапају се с подацима изнетим у хашком процесу против Расима Делића. Делић је одговарао за исти злочин муџахедина над 55 ратних заробљеника српске националности, али је као вријеме извршења злочина утврђен период од 10. септембра до 14. децембра 1995, што недвосмислено упућује на закључак да су муџахедини убијали двадесет дана након успостављања мира и потписивања Дејтонског споразума у Паризу.

ГРОБНИЦЕ ШИРОМ ОЗРЕНА

У операцијама „Фарз 95“ и „Ураган 95“, које су водиле јединице муслиманске Армије РБиХ с муџахединима из одреда Ел Муџахедин ритуално су убијена, с одсјецањем глава, 192 војника и цивила. Гробнице се налазе широм Озрена.




Након што су муџахедини уз подршку НАТО авијације освојили коту „Паљеник“, јединице Другог и Трећег корпуса са преко 23.000 војника Армије РБиХ извршиле су напад на нешто више од 4.000 војника.

У нападу муџахедина, Махмуљинових војника и Џаферовићевих полицајаца, спаљено је и до темеља уништено 66 села, преко 5.000 кућа, 12 цркава и један манастир, срушена су гробља од којих су нека стара и преко пет вијекова, убијено је 465 војника и цивила, те протјерано више од 22.000 цивила и грађана српске националности.

Прочитајте још:  САД – Немачка: Олаф Шолц маше репом пред Џоом Бајденом

У оптужници против Махмуљина уочена је и политичка квалификација ратног сукоба у БиХ као „међународног оружаног сукоба“ иако је Хашки трибунал у неколико правоснажних пресуда утврдио и дефинисао рат у БиХ као „унутрашњи оружани сукоб“, што значи грађански рат.

У завршној ријечи Тужилаштво наглашава да изјаве свједока оптужбе и материјални докази потврђују да је генерал Махмуљин био командант Трећег корпуса и имао ефективну контролу над одредом Ел Муџахедин.

Одред је био у систему руковођења и командовања Трећег корпуса. Борци су имали војне књижице, примали плату; добијали су награде и одликовања; имали артиљеријску и инжењеријску подршку у акцијама.

Вођене су евиденције о Одреду и команда је располагала информацијама о броју официра и војника. Разлог недостављања правих имена команди био је због заштите идентитета и породица у матичним земљама.




Вјештак оптужбе Мартин Франчешевић утврдио је да је командант имао ефективну моћ да руководи Одредом и да је учествовао у припремању, координацији и реализацији војне акције „Фарз 95“.

Махмуљин је и непосредно надзирао ток задатака, што је видљиво у његовом „Дневнику са осматрачнице команданта“.

Тужилаштво у завршној ријечи истиче да се комуникација између команданта Трећег корпуса и одреда Ел Муџахедин одвијала без присуства старјешина других јединица корпуса .

Једине наредбе могле су доћи од особе са шифрованим именом Али Изат. Зашто ово име није кључна полазна тачка истраге?

Да ли тек уважавање чињенице да иза Али Изата стоји Алија Изетбеговић може разјаснити не само позадину злочина на Озрену и Возући већ и природу рата и циљеве БиХ?

Прочитајте још: 

Џевад Галијашевић (пецат.цо.рс)

За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.

Будите први који ћете сазнати најновије вести са Васељенске!

СВЕ НАЈНОВИЈЕ ВЕСТИ НА ТЕЛЕГРАМ КАНАЛУ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *