Створили су оне који их данас убијају: Аустроугарска створила албанску нацију како би смањила утицај Русије на Балкану

Албанци никада нису постојали као јединствени народ, већ их је народом и нацијом учинио аустроугарски двор. Ујединили су различита племена, сачинили један језик и све то потпомогли новцем како би, пре свега, смањили српски утицај и тежњу ка ослобађању свих српских земаља од којих се добар део тада налазио под влашћу Аустроугара. На дуже стазе, циљ овог “пројекта” је био да се у овом делу Европе који излази на Медитеран смањи и утицај Русије.

Ова тврдња изазвала је велике полемике и интересовање научних кругова у Европи, а изнесена је у докторату недавно пеминуле бугарске историчарке Теодоре Толеве (1968-2011). Рад под називом “Утицај Аустроугарске империје на стварање албанске нације (1896-1908)” заснован је на проученим документима Царског архива у Бечу од којх су многи у то време били најстроже чувана тајна. Толева је током истраживања и потраге за документима о међуетничким односима у Отоманској империји, у царском архиву у Бечу нашла документе у вези тајних састанака на аустроугарском двору одржаних 1896. на којима је договорено стварање компактне албанске нације. По бугарској историчарки, меморандум о четири састанка која су одржана показује да крајем деветнаестог века албанска нација још није постојала и да ће Беч учинити конкретне напоре да је изгради, хомогенизује становништво, промовише јединство између католичких и муслиманских кланова, помогне новинарство и образовање народа, издаваштво националистичких публикација, стварање једног унифицираног књижевног језика, и тако даље.

Мотиви Аустроугарске империје су врло јасни: да краткорочно ублажи притисак Србије и Црне Горе, а дугорочно Русије. Докторат Толеве објављен је на шпанском језику по називом “La influencia del Imperio Austro-Hungaro en la construccion nacional albanesa (1896-1908)” и она у фактографски богатом научном делу подељеном у десет поглавља објашњава своје виђење настанка и развоја албанске нације на преласку из 19. у 20. век. Бугарска издавачка кућа Сиела постхумно је објавила њен рад и на бугарском језику, а у децембру 2013. објављен је и немачки превод овог рада под називом “”Der Einfluss Osterreich-Ungarns auf die Bildung der albanischen Nation1896-1908”. Треба рећи да је своје име у бугарској историографији Теодора Толева изградила тиме што је била вредан истраживач, професионално високих стандарда, вансеријски полиглота (говорила је шпански, португалски, француски, италијански, руски, енглески, немачки).

Осим тога, скренула је пажњу још 2006. капиталним радом “Спољна политика Тјуле Андрашија и македонско питање”, а ускоро се очекује постхумно објављивање њене треће књиге “Геноцид и судбина Јермена 1905”. Основна теза Толеве је да је Беч учинио све да уједини различита и завађена албанска племена и кланове, која у другој половини 19. века, по Толевој, нису имала развијену националну свест, већ су била расцепкана, те да је бечка дипломатија активно помагала стварање унифицираног књижевног албанског језика, издаваштво албанских националистичких публикација и развој новинарства и образовања. Мотиви Аустроугарске за то су спречавање ширења утицаја конкурентске Србије и Италије, а индиректно, преко спречавања Срба, то је било и спречавање ширења Руса ка Медитерану. Толева 1999. године први пут улази у Бечки империјални архив како би прикупила податке из архивске документације о македонском питању. Трагајући за документима о томе, једнога дана сасвим случајно у једној од фиока архива открива никад објављени меморандум о четири тајне конференције одржане на Бечком двору 1896. године, а поводом планирања за стварање тада непостојеће албанске нације. Иначе, ти састанци се помињу и у документу “Дие Албаниенполитик Остерреицх-Унгарнс ун италиенс 1877-1908 де Ханс Диетер Сцхандерл” из 1971, што наводи и Толева у фусноти на 28. страни бугарског издања. Полазна тачка њеног истраживања је 1896. када се Беч одлучује за активније деловање на простору јужног Јадрана, а завршна тачка 1908, када Младотурски покрет преузима власт, чиме се мења дотадашњи контекст за деловање Аустроугарске према отоманском наслеђу. Прво поглавље под називом “Организација спољне политике” односи се на објашњење спољње политике Аустроугарске.

Прочитајте још: 

• Исламисти одсецали главе у Паризу и Ници, па ево шест напада у Бечу – шта сад, Ердогане?!
• Потврђено: Нападач из Беча је Шиптар из Северне Македоније
• Јутро после напада: Расте број жртава у Бечу, убијени нападач симпатизер Исламске државе (Видео)

Толева објашњава: “Сврха овог поглавља је да покаже ту традицију у спољњој политици Империје, и њене организације рада тајне конференције у смислу реалног управљања”. Она објашњава структуру, функције и прерогативе министра спољњих послова. Према аустријским истраживачима, Министарство за спољње послове до сада никад није изучавано. Толева наводи два разлога. Први је да Министарство почиње да представља истраживачки интерес сасвим одскора у потрази одговорности за ултиматум који води до избијања Првог светског рата, а када су схваћени факти да је Министарство радило у корист сопствених циљева и по својим сопственим механизмима. А други је специфичност самог Министарства.

“Према Хелмуту Римплеру, још не постоји ниједна студија која открива суштину Министарства спољњих послова као институције, односно која је директна веза између његове организације и његових активности”, наглашава Толева. Друго поглавље је посебно значајно, а зове се “План о Албанији или бечка рационалност или ирационалност”, у коме Толева експлицитно пише да је сузбијање утицаја Србије један од рационалних елемената Меморандума којим су обухваћене четири тајне конференције, али да је било ирационално упустити се у пројекат изградње нације, јер је то тежак задатак, у супротности са војним начином мишљења. Униформе Аустроугарске војске за простор Босне, Албаније и делова Србије у којима живе припадници њиховог народа.

Треће поглавље “Прихватање плана – дипломатски ризици и дугорочна предвиђања” говори о неслагању с планом представника аустријског генералштаба или појединих дипломата, којима је јасно да такав план крши и одређене међународне норме. Међутим, план је прихваћен и поред гласова против. Четврто поглавље под називом “Иницијативе Беча пред Османском империјом или бриге једног народа између две империје” говори се о конкретном заузимању аустроугарских конзула за завађена албанска племена пред турским властима, јер ни Порта није имала високо мишљење о разбојништвима и клановима подно Проклетија. Пето поглавље „Путовања аустроугарских конзула кроз албаномуслиманско друштво или почетак једне романтичне конспирације“, говори о успостављању веза аустроугарских конзула са вођама албанских муслиманских племена. У шестом поглављу Толева говори о “заштити вероисповедања”.

Разрађује се такозвани Kултурпротекторат. У седмом поглављу тема је албански језик, који се до тада писао на двадесетак различитих начина (грчким, латинским и арапским словима), али се од 1908. стандардизује, у чему главну улогу има генерални конзул Аустроугарске. Осмо поглавље бави се школством, а девето је насловљено “Штампа – како Беч почиње да пише на албанском”. Толева наглашава да се штампају различити материјали необично високог нивоа израде с циљем да развију национална осећања код Албанаца у складу са закључцима Меморандума тајних конференција из 1896. Углавном је реч о календарима, граматикама, историјским књигама. Врше се многобројне образовне иницијативе.

Албанску нацију је вештачки креирала Аустро-Угарска!!!
Teodora Toleva (1968 – 2011)https://t.co/DBJa5UlBCU pic.twitter.com/UhMa6JAVpp

— AmorOmniaVincit (@Mishoni54) October 25, 2016

У десетом поглављу, Толева расветљава улогу римокатоличког монсињора Прима Дођија, који је имао план стварања северноалбанске кнежевине, где би главну улогу имало племе Мирдита. Такође, Толева је приложила и читав низ досад необјављених докумената, који поткрепљују њену тезу да је албанска национална ренесанса заправо кренула из геополитичких мотива “Kа унд Kа монархије”. Она наводи постојање албанских комитета и у Букурешту и у Софији, а посебно се осврће на стварање албанских школа у Италији и италијанских у Албанији. Интересантно је и спомињање Румуна Алберта Ђике, који себе сматра потомком Скендербега, који активно лобира за албанску ствар. У закључку књиге Толева наводи и друге геополитичке околности. На пример, каже да Немачка не узима учешће у овим аустријским акцијама, али је наклоњена Албанцима (из својих геополитичких разлога), док ред Бекташија подржава Младотурску револуцију. Енглези чувају неутралност, али гледају и благонаклоно на развој албанског национализма. Све то, као и јачање суседа, утицало је на конкретне акције и обим помоћи Аустроугара албанским племенима.

Прочитајте још: 

• СВЕ ТАЈНЕ ТАЈНИХ СЛУЖБИ СРБИЈЕ: Бивши директор ВБА о историји шпијунаже у Србији KО ЈЕ ЗАИСТА УПРАВЉАО СУДБИНСKИМ ДОГАЂАЈИМА
• Мало село у близини Kњажевца које чува средњовековну историју у цркви занимљиве архитектуре
• Историја грбова Србије – како су се орао и огњила нашли на застави?
• ИСТОРИЈСКА И ДРЖАВНА ПРАВА СРБИЈЕ: Шта припада Србији! (ВИДЕО)

Менталитет самих племена није ишао на руку аустроугарским плановима, али је за реализацију ових планова кључна била изолација Русије у том периоду. Толева закључује: “После детаљног прочавања архива можемо тврдити да на почетку 20. века албанско становништво још не представља оформљену нацију. Етничке групе у Албанији живе изоловано, немају веза међу собом, осим кад ратују. Могућности за њихово зближавање су практично ништавне, а убиства уобичајена, чак и за људе из истог клана. У земљи постоје два основна дијалекта, али они су толико различити, да се људи скоро не разумеју. Не постоји јединствени књижевни језик, већ више од двадесет различитих начина писања на локалним дијалектима”. “Kоефицијент писмености не прелази чак ни два одсто. Становништво припада трима вероисповедањима – муслимани, православни и католици. Албанци немају национално сазнање, немају опште интересе, не исказују солидарност и не развијају се у правцу буђења националних осећања. Према томе, почетком XX века не постоји албанска нација”.

Геополитика