Чехов: Паметне жене су углавном тешке! Једноставније и боље је живети са глупом женом!

Облачан, кишовит дан. Небо је дуго прекривено облацима, а киши се не очекује крај.

У дворишту је бљузга, локве, мокре чавке, а у собама је сутон и толико је хладно да су и пећи ледене. Иван Петрович Сомов пролази кроз своју канцеларију од угла до угла и гунђа на време. Kиша прави сузе на прозорима и сумрак у соби растужује га.

Неподношљиво му је досадно, а време нема чиме да се убије … Новине још нису донете, нема начина да се оде у лов, није време за вечеру … Сомов није сам у својој канцеларији. За његовим столом седи госпођа Сомов, мала, лепа дама у светлој блузи и ружичастим чарапама. Марљиво везе писмо.

Полазећи поред ње, шетајући Иван Петрович сваки пут јој преко рамена завири у запис. Угледа велика шепајућа слова, уска и мршава, са немогућим реповима и зарезима. Много је мрља, грешака и отисака прстију.

Госпођа Сомов не воли линије, а сваки њен ред, кад дође до ивице листа, уз ужасно грчење, пада попут водопада …

“Лидочка, коме толико пишеш?” пита Сомов, видећи како његова жена почиње да шкраба по шестом листу.

“Мојој сестри Вери.”

“Хм … дуго! Пусти ме да читам, досадно ми је!”

“Узми, прочитај, само овде нема ништа занимљиво …”

Сомов узима листове папира прекривене словима и настављајући да хода, почиње да чита. Лидочка се наслања на наслон столице и гледа његов израз лица.

Већ на првој страници лице му се издужи и изрази нешто попут шока … На трећој страници Сомов се мршти и полако чешка по потиљку. Kод четвртог застаје, плашљиво гледа супругу и размишља. Након мало размишљања, поново уздише па чита … Лице му изражава збуњеност, па чак и страх …

“Не, то је немогуће!” Промрмља завршавајући читање и бацајући папире на сто.

“Апсолутно немогуће!”

“Шта?” уплашила се Лидочка.

“Шта! Написала си шест страница, провела два сата пишући и … и да си бар нешто рекла! Барем једну малу мисао! Читаш, читаш и проналазиш неку врсту помрачења, као да разврставаш кинеске глупости по кутијама за чај! Фуј!”

“Да, истина је Вања …”, каже Лидочка, црвенећи: “Неопрезно сам писала …”

“Зашто је дођавола, неопрезно? У неопрезном писму постоји смисао и начин, постоји садржај, али ово… извини, не могу да нађем ни име! Чисто смеће! Речи и фразе, али ни најмањег садржаја. Читаво твоје писмо изгледа потпуно попут разговора два дечака: “Немамо палачинке!” – “Дошао нам је војник!” Жваћеш урин! Вучете, понављате … Мисли скачу попут врагова у сито: не можете да схватите где шта почиње, где шта завршава … Па, да ли је могуће?”

“Да сам писала са пажњом, онда не би било грешака …”, оправдава се Лидочка.

“Ох, не говорим о грешкама! Јадна граматика вришти! Свака линија за тебе представља личну увреду! Без зареза, без тачака, али … бррр! А рукопис? Ово није рукопис, већ очај! Не шалим се, Лида … Одушевило ме и запрепастило ово твоје писмо … Не љути се, драга моја, али заиста нисам мислио да си такав банглов у граматици … А у међувремену, ти припадаш образованом, интелигентном кругу, жена си универзитетског човека, ћерка генерала! Слушај, јеси ли негде учила школу?”

“Завршила сам у пансиону вон Мебке … ”

Сомов слеже раменима и, уздишући, наставља да хода. Лидија, схватајући своје незнање и срамоту, такође уздише и спушта очи … Десет минута пролази у тишини …

“Слушај, Лидочка, ово је у суштини ужасно!”, каже Сомов, изненада застајући пред супругом и гледајући је са ужасом у лице.

„Ти си мајка … да ли разумеш? Мајка! Kако ћеш научити децу ако ни сами не знаш ништа? Имаш добар мозак, али која је поента у њему ако није савладао ни основно знање? Па, ако занемаримо знање … деца ц́е знање добити у школи, али и ви шепате у моралном погледу! Понекад лупиш такве ствари да ме уши избледе!”

Сомов поново слеже раменима, умотава се у руб кућног огртача и наставља да хода … И изнервиран је и увређен, а истовремено жао му је због Лиде, која се не буни, већ само трепће очима … И једнима и другима је тешко и горко … И једни и други не примећују иза своје туге како време лети и долази време за вечеру … Седећи за вечером, Сомов, који воли да једе полако и мирно, попије велику чашу вотке и започне разговор на другу тему. Лидија га слуша, клима, али ођедном, током супе, очи јој се напуне сузама и она почне да јеца.

“Kрива је мајка!” – каже бришући сузе убрусом – “Сви су јој саветовали да ме пошаље у гимназију, а из гимназије бих вероватно ишао на курсеве!”

„На курсевима … до гимназије …”, промрмља Сомов. „То су крајности, жено! Замисли да носиш плаве чарапе, уместо ружичастих? Мрзим научнице, никад не бих оженио учену жену!”

“Не могу да те схватим!Ти и онако не распознајеш боје? Зашто је важно да ли носим плаве или ружичасте чарапе? Љут си што сам незналица, а истовремено мрзиш учене жене; увредили сте се што у писму немам мисли, али и сами лупате глупости…” плану Лидија.

“Налазиш кривица за своје грешке, драга моја,” зева Сомов, сипајући себи другу чашу… Под утицајем вотке и обилне вечере Сомов постаје ведрији, љубазнији и мекши … Посматра своју лепу супругу узнемиреног лица како припрема салату, а обузима га импулс љубави према жени…

„Узалуд сам је обесхрабрио јадну данас …” мисли он. „Зашто сам јој рекао толико грозних речи? Међутим, глупо је за мене, нецивилизовано, уско, па свака медаља има две стране… Можда су хиљаде пута у праву они који кажу да је довољно да жена воли мужа, рађа децу и сече салату, па зашто онда треба нешто друго да зна? Наравно! ”

Истовремено, сећа се како су паметне жене генерално тешке, колико су захтевне, строге и бескомпромисне и како је, напротив, лако живети са глупавом Лидом, која се ни у шта не меша, не разуме много и не критикује. Са Лидочком живи мирно и не ризикујте да налети на прекор или свађу…

“Бог са њима, са свим паметним и ученим женама! Боље и једноставније је живети са једноставном женом,” размишља узимајући тањир пилетине из Лидијиних руку…

“Добро, ако желим да попричам са паметном и ученом женом, отићи ћу до Наталије Андреевне или код Марије Франтосове… врло једноставно!” мисли Самов мирно.

Аутор: Антон Павлович Чехов, 1886. година